Википедија

Мишел Вилијамс (глумица)

америчка глумица

Мишел Ингрид Вилијамс (енгл. Michelle Ingrid Williams; 9. септембар 1980) америчка је филмска, телевизијска и позоришна глумица. Посебно је позната по свом раду у мањим независним продукцијама са мрачним или трагичним тематикама. Добитник је неколико признања, укључујући Златни глобус, а била је номинована за четири Оскара и једну Тони награду.

Мишел Вилијамс
Мишел Вилијамс на Трајбека филмском фестивалу 2012. године
Лични подаци
Пуно имеМишел Ингрид Вилијамс
Датум рођења(1980-09-09)9. септембар 1980. (43 год.)
Место рођењаКалиспел, Монтана, САД
Занимањеглумица
Породица
СупружнициФил Елверм (2018—данас; раздвојени)
ПартнериХит Леџер (2004—2007)
Деца3
РодитељиЛери Р. Вилијамс (отац)
Рад
Активни период1993—данас
Веза до IMDb-а

Рођена као ћерка политичара и трговца Лерија Р. Вилијамса, Мишел је одрасла у Калиспелу, Монтана и Сан Дијегу у Калифорнији. Каријеру је започела у младости, наступима на телевизијским гостовањима, а филмски деби имала је у породичном филму Lassie из 1994. године. Са 15 година се осамосталила од родитеља, а убрзо је стекла и јавно признање за главну улогу у телевизијској драмској драмској серији Досонов свет (1998—2003). Након тога уследили су филмови ниског профила, пре њене пробојне улоге у романтичној драми Планина Броукбек (енгл. Brokeback Mountain) из 2005. године, у којој је њено тумачење супруге геј мушкарца довело до прве номинације за Оскара.

Вилијамсова је стекла широку популарност својом улогом емоционално проблематичне жене која се суочава са губитком или усамљеношћу у драмама Венди и Луси из 2008, Тужна веза из 2010. и Манчестер поред мора (енгл. Manchester by the Sea) из 2016. године. За портрет Мерилин Монро у филму Моја недеља са Мерилин (енгл. My Week with Marilyn) (2011) освојила је награду Златни глобус за најбољу глумицу. Потом су дошле улоге којима је остварила највише зараде долазила, а међу њима су трилер Затворено острво (енгл. Shutter Island, 2010), научнофантастични филм Оз, велики и моћни (2013), мјузикл Величанствени шоумен (2017) и суперхеројским филмом Веном (2018). Мишел Вилијамс је на Бродвеју глумила у поновним извођењима мјузикла Кабаре (Cabaret) 2014. године и драме Blackbird 2016. године. За тумачење сексуално злостављане жене у потоњој представи, номинована је за награду Тони за најбољу глумицу у представи. Вилијамсова се вратила на телевизију 2019. године како би тумачила Гвен Вердон у биографској минисерији Fosse/Verdon, а за коју је номинована за награду Прајмтајм Еми за истакнуту главну глумицу.

Упркос великој медијској пажњи, Мишел Вилијамс је опрезна када је реч о њеном приватном животу. Има ћерку из везе са покојним глумцем Хитом Леџером и живи одвојено од свог супруга, музичара Фила Елверма, са којим се венчала 2018. године.

Биографија уреди

1980—1995: Детињство и младост уреди

 
Град Калиспел у Монтани, где је Мишел Вилијамс рођена

Мишел Ингрид Вилијамс је рођена 9. септембра 1980. године у Калиспелу у Монтани, као ћерка Карле, домаћице, и Лерија Р. Вилијамса, политичара и трговца робом.[1][2] Норвешког је порекла,[3] а њен отац два пута се неуспешно кандидовао за Сенат Сједињених Држава као представник Републиканске партије.[2] Мишел је у Калиспелу живела са још три полубраће и са млађом сестром Пејџ.[4] Иако је своју породицу описивала као „не толико међусобно повезану”, она је била доста блиска са оцем, који ју је научио да пеца и да лови, и васпитао је да буде страствени читалац,[5][6][7] те је Вилијамсова касније препричавала своје успомене и сећања на одрастање у пространим крајолицима Монтане.[8] Када је имала девет година, породица се преселила у Сан Дијего у Калифорнији.[4] Поводом тог искуства, рекла је да је „вероватно била мање срећна зато што је била у предтинејџерским годинама, које су углавном увек непријатне где год да одете”.[8] У том периоду је углавном била повучена, држала се себе и била пуна самопоуздања.[9]

Вилијамсова се заинтересовала за глуму у раном добу, када је видела локални позоришни мјузикл The Adventures of Tom Sawyer.[10] Наступила је у аматерској продукцији мјузикла Annie, а родитељи би је возили из Сан Дијега у Лос Анђелес на аудицију за представе. Њено прво појављивање на екрану било је као Бриџит Бауерс, млада жена која заводи Хобија, сина Мича Бјукенона, у епизоди из 1993. године у телевизијској серији Чувари плаже (енгл. Baywatch).[5][11][12] Следеће године дебитовала је у породичном филму Леси, у коме се говори о вези младог дечака (глумио га је Том Гјури) и пса по имену Леси. Вилијамсова је у филму играла Ејприл Портер, девојчицу која је заљубљена у Гјуријевог лика, а захваљујући тој улози Стевен Гајдос из Варајетија (Variety) приметио је Вилијамсову.[13][14] Мишел је затим тумачила гостујуће улоге у телевизијским ситкомима Корак по корак (енгл. Step by Step) и Home Improvement, а појавила се на кратко и у научнофантастичном филму из 1995. године под називом Species, где је тумачила Сил, лика кога је у одраслој доби глумила Наташа Хенстриџ.[15][16][17]

До 1995. године, Вилијамсова је завршила девети разред у хришћанској школи Санта Фе у Сан Дијегу,[18] у коју није волела да иде јер се није добро слагала са осталим ученицима. Да би се усредсредила на своје глумачке активности, напустила је школу и започела школовање код куће.[9][19][20] Са 15 година, уз одобрење родитеља, Вилијамсова се одвојила од њих, како би могла боље да настави глумачку каријеру и избегне потенцијалне проблеме са законом о раду деце.[2][21] Да би се придржавала смерница о самосталности, средњошколско образовање је завршила у девет месеци ванредно.[10][20] Касније је зажалила што није стекла одговарајуће образовање.[20]

1996–2000: Досонов свет и прелаз на одрасле улоге уреди

Након њеног осамостаљивања, Вилијамсова се преселила у Бербанк у Лос Анђелесу.[6][7] Описујући своје почетно искуство у граду, она је навела да „постоје неки заиста одвратни људи на свету, а срела сам неке од њих”.[7] Да би се издржавала, почела је да глуми у нискобуџетним филмовима и рекламама.[6] Имала је мању улогу у телевизијским филмовима My Son is Innocent (1996) и Killing Mr. Griffin (1997), као и у драми A Thousand Acres (1997), где је глумила са Мишел Фајфер и Џесиком Ланг.[22][23][24] Касније је Вилијамсова свој рани рад описала као „срамотан”, рекавши да је преузела ове улоге да би се издржавала јер „није имала никаквог укуса [нити] идеала”.[6] Године 1997, незадовољна улогама које су јој понуђене, Вилијамсова је сарађивала са још две глумице како би написала сценарио под називом Blink, који говори о проституткама које живе у борделу у Невади, а који, упркос томе што је продат компанији за продукцију, никада није екранизован.[25][26] Пошто је уз свог оца научила доста када је реч о трговини, седамнаестогодишња Мишел Вилијамс такмичила се у Шампионату Робинс, такмичењу у трговању терминским уговорима; са приносом од 1000%, постала је прва жена која је освојила титулу и трећа на листи победника свих времена (отац јој је био на првом месту).[27][28][29]

 
Вилијамсова је глумила у серији Досонов свет (1998–2003) у Вилмингтону у Северној Каролини, где је такође живела током тог периода.

Године 1998. године Вилијамсова је почела да глуми у телевизијској тинејџерској драмској серији Досонов свет, коју су креирали Кевин Вилијамсон и глумци Џејмс Ван Дер Бик, Кејти Холмс и Џошуа Џексон. Серија је имала шест сезона и емитована је од јануара 1998. до маја 2003. године и приказивала је Вилијамсову као Џен Линдли, рано сазрелу и промискуитетну тинејџерку из Њујорка која се преселила у измишљени град Кејпсајд. Серија је снимана у малом граду Вилмингтону у Северној Каролини, где се Вилијамсова преселила и тамо боравила наредних шест година.[30] У рецензији прве сезоне за Њујорк тајмс, Керин Џејмс назвао ју је сапуницом која је је своје недостатке „надокнадила интелигенцијом и оштрим писањем”, али је сматрао да је Вилијамсова „преозбиљна да би се уклопила у екипу уистински неозбиљних глумаца”.[31] Реј Ричмонд из Варајетија означио је то „заразном драмом великог срца“ и сматрао је да су сва четири главна јунака допадљиви.[32] Серија је била доста гледана и подигла популарност Вилијамсовој.[7][30] Њено прво филмско издање од почетка серије Досонов свет било је Halloween H20: 20 Years Later (1998), филм са Џејмијем Лијем Кертисом у главној улози. У седмом филму серијала о Ноћи вештица, Вилијамсова је тумачила једну од неколико тинејџерки које је трауматизовао убица.[33] Филм је зарадио 55 милиона долара у земљи, док је за снимање потрошено свега 17 милиона долара.[34]

Вилијамсова је Досонов свет описала као „најбољу глумачку школу“, али је такође признала да није у потпуности уложила себе у то, пошто је њен укус „био у супротности са оним што радим сваки дан“.[15][25][35] Снимала је серију током девет месеци сваке године, а преостало време је играла нетипске улоге у независним филмовима, сматрајући да јој више одговарају.[26][35] Рекла је да јој је финансијска стабилност сталног посла омогућила да глуми у таквим филмовима.[36] Вилијамсова је своју прву такву улогу пронашла у комедији Dick (1999), пародији на скандал Вотергејт, у којем су она и Кирстен Дунст играли тинејџере опседнуте Ричардом Никсоном.[6][26] Хвалећи политичку сатиру филма, Лиса Шварцбаум из компаније Ентертејнмент Викли похвалила је обе глумице за играње њихових улога са „ексцентричним одушевљењем”.[37] Филм Dick није успео да поврати инвестицију од 13 милиона долара,[38] а исте године Вилијамсова је одиграла мању улогу у But I'm a Cheerleader, сатиричној комедији о терапији лечења хомосексуалности.[39]

Желећи да игра изазовне улоге у пројектима оријентисаним према одраслима, Вилијамсова је провела лето 1999. године глумивши у бродвејској драми по имену Killer Joe.[40][41] Драму је написала Трејси Летс, и она представља мрачну комедију о нефункционалној породици која убија свог матријарха због новца од осигурања; Вилијамсова је тумачила најмлађу ћерку породице. Продукција је садржавала језиво насиље и тражила је од Вилијамсове да се у филму појави нага.[5] Њени конзервативни родитељи нису били задовољни тиме, али Вилијамсова је изјавила да је сматрала да је представа била „катарзична и ослобађајућа”.[5][26][42] Следећа њена улога била је у HBO-овом телевизијском филму Кад би ови зидови могли да говоре 2 (2000), драми о три лезбијска пара у различитим временским периодима. Вилијамсова је пристала на снимање након што је била уверена да сцена секса између Клои Севињи и ње је важна за причу и да није само још једна од узбудљивих сцена у филму.[42] У својој осредњој рецензији, Кен Такер је критиковао Вилијамсову због пренаглашене похоте њеног лика.[43] Након што су је питали о њеним улогама у којима је било сцена секса, Вилијамсова је рекла: „Не мислим да је било која од њих секси, згодна девојка. Они су тек у раној доби дефинисане чињеницом да су их други тако видели.”[7] Након тога се трудила да игра улоге које нису биле сексуализоване.[5]

2001–2005: Независни филмови и Планина Броукбек уреди

У британском филму Me Without You из 2001. године, који говори о опсесивном женском пријатељству, глумила је Вилијамсова заједно са Аном Фрајл. Вилијамсова је играла Холи, несигурног библиофила, улогу која је била веома блиска њеној личности.[7] Писац-режисер Сандра Голдбахер у почетку није била вољна да Американка глуми у британском филму, али је потом била импресионирана самодопадљивим хумором и „европском мирноћом” Вилијамсове.[7] Роџер Иберт похвалио је британски нагласак Вилијамсове и коментарисао да је она „симпатична и паметна у исто време”.[44] Вилијамсова се следеће године вратила на позорницу у фарси Мајка Лија Smelling a Rat.[45] Њена улога ветропирне тинејџерке која истражује своју сексуалност, довео је до тога да Карл Левет из часописа Бекстејџ (Backstage) изјави да је Мишел Вилијамс „првокласна креативна комичарка”.[46] Вилијамсова је играла споредну улогу Prozac Nation Кристине Ричи, драми о депресији заснованој на мемоару Елизабет Вурцел.[47]

Досонов свет завршио је са емитовањем 2003. године, а Вилијамсова је била задовољан како је серија на крају изгледала. Убрзо након тога се преселила у Њујорк.[48] Те године имала је споредне улоге у два уметничка филма — драми The United States of Leland и комедији-драми The Station Agent. У првом филму, чији главни лик тумачи Рајан Гослинг, глумила је ожалошћену сестру убијеног дечака; Лијам Лејси из The Globe and Mail описао га је као „ни проницљив нити добро урађен филм”.[49] The Station Agent, који говори о усамљеном патуљку (глумио га је Питер Динклиџ), представио је Вилијамсову као библиотекарку који развија привлачност према њему. Филм је добио позитивне критике, а глумачка постава филма номинована је за награду Удружења филмских глумаца за најбољу филмску поставу.[50][51] На позорници је Вилијамсова 2004. године глумила Варју у Чеховљевој драми Вишњик, заједно са Линдом Емонд и Џесиком Честејн, на позоришном фестивалу у Вилијамстауну.[52] Позоришни критичар Бен Брентли написао је да „она с љубављу глуми своју природну живост против анксиозности која је младу Варју претворила у раздражњиву и сулентну особу".[53]

 
Вилијамс и Хит Леџер (на слици) почели су да се забављају 2004. године, док су снимали филм Планина Броукбек, а следеће године су добили ћерку.[19]

Немачки режисер Вим Вендерс написао је филм Земља изобиља (2004), који истражује анксиозност и разочарање у Америци после 11. септембра, имајући на уму Вилијамс.[54] Кевин Томас из Лос Анђелес тајмса похвалио је Вендерсово промишљено испитивање ове теме и узео је у обзир појављивање Вилијамсове у екранизацији.[55] Мишел је за улогу у овом филму била номинована за награду Индепендент Спирит за најбољу главну женску улогу.[56] Глумица се потом појавила у Imaginary Heroes, драми о породици која се бори са самоубиством њиховог сина, а потом је играла и упечатљиву младу жену усмерену на ментално здравље у филму A Hole in One.[57][58] Вилијамсова се вратила комедијском жанру с филмом The Baxter, у којем је глумила паметну секретарицу. Филм је добио негативне критике; Весли Морис из Бостон Глоуба написала је: „Само кад је Вилијамсова около, филм изгледа људски, истинито и смешно. Чак и у њеној урнебесној комедији постоји бол.”[59][60] Као и њени други филмови из овог периода, и овај филм је добио само ограничено издање и није био приказиван у великом броју.[61][62]

Вилијамсова је стекла ширу популарност и признање касније 2005. године када се појавила у филму Планина Броукбек Енга Лија, а који говори о романси између двојице мушкараца, Ениса и Џека (глумили су их Хит Леџер и Џејк Џиленхол). Импресиониран њеним наступом у филму The Station Agent, режисер кастинга Ејви Кофман је препоручио Вилијамсову Лију. Он је у њој пронашао рањивост и представио је као Алму, Енисову супругу, која открива хомосексуалност и неверност свога мужа.[63] Вилијамсова је емотивно погођена причом, и упркос ограниченом појављивању у филму, била је привучена тумачењем жене која је била ограничена друштвеним обичајима времена.[19] Етикетирањем Вилијамсове као личношћу која се издваја међу главним улогама, Ед Гонзалез из часописа Слент Магазин похвалио ју је за „фасцинантно ублажавање њене неизговорене озлојеђености због свог лажног брака с наговештајем саосећања према Енисовој тајној патњи”.[64] Brokeback Mountain се до тада показао као њен најгледанији филм, зарадивши 178 милиона долара у поређењу са својим буџетом од 14 милиона долара.[65] Освојио је три Оскара, а сама Мишел Вилијамс је била номнинована за најбољу споредну глумицу.[66] Вилијамсова је започела везу са Леџером док су радили на филму.[19] Пар је живео у Берум Хилу, Бруклин,[67] Њујорк, а 2005. године су добили ћерку.[63]

2006—2010: Рад са ауторима уреди

Вилијамсова је имала два филмска издања 2006. године. Прво је глумила насупрот Полу Ђаматију у драми The Hawk Is Dying.[6] Пет месеци након што је родила ћерку, вратила се раду на режисерском подухвату Итана Хока The Hottest State, заснованом на његовом сопственом роману. Лесли Фелерин из Варајетија сматрала је да је њена улога прекратка.[68] После успеха филма Планина Броукбек и бројних награда, Вилијамсова није била сигурна шта даље. Након шест месеци неодлучности, пристала је на мању улогу у филму I'm Not There Тода Хејнса (2007), мјузиклу инспирисаном животом Боба Дилана.[69] Затим ју је привукла улога загонетне заводнице зване Ес у крими трилеру Deception из 2008. године.[6][70] Филм, са Хју Џекменом и Јуаном Макгрегором у главним улогама, критичари су сматрали осредњим и предвидљивим.[71] У следећем издању, Incendiary, по истоименом роману Криса Клива, Вилијамсова је поново наступала са Макгрегором да би глумила жену чија је породица убијена у терористичком нападу. Роберт Хенкс је у својој рецензији за Индепендент то назвао „неуредним” и рекао да је Вилијамсова заслужила боље.[72]

 
Мишел Вилијамс на 60. Берлинском интернационалном филмском фестивалу пред премијеру филма Затворено острво 2010. године

Друга два филмска издања Вилијамсове из 2008. била су боље примљена. Сценариста Чарли Кофман био је импресиониран комиком Вилијамсове у филму Dick и због тога ју је позвао у свој режисерски деби Synecdoche, New York, експерименталној драми чију је главну улогу тумачио Филип Сејмур Хофман.[54] Драма је добила изузетно мешовите критике, мада ју је Роџер Иберт прогласио најбољим филмом деценије.[73][74][75] Два дана након што је завршила са снимањем овог филма, Вилијамсова је започела снимање филма Венди и Луси Кели Рајчард, играјући улогу сиромашне и усамљене младе жене која путује са својим псом и тражи посао.[76] Са невероватним буџетом од 300.000 долара, филм је снимљен на локацији у Портланду, Орегон, са великом волонтерском екипом.[76] Вилијамсова је непосредно пре тога прекинула са Леџером и пријала јој је анонимност коју је пројекат носио са собом.[54][77] Била је задовољна минималистичким приступом Рајчардове и идентификовала се са самодовољношћу и храброшћу њеног карактера.[76][78] Сем Адамс из Лос Анђелес тајмса сматрао је перформанс Вилијамсове „изванредним не само због дубине већ и мирноће“, а Мик Ласал ју је похвалио да је ефективно пренела „смисао живота и како је увек бити близу економског руба“.[79][80]

Док је снимала у Шведској за свој следећи пројекат, Mammoth (2009), до ње су стигле вести да је Леџер умро због акциденталне интоксинације лековима.[30][54] Иако је Вилијамсова наставила са снимањем филма, касније је рекла, „Било је ужасно. Не сећам се већине снимања.”[5] У свом првом јавном саопштењу, недељу дана након Леџерове смрти, она је исказала своју тешку тугу и навела да ће Леџеров дух наставити да живи у њиховој ћерки.[81] Касније тог месеца она је присуствовала сахрани и комеморацији.[82]

Mammoth је био филм који је режирао шведски режисер Лукас Модисон, а Мишел Вилијамс и Гаел Гарсија Бернал глумили су брачни пар који се бави проблемима који произлазе из глобализације. Њена улога била је улога етаблираног хирурга, лика кога је сматрала превише младим да би она играла.[69] Исте године глумила је са Натали Портман у филму Greed који је режирао Роман Полански.[83] За свој следећи пројекат, Мартин Скорсезе је позвао Вилијамсову за улогу насупрот Леонарду Дикаприју у психолошком трилеру Затворено острво. Заснован на роману Дениса Лехејна, овај филм приказао ју је као депресивну домаћицу која утапа властиту децу. Продукција високог профила за њу је представљала одступање, па јој је било тешко да се прилагоди споријем ритму снимања.[84] У припреми је читала студије случаја о чедоморству.[54] Након што је 2008. године завршила рад на филму, Вилијамсова је признала да је играње серије проблематичних жена у комбинацији са њеним личним тешкоћама на њој имало емоционални данак. Требало је годину дана рада да се фокусира на своју ћерку.[54][84] Филм Затворено острво објављен је 2010. године и био је изузетно комерцијално успешан, са укупним приходом од преко 294 милиона долара широм света.[85]

Вилијамсова је први пут прочитала сценарио романтичне драме Тужна веза Дерека Сјанфранса са 21 годину. Када јој је финансирање стигло након година одлагања, она је оклевала да прихвати понуду, јер би јој снимање у Калифорнији одузело превише времена које је хтела да посвети својој ћерки.[86][87] Желећи да је има у филму, Сјанфранс је одлучио да филм сними у близини Бруклина, где је Вилијамсова живела.[87] Тужна веза је, са Рајаном Гослингом у другој главној улози, говорио о невољама са којима се суочава разочарани брачни пар. Пре него што је започела продукција, Вилијамсова и Гослинг су месец дана заједно живели уз стипендију која је одговарала приходима њиховог карактера. Ова вежба довела је до сукоба међу њима, што се показало погодним за снимање погоршања њиховог брака.[88] На сету су она и Гослинг вежбали методу глумећи импровизацију неколико сцена.[41] Филм је премијерно приказан на Санденс филмском фестивалу 2010. године и добио је одличне критике.[89] А. О. Скот је Вилијамсову сматрао „срчано прецизном у свакој сцени” и похвалио је брачни пар да су „прави пример искрености Нове методе, способни да буду потпуно и болно присутни сваког тренутка на екрану заједно".[90] Вилијамсова је за ову улогу била номинована за најбољу глумицу на додели Оскара и за награду Златни глобус.[91][92]

У свом последњем филмском издању из 2010. године, Вилијамсова је поновно радила са Рајчардовом за вестерн Meek's Cutoff. Филм је постављен у 1854. годину и заснован је на историјском инциденту на Орегонској стази, у којем је погранични водич Стивен Мик возио воз кроз пустињу. Вилијамсова је глумила једног од путника у вагону, одвратну младу мајку, која је сумњичава према Мику. У припреми за филм Вилијамсова је похађала часове пуцања из пиштоља и научила је да штрика.[93][94] Снимање у екстремним температурама у пустињи показало се напорним за Вилијамсову, иако је уживала у изазову.[94] Пишући за Аризона рипаблик, Бил Гудикунц похвалио је суптилност, како самог филма, тако и глуме Вилијамсове.[95]

2011—2016: Моја недеља са Мерилин и Бродвеј уреди

 
Вилијамсова на снимању филма Моја недеља са Мерилин тумачи лик Мерилин Монро (2011). На слици се налази са глумцем Дагри Скотом.

Године 2011, Вилијамсова је глумила Мерилин Монро у филму Моја недеља са Мерилин, драми која приказује проблематичну продукцију комедије The Prince and the Showgirl из 1957. године, засновану на извештајима Колина Кларка, који је радио на потоњем филму. Мишел је у почетку била скептична када је реч о глумљењу Монро, јер је имала мало заједничког са њеним изгледом или личношћу, али је Вилијамсова ипак провела шест месеци истражујући је читајући њене биографије, дневнике и белешке и проучавајући њено држање, ход и манире.[96][97] Такође је делимично добила и на тежини, избељивала је косу, а на данима снимања проводила је по више од три сата шминкајући се.[98] Вилијамсова је отпевала три песме за саундтрек филма и рекреирала наступ певања и плесања Монроове у филму Heat Wave.[99][100] Роџер Иберт сматрао је да је перформанс Вилијамсове главни адут филма и да је она заслужна што су успешно евоцирани вишеструки аспекти Монроове личности.[101] Петер Траверс сматра да је Вилијамсова, упркос томе што физички не личи на Монро, „са жестоком умешношћу и осећајем [осветлила] схватања Монроове и њене несигурности у себе на врхунцу њене славе”.[102] Вилијамсова је освојила награду Златни глобус за најбољу глумицу и за ову исту улогу освојила своју другу узастопну номинацију за Оскара.[103]

У романси Саре Поли Прати ме (2011), у којој су глумили Сет Роген и Лук Кирби, Вилијамсова је глумила удату списатељицу која се свидела комшији. Иако је глумица сматрала да је филм ведар, Џени Макартни из Дејли Телеграфа сматрала је да филм има тамнију ноту и упоредила је са темом филма Тужна веза.[104][105] Да би играла улогу која ће се свидети њеној ћерки, Вилијамсова је глумила Глинду Добру вештицу у фантазији Оз, велики и моћни (2013) Сема Рамија. Заснован на дечјим књигама из Оза, филм је послужио као преднаставак класичном филму из 1939. године Чаробњак из Оза.[4] То је обележило њено прво појављивање у филму који укључује специјалне ефекте и она је била захвална Рамију зато што јој је омогућио да то снимање буде лежерно.[106] Филм је зарадио преко 490 милиона долара широм света, а показао се као једно од њених највећих издања.[107] Suite Française, драма коју је Вилијамсова снимила 2013. године, објављена је на неколико територија 2015. године, али није била приказивана у биоскопима у Америци.[108] Касније је признала да није задовољна како је филм настао, додајући да јој је било тешко предвидети квалитет пројекта током продукције.[109] Жељна да ради у другом медију, а и због тога што јој је било тешко да добије филмске улоге које би јој омогућиле да одржи своје родитељске обавезе, Вилијамсова је наредних неколико година провела радећи на позорници.[110][111]

Жеља Вилијамсове да глуми у мјузиклу довела ју је до улоге Сели Боулс у оживљавању Кабареа 2014. године. Представа, која је изведена у Студију 54, обележила је њен деби на Бродвеју.[112] Режирана од стране Сем Мендеса и Роба Маршала, представа приповеда причу о слободоумном извођачу (Мишел Вилијамс) из Берлина из периода 1930-их, током успона нацистичке странке. Пре него што је продукција почела, она је провела четири месеца приватно увежбавајући се са инструкторима музике и плеса. Прочитала је дела Кристофера Ишервуда, чији је роман Goodbye to Berlin заправо основа за мјузикл, и посетила Берлин како би истражила Ишервудов живот и надахнуће.[113] Добила је мешовите критике за свој наступ;[114] Џес Грин из Њујорк магазина похвалила је њено певање и посвећеност улози, али је Линда Винер из Њуздеја сматрала да њеном тумачењу недостаје дубина.[115][116] Строгост задатка навела је Вилијамсову да Кабаре сматра својим најтежим пројектом.[117]

 
Мишел Вилијамс на премијери филма Манчестер поред мора 2016. године

Захваљујући изазовном раду на Кабареу, Вилијамсова је жељно наставила да ради на позорници.[110][118] Током 2016. године глумила је у поновном извођењу представе Blackbird Дејвида Херовера. Смештена у потпуности у снек-бару канцеларије, представа је фокусирана на младу жену Уну (Вилијамсова) која се суочава са много старијим мушкарцем (којег глуми Џеф Денијелс) због емотивне везе са њом кад је имала 12 година. Вилијамсова, која није видела претходна извођења представе, била је привучена двосмисленошћу свог лика и тешко се дистанцирала од њега након сваког извођења.[119] Хилтон Алс из Њујоркера сматра да је врхунац продукције заправо то што је сама глумица била „одважно и непристојно отеловљење њеног лика коме се није лако прилагодити”.[120] Вилијамсова је за ову представу била номинована за награду Тони за најбољу глумицу у представи.[121]

Вилијамсова се на филм вратила 2016. године са споредним улогама у две мање драме — Одабране жене и Манчестер поред мора.[117] Први филм је представљао трећу сарадњу глумице са Кели Рајчард и приказивао је три међусобно повезана приповедања заснована на кратким причама Мејле Мелој. Као и у претходним колаборацијама, филм је имао минимални дијалог и захтевао је од Вилијамсове да своја осећања искаже ћутањем.[122] Филм Манчестер поред мора Кенет Лонерган имао је Кејсија Афлека у главној улози Лија, депресивног мушкарца који се одваја од своје супруге Ренди (Мишел Вилијамс) након смрти њихове деце. Вилијамсова је пристала на сарадњу са Лонерганом, чијим се радовима дивила, а у припреми је посетила Манчестер како би интервјуисала локалне мајке о њиховим животима.[117] Такође је радила са тренером како би попримила акценат из Масачусетса.[123] Упркос суморности филма, Вилијамсова се поистоветила са жељом свог лика да поврати свој живот пред трагедијом.[122] Неколико новинара за врхунац филма навело је климатични монолог Вилијамсове у којем се Ренди супротставља Лију; Џастин Ченг је овај сматрао „задивљујућом сценом која из филма излази као мала арија тешке туге".[124][125] Вилијамсова је за ову улогу добила своју четврту номинацију за Оскара, своју другу у категорији најбоље споредне глумице.[126]

2017—данас: Мејнстрим филмови и Fosse/Verdon уреди

 
 
Вилијамсова је глумила Черити Барнам (изнад) и Гвен Вердон (доле) у Величанствени шоумен (2017) и Fosse/Verdon (2019), респективно.

Након кратког појављивања у драми Тода Хејнса Wonderstruck (2017),[127] Вилијамсова се појавила у мјузиклу Величанствени шоумен. Инспирисан креацијом П. Т. Барнума у Barnum & Bailey Circus, филм приказује Вилијамсову као Черити, Барнумову жену (кога глуми Хју Џекмен).[128] Она је веселу нарав свога лика упоредила са ликом Грејс Кели,[110] и отпевала је две песме за саундтрек филма.[129] Филм је био један од њених најуспешнијих и зарадио је преко 434 милиона долара широм света.[130] Вилијамсова је убрзо потом имала своју прву главну улогу у филму из 2013. у крими трилеру Ридли Скота Цена живота.[131] Глумила је Гејл Херис, чији је син, Џон Пол Гети III, отет због откупнине. Ову улогу је сматрала великом шансом, јер раније није снимила филм са толико великим буџетом.[132] Месец дана пре објављивања филма, Кевин Спејси, који је глумио Џона Пола Гетија, оптужен је за сексуално недолично понашање.[133] Њега је заменио Кристофер Пламер, а Вилијамсова је поновила њене сцене неколико дана пре истека рока.[134] Касније је објављено да је њен саиграч Марк Волберг плаћен 1,5 милиона долара за поновна снимања, док је Вилијамсова за исте добила 1.000 долара, што је покренуло расправу о разликама у платама између полова у филмској индустрији.[135] Дејвид Еделстајн из Њујорка коментарисао је да је контроверза скренула пажњу са рада Вилијамсове и похвалио је да је дочарала тугу свог лика „кроз напетост у свом телу и интензитетом гласа”.[136] Вилијамсова је за ову улогу добила номинацију за Златни глобус за најбољу глумицу.[137]

Године 2018. Вилијамсова се удала за музичара Фила Елверма на тајној церемонији у планинама Адирондак; пар се растао већ наредне године.[138][139] Њена прва филмска улога 2018. године била је охола, али несигурна директорка у I Feel Pretty Ејми Шумер, комедији која сатиризује проблеме са самопоуздањем о изгледу код жена. Комична улога, која је од ње захтевала да проговори високим тоном, навела је Питера Дебриџа из Варајетија да ову улогу сматра „најсмешнијом улогом њене каријере“.[140][141] Био је то скроман успех када је реч о приходима које је филм зарадио.[142] У сталном напору да ради у различитим жанровима, Вилијамсова је глумила Ен Вејинг у суперхеројском филму Веном, са Томом Хардијем у главној улози.[138][143] Под утицајем покрета Me Too, она је доприносила филму и ван екрана и давал савете у вези са гардеробом и дијалогом свог лика, али је критичар Питер Бредшо улогу сматрао „невјеројатно досадном и покорном".[143][144] Веном је зарадио преко 855 милиона долара широм света, чинећи га филмом са највише зараде у коме се Вилијамсова појавила.[145]

Вилијамсова се на Санденс филмски фестивал вратила 2019. године са филмом After the Wedding, који је представљао римејк истоименог данског филма Сузане Бир, у којем су Вилијамсова и Џулијана Мур играли улоге које су у оригиналу тумачили мушкарци.[146] Бенџамин Ли из Гардијана сматра да је то подсетник на способност Вилијамсове „да дочара утанчаност и емпатију на интимнији начин", након што је претходних година играла „неприкладне улоге”.[147] Fosse/Verdon, FX-ова минисерија о проблематичним личним и професионалним односима Боба Фосија и Гвен Вердон, обележила је прву главну улогу Вилијамсове на телевизији још од серије Досонов свет.[148] Вилијамсова је такође била извршни продуцент серије; била је задовољна што није морала да преговара о примању једнаке плате са колегом Семом Роквелом.[138] Рекла је да ју је искуство у извођењу Кабареа на Бродвеју припремило за ову улогу.[149] Џон Дојл из часописа Глоуб енд Мејл написао је да „Вилијамсова глуми Вердонову са чудесно контролисаним осећајем за женину потпуну посвећеност њеној уметности и занату, док увек стоји на ивици емоционалног понора”.[150] Мишел је за ову улогу номинована за награду Прајмтајм Еми за најбољу главну глумицу у мини-серији или ТВ филму.[151] Вилијамсова је понвила улогу Ен Вејинг у филму Веном 2 2021. године.

Надолазећи пројекти уреди

Наредна улога коју ће Вилијамсова глумити јесте певачица Џенис Џоплин у биографском филму у режији Шона Даркина, као и астронаута Кристу Маколиф у филму The Challenger, који говори о катастрофи спејс-шатла Чаленџер.[110][152][153] Такође се обавезала да ће глумити у филму This is Jane Кимберли Пирс, историјској драми о служби Џејн Колектив.[154]

Каријера уреди

Вилијамсова је почела да глуми средином деведесетих, играјући углавном епизодне улоге у ТВ–серијама, или у филмовима независне продукције. Године 1998. добија прву велику улогу у тинејџерској серији Досонов свет, те заједно са Кејти Холмс привлачи пажњу филмских критичара и режисера. Исте године добија споредну улогу у слешеру Ноћ вештица Х20: двадесет година касније. Потом игра у лезбијском ТВ–филму Ако би ови облаци говорили, у драми Нација прозака са Кристином Ричи, а 2005. стиче светску славу захваљујући улози Алме дел Мар у контроверзном филму Планина Броукбек. То остварење Анга Лија бави се хомосексуалном везом два Американца током шездесетих и седамдесетих година 20. века, а Мишел је глумила жену која почиње да сумња, а потом и схвата да је њен муж геј. За ту улогу је поред номинација за бројне награде била номинована и за Оскар за најбољу споредну глумицу, али га није добила.

Медијска слика и стил глуме уреди

Описујући персону Вилијамсове ван екрана, Деби Маквод из Стајлиста написала је 2016. године да је „предвидљиво ситна, али је њена сталоженост и држање чине већом од живота”.[111] Новинар Ендру Ентони описао ју је као непретенциозну, умерену и скромну. [тражи се извор] Чарлс Макгрет из Њујорк тајмса сматра да Вилијамсова не личи на филмску звезду и назвао ју је „срамежљивом, озбиљном, промишљеном и [...] помало опрезном у јавности”.[112] Вилијамсова је говорила о томе како покушава да уравнотежи чежњу да буде у приватности и жељу да искористи свој статус славне личности како би слободно говорила против питања као што су сексизам, разлика у платама између полова и сексуално узнемиравање.[155] Поводом Дана једнаких плата 2019. године, она се осврнула на полемику око разлике у платама која је била актуелна током филма Цена живота и одржала говор у главном граду Сједињених Држава, позивајући на доношење Закона о правичности плаћања.[156]

 
Мишел Вилијамс на Лондонском филмском фестивалу 2016. године

Након смрти Хита Леџера, Вилијамсова је постала предмет интензивног надзора медија и често су је прогањали папараци.[84][157] Није јој се свидела пажња, наводећи да је то ометало њен рад и учинило је обузету собом.[8][158] Иако је одбила да јавно расправља о својим љубавним везама, искрено је изразила тугу због Леџерове смрти, рекавши да је то оставило трајну рупу у њеном и животу њене ћерке.[2][159] Вилијамсова је тада потврдила своју одлучност да се брине о својој ћерки упркос потешкоћама и проблемима са којима се самохрана мајка може сусрести.[110] У 2018. години отворено је говорила о својој романтичној вези и браку са Филом Елвермом како би пружила ожалошћеним женама инспирацију у њеној причи.[138]

Вилијамсова више воли да ради у малим независним филмовима него у продукцијама великог буџета, сматрајући да су они „природан израз [њеног] интересовања”.[112][160] Елејн Липворт из Дејли телеграфа препознала је у каријери Вилијамсове уочила тему „мрачних, често трагичних ликова”, док Кејти О’Мели из Ела верује да се Вилијамсова специјализовала за „играње снажних, независних и искрених женских ликова”.[4][161] На питање о свом избору улога, Вилијамсова је рекла да је она окренута ка „промашајима људи, слепим тачкама, недоследностима".[4] Она пристаје на пројекат на основу сопственог инстинкта, називајући овај поступак „непромишљеним процесом”.[161] Описујући свој глумачки процес 2008. године, рекла је:

Глума ме понекад подсећа на терапију по томе што што више говорите о трауматичном или дубоком догађају, то исти више губи емоционалну напетост. [Трик је] живети у толикој мистерији, ослањати се на осећај, инстинкт, веру, заиста да је све што ми треба већ унутар мене, и најбоље је да једноставно не блокирам излаз.[54]

Ерика Вагнер из компаније Harper's Bazaar похвалила је Вилијамсову да је спојила „запањујуће емотиван наступ са осећајем утемељености”, а критичар Дејвид Томпсон пише да она „може играти било кога, без непотребног гламура или осећаја велике звезде”.[155][162] Адам Грин из Вога сматра да је способност Вилијамсове да открије „унутрашње животе својих ликова у незаштићеним тренуцима” њен заштитни знак и похваљује је што није „’трговала’ својим сексепилом” упркос спремности да глуми у голим сценама.[96] Кенет Лонерган, која је режирала филм Манчестер поред мора, рекла је да свестраност Вилијамсове омогућава да се „трансформише, у целости и у нову особу” у улогу коју игра.[163] Описујући њену каријеру током 2016. године, Борис Качка из Ела назвао ју је метаморфозом од „прослављене инди безазлене особе до мишићаве, камелеонске филмске звезде”.[159]

Вилијамсова је била амбасадор бренда за модну кућу Band of Outsiders и луксузни бренд Луј Витон.[164][165] Појавила се у неколико рекламних кампања за потоњу компанију, а 2015. године глумила је заједно са Алишом Викандер у њиховом кратком филму названом Дух путовања (енгл. The Spirit of Travel).[166]

Награде и признања уреди

Према сајту за преглед рецензија Ротен томејтоуз и сајту Бокс офис моџо, најпопуларнији и филмови са највише зараде у којима је Вилијамсова глумила уккључују The Station Agent (2003), Планина Броукбек (2005), Венди и Луси (2008), Тужна веза (2010), Затворено острво (2010), Meek's Cutoff (2010), Моја недеља са Мерилин (2011), Оз, велики и моћни (2013), Манчестер поред мора (2016), Одабране жене (2016), Величанствени шоумен (2017), и Веном (2018).[62][167] Када је реч о њеним улогама у представма, она се појавила на Бродвеју у поновним извођењима представа Кабаре 2014. и Blackbird 2016. године.[110]

Вилијамсова је четири пута номинована за Оскара: за најбољу споредну глумицу за филмове Планина Броукбек (2005) и Манчестер поред мора (2016); и за најбољу глумицу за улоге у филмовима Тужна веза (2010) и Моја недеља са Мерилин (2011).[168] За филм Моја недеља са Мерилин освојила је награду Златни глобус за најбољу глумицу (2011), а такође има и пет номинација за Златни глобус: за најбољу глумицу у драми за филмове Тужна веза (2010) и Цена живота (2017); као и за најбољу споредну глумицу, за улоге у филмовима Планина Броукбек (2005) и Манчестер поред мора (2016).[169] Вилијамсова је такође била номинована и за Тони награду за најбољу глумиицу у представи и то за своју улогу у представи Blackbird.[121]

Филмографија уреди

Главни чланак: Филмографија Мишел Вилијамс

Филмови уреди

Кључ
  Означава филмове који још увек нису објављени
Наслов Год. Улога Режисер(и) Напомене Реф.
Lassie 1994 Ејприл Портер Денијел Петри [170]
Timemaster 1995 Ени Џејмс Гликенхаус [171]
Species 1995 Јанг Сил Денис Фелдман [172]
A Thousand Acres 1997 Пеми Жоселин Мурхаус [173]
Halloween H20: 20 Years Later 1998 Моли Картвел Стив Мајнер [174]
Dick 1999 Арлен Лоренцо Ендру Флеминг [175]
But I'm a Cheerleader 1999 Кимберли Џејми Бебит [176]
Perfume 2001 Хали Хантер Карсон
Мајкл Ример 		[177]
Me Without You 2001 Холи Сандра Голдбачер [178]
Prozac Nation 2001 Руби Ерик Скјолдбјорг [179]
The United States of Leland 2003 Џули Полард Метју Рајан Хоџ [180]
The Station Agent 2003 Емили Том Макарти [181]
Земља изобиља 2004 Лана Вим Вендерс [182]
Imaginary Heroes 2004 Пени Тревис Ден Херис [183]
A Hole in One 2004 Ена Вотсон Ричард Лидс [184]
The Baxter 2005 Сесил Милс Мајкл Шоуволтер [185]
Планина Броукбек 2005 Алма Бирс дел Мар Енг Ли [186]
The Hawk Is Dying 2006 Бети Џулијан Голдберџер [187]
The Hottest State 2006 Саманта Итан Хок [188]
I'm Not There 2007 Коко Рајвингтон Тод Хејнс [189]
Deception 2008 Ес Марсел Ленгениџер [190]
Incendiary 2008 Млада мајка Шерон Мегвајр [191]
Synecdoche, New York 2008 Клер Чарли Кофман [192]
Венди и Луси 2008 Венди Керол Кели Рајчард [193]
Mammoth 2009 Елен Вајдалес Лукас Мудисон [194]
Тужна веза 2010 Синди Дерек Сијанфранс Такође извршни продуцент [88]
Затворено острво 2010 Долорес Канал Мартин Скорсезе [195]
Meek's Cutoff 2010 Емили Титроу Кели Рајчард [196]
Моја недеља са Мерилин 2011 Мерилин Монро Сајмон Кертис [197]
Прати ме 2011 Марго Сара Поли [198]
Оз, велики и моћни 2013 Ени / Глинда[а] Сем Раими [200]
Suite Française 2015 Лусил Анжелије Сол Диб [201]
Манчестер поред мора 2016 Ренди Кенет Лоунерган [202]
Одабране жене 2016 Џина Луис Кели Рајчард [203]
Wonderstruck 2017 Елејн Тод Хејнс [204]
Величанствени шоумен 2017 Черити Барнам Мајкл Грејси [205]
Цена живота 2017 Гејл Херис Ридли Скот [206]
I Feel Pretty 2018 Ејвери Леклер Еби Крон
Марк Силверстајн 		[207]
Веном 2018 Ен Вејинг Рубен Флешер [208]
After the Wedding 2019 Изабел Барт Фројдлих [209]
Веном 2 2021 Ен Вејинг Енди Серкис
Фабелманови 2022 Мици Фабелман Стивен Спилберг

Телевизија уреди

Кључ
  Означава телевизијске емисије које још увек нису објављене
Наслов Год. Улога Напомене Реф.
Baywatch 1993 Бриџет Епизода: "Race Against Times: Part 1" [210]
Step by Step 1994 J. J. Епизода: "Something Wild" [211]
Home Improvement 1995 Џесика Луц Епизода: "Wilson's Girlfriend" [212]
Raising Caines 1995 Триш Кеинс Главна улога; сезона 1 [213]
My Son Is Innocent 1996 Дона Винстон Телевизијски филм [214]
Killing Mr. Griffin 1997 Маја Телевизијски филм [215]
Досонов свет 1998–2003 Џен Линдли Главна улога; 6 сезона [216]
Кад би ови зидови могли да говоре 2 2000 Линда Телевизијски филм [217]
Cougar Town 2013 Лорина полусестра Епизода: "Blue Sunday" [218][219]
Fosse/Verdon 2019 Гвен Вердон Минисерије; такође извршни продуцент [220]

Представе уреди

Представа Год. Улога Позориште Реф.
Killer Joe 1999 Доти Позориште СоХо [221]
Smelling a Rat 2002 Мелани-Џејн Позориште Семјуела Бекета [222]
The Cherry Orchard 2004 Варја Позориште у Викијамстауну [223]
Cabaret 2014 Сели Боулес Студио 54 [224]
Blackbird 2016 Уна Позориште Беласко [225]

Дискографија уреди

Саундтрек Год. Песма Издавачка
кућа 		Реф.
Моја недеља са Мерилин 2011 When Love Goes Wrong, Nothin' Goes Right / Heat Wave Sony Music [226]
It's a Wrap, I Found a Dream
That Old Black Magic
The Greatest Showman 2017 A Million Dreams Atlantic Records [129]
"Tightrope"

Награде и номинације уреди

Главни чланак: Списак награда и номинација Мишел Вилијамс

Главне награде уреди

Оскар уреди

Год. Дело Категорија Резултат Реф.
2006 Планина Броукбек Најбоља глумица у споредној улози Номинација [227]
2011 Тужна веза Најбоља главна глумица Номинација [228]
2012 Моја недеља са Мерилин Номинација [229]
2017 Манчестер поред мора Најбоља глумица у споредној улози Номинација [230]

Филмске награде Британске академије уреди

Год. Дело Категорија Резултат Реф.
2006 Планина Броукбек Најбоља глумица у споредној улози Номинација
Звезда у успону Номинација
2012 Моја недеља са Мерилин Најбоља глумица у главној улози Номинација
2017 Манчестер поред мора Најбоља глумица у споредној улози Номинација

Награда Златни глобус уреди

Год. Дело Категорија Резултат Реф.
2006 Планина Броукбек Најбоља споредна глумица у играном филму Номинација
2011 Тужна веза Најбоља главна глумица у играном филму (драма) Номинација
2012 Моја недеља са Мерилин Најбоља главна глумица у играном филму (мјузикл или комедија) Освојено
2017 Манчестер поред мора Најбоља споредна глумица у играном филму Номинација
2018 Цена живота Најбоља главна глумица у играном филму (драма) Номинација [231]

Награда Прајмтајм Еми уреди

Год. Дело Категорија Резултат Реф.
2019 Fosse/Verdon Истакнута кратка серија (као извршни продуцент) На чекању
Најбоља главна глумица у мини-серији или ТВ филму На чекању

Награда Screen Actors Guild уреди

Год. Дело Категорија Резултат Реф.
2004 The Station Agent Најбоља филмска постава Номинација
2006 Планина Броукбек Номинација
Истакнута глумица у споредној улози Номинација
2012 Моја недеља са Мерилин Истакнута глумица у главној улози Номинација
2017 Манчестер поред мора Истакнута глумица у споредној улози Номинација
Најбоља филмска постава Номинација

Награда Тони уреди

Год. Дело Категорија Резултат Реф.
2016 Blackbird Најбоља глумица у представи Номинација

Друге награде и номинације уреди

Награда AACTA уреди

Год. Дело Категорија Резултат Реф.
2012 Моја недеља са Мерилин Најбоља глумица Номинација
2017 Манчестер поред мора Најбоља споредна глумица Номинација

Награде Академије канадског биоскопа и телевизије уреди

Год. Дело Категорија Резултат Реф.
2012 Прати ме Најбоља главна глумица Номинација

Награда Избор критичара уреди

Год. Дело Категоријја Резултат Реф.
2006 Планина Броукбек Најбоља споредна глумица Освојено
2011 Тужна веза Најбоља глумица Номинација
2012 Моја недеља са Мерилин Номинација
2016 Манчестер поред мора Најбоља споредна глумица Номинација
Најбоља филмска постава Номинација

Награда Готам уреди

Год. Дело Категорија Резултат Реф.
2005 Планина Броукбек Најбоља филмска постава Номинација

Холивуд филмски фестивал уреди

Год. Дело Категорија Резултат Реф.
2011 Моја недеља са Мерилин Холивудска награда за најбољу глумицу Освојено

Награда Independent Spirit уреди

Год. Дело Категорија Резултат Реф.
2005 Земља изобиља Најбоља главна глумица Номинација
2006 Планина Броукбек Најбоља споредна глумица Номинација
2009 Венди и Луси Најбоља главна глумица Номинација
2011 Тужна веза Номинација
2012 Моја недеља са Мерилин Освојено

Филмске и ТВ МТВ награде уреди

Год. Дело Категорија Резултат Реф.
2012 Моја недеља са Мерилин Најбоља трансформација Номинација

Награда Satellite уреди

Год. Дело Категорија Резултат Реф.
2010 Тужна веза Најбоља глумица Номинација
2011 Моја недеља са Мерилин Номинација
2017 Манчестер поред мора Најбоља споредна глумица Номинација

Награда Удружења телевизијских критичара уреди

Год. Дело Категорија Резултат Реф.
2019 Fosse/Verdon Индивидуално постигнуће у драми Освојено

Награда Избор тинејџера уреди

Год. Дело Категорија Резултат Реф.
2010 Затворено острво Награда избор тинејџера – Хорор/трилер Номинација
2013 Оз, велики и моћни Награда избор тинејџера – Сај-фај/фантастика Номинација

Награда за младог уметника уреди

Год. Дело Категорија Резултат Реф.
1995 Lassie Најбољи наступ младе глумице у филму Номинација
1999 Halloween H20: 20 Years Later Најбољи наступ у играном филму – млада споредна глумица Номинација
2000 Dick Најбољи наступ у играном филму – млада главна глумица Номинација

Удружење критичара и друге награде уреди

Год. Дело Категорија Резултат Реф.
2000 Кад би ови зидови могли да говоре 2 Награда Луси за изврстност за филм направљен за телевизију Освојено
2005 Планина Броукбек Награда Удружења филмских критичара из Чикага за најбољу споредну глумицу Номинација
Онлајн награда Друштва филмских критичара за најбољу споредну женску улогу Номинација
Награда Круга филмских критичара из Ванкувера за најбољу споредну глумицу Номинација
Награда Удружења филмских критичара округа Вашингтон за најбољу споредну глумицу Номинација
2008 Венди и Луси Онлајн награда Друштва филмских критичара за најбољу главну женску улогу Освојено
Награда Удружења филмских критичара из Торонта за најбољу глумицу Освојено
Награда Националног друштва филмских критичара за најбољу глумицу Номинација
2010 Тужна веза Награда Круга филмских критичара из Сан Франциска за најбољу глумицу Освојено
Награда Удружења филмских критичара из Чикага за најбољу глумицу Номинација
Награда Удружења филмских критичара у Далас-Форт Ворту за најбољу глумицу Номинација
Награда Удружења филмских критичара из Денвера за најбољу глумицу Номинација
Награда Друштва филмских критичара из Детроита за најбољу глумицу Номинација
Награда Друштва филмских критичара из Сан Дијега за најбољу глумицу Номинација
Награда Удружења филмских критичара из Торонта за најбољу споредну глумицу Номинација
2011 Моја недеља са Мерилин Награда Друштва филмских критичара у Бостону за најбољу споредну глумицу Освојено
Награда Удружења филмских критичара из Чикага за најбољу глумицу Освојено
Награда Друштва филмских критичара из Детроита за најбољу глумицу Освојено
Награда Круга филмских критичара Флориде за најбољу глумицу Освојено
Награда Удружења филмских критичара из Торонта за најбољу глумицу Освојено
Награда Удружења филмских критичара округа Вашингтон за најбољу глумицу Освојено
Награда Друштва филмских критичара у Хјустону за најбољу глумицу Номинација
Награда Круга филмских критичара из Лондона за глумицу године Номинација
Награда Круга филмских критичара из Њујорка за најбољу глумицу Runner-up
Онлајн награда Друштва филмских критичара за најбољу главну женску улогу Номинација
Награда Друштва филмских критичара из Сан Дијега за најбољу глумицу Номинација
Награда Удружења филмских критичара Ст. Луис Гејтвеј за најбољу глумицу Runner-up
Награда Круга филмских критичара из Ванкувера за најбољу глумицу Номинација
2012 Прати ме Награда Друштва филмских критичара из Сан Дијега за најбољу глумицу Освојено
Награда Друштва филмских критичара из Детроита за најбољу глумицу Номинација
Награда Круга филмских критичара из Ванкувера за најбољу глумицу у канадском филму Освојено
2016 Манчестер поред мора Награда Удружења филмских критичара из Чикага за најбољу споредну глумицу Освојено
Награда Круга филмских критичара Флориде за најбољу споредну глумицу Освојено
Награда Националног удружења филмских критичара за најбољу споредну глумицу Освојено
Награда Друштва филмских критичара у Сан Дијегу за најбољу споредну глумицу Освојено
Награда Интернационалног филмског фестивала Санта Барбара Освојено
Награда Удружења филмских критичара из Торонта за најбољу споредну глумицу Освојено
Награда Круга филмских критичара из Ванкувера за најбољу споредну глумицу Освојено
Награда Друштва филмских критичара у Бостону за најбољу споредну глумицу Runner-up
Награда Удружења филмских критичара Ст. Луис Гејтвеј за најбољу споредну глумицу Runner-up
Награда Савеза женских филмских новинара за најбољу споредну глумицу Номинација
Награда Удружења филмских критичара у Далас-Форт Ворту за најбољу споредну глумицу Номинација
Награда Друштва филмских критичара у Детроиту за најбољу споредну глумицу Номинација
Награда Друштва филмских критичара у Хјустону за најбољу споредну глумицу Номинација
Награда Круга филмских критичара из Сан Франциска за најбољу споредну глумицу Номинација
Награда Удружења филмских критичара округа Вашингтон за најбољу споредну глумицу Номинација
Манчестер поред мора / Одабране жене Награда Њујоршких филмских критичара за најбољу споредну глумицу Освојено

Напомене уреди

  1. ^ Играла је дуалну улогу у филму.[199]

Референце уреди

  1. ^ „Michelle Williams”. Biography.com. Архивирано из оригинала 18. 01. 2018. г. Приступљено 02. 09. 2019. 
  2. ^ а б в г Bennetts, Leslie (1. 2. 2011). „Belle Michelle”. Marie Claire: 124—128. ASIN B004JEJYLE. 
  3. ^ Vida, Vendela (1. 5. 2011). „Michelle Williams”. Interview. Архивирано из оригинала 5. 6. 2012. г. 
  4. ^ а б в г д Lipworth, Elaine (24. 2. 2013). „Oz the Great and Powerful: Michelle Williams interview”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 1. 10. 2017. г. 
  5. ^ а б в г д ђ Heath, Chris (17. 1. 2012). „Some Like Her Hot”. GQ. Архивирано из оригинала 13. 5. 2016. г. 
  6. ^ а б в г д ђ е Hartman, Eviana (13. 6. 2014). „Flashback Friday: My cover with Michelle”. Nylon. Архивирано из оригинала 10. 1. 2018. г. 
  7. ^ а б в г д ђ е Greenberg, James (23. 6. 2002). „Up and Coming; Growing Up Fast, on Screen and Off”. The New York Times. Архивирано из оригинала 10. 1. 2018. г. 
  8. ^ а б в Illey, Chrissy (19. 2. 2017). „The Interview: Michelle Williams, Oscar-nominated for Manchester by the Sea”. The Times. Архивирано из оригинала 19. 1. 2018. г. Приступљено 18. 1. 2018. 
  9. ^ а б „Michelle Williams: What's the matter with Michelle?”. The Independent. 23. 11. 2001. Архивирано из оригинала 24. 11. 2001. г. 
  10. ^ а б Galloway, Stephen; Guider, Elizabeth (8. 12. 2008). „Oscar Roundtable: The Actresses”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала 3. 11. 2012. г. 
  11. ^ Boardman, Madeline (12. 8. 2016). „18 Stars You Forgot Were on 'Baywatch'”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 10. 1. 2018. г. 
  12. ^ „Baywatch – Season 4, Episode 1: Race Against Time (1)”. TV.com. Архивирано из оригинала 16. 8. 2016. г. 
  13. ^ Crossan, Ashley (22. 7. 2014). „14-Year-Old Michelle Williams is Adorable on the Set of 'Lassie'”. Entertainment Tonight. Архивирано из оригинала 12. 5. 2016. г. 
  14. ^ Gaydos, Steven (21. 7. 1994). „Lassie”. Variety. Архивирано из оригинала 10. 1. 2018. г. 
  15. ^ а б Teeman, Tim (26. 1. 2011). „Michelle Williams is kinda blue”. The New Zealand Herald. Архивирано из оригинала 17. 6. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  16. ^ Harris, Scott (4. 3. 2013). „Watch Michelle Williams on 'Home Improvement' in 1995”. MTV. Архивирано из оригинала 10. 1. 2018. г. 
  17. ^ James, Caryn (7. 7. 1995). „Film Review; Singles Bars And Single Half-Aliens”. The New York Times. Архивирано из оригинала 3. 6. 2016. г. 
  18. ^ Peterson, Todd (3. 3. 2006). „Michelle Williams Snubbed by Former School”. People. Архивирано из оригинала 29. 3. 2011. г. 
  19. ^ а б в г Bunbury, Stephanie (15. 1. 2006). „The mother lode”. The Age. Архивирано из оригинала 11. 1. 2018. г. 
  20. ^ а б в Gross, Terry (17. 2. 2012). „Michelle Williams: The Fresh Air Interview”. NPR. Архивирано из оригинала 10. 1. 2018. г. 
  21. ^ „Michelle Williams' emancipation prompted by Hollywood headlines”. San Francisco Chronicle. 11. 1. 2011. Архивирано из оригинала 16. 9. 2011. г. 
  22. ^ Everett, Todd (6. 5. 1996). „My Son is Innocent”. Variety. Архивирано из оригинала 10. 1. 2018. г. 
  23. ^ Tibbs, Kathe; Peterson, Biff L. (1999). They Don't Wanna Wait: The Stars of Dawson's Creek. ECW Press. стр. 30. ISBN 978-1-55022-389-7. Архивирано из оригинала 1. 10. 2018. г. Приступљено 12. 9. 2018. 
  24. ^ „A Thousand Acres (1997)”. British Film Institute. Архивирано из оригинала 8. 8. 2016. г. 
  25. ^ а б „Michelle Ma Belle”. Wonderland. 1. 3. 2008. Архивирано из оригинала 16. 3. 2011. г. 
  26. ^ а б в г „Michelle Williams, Naked Angel”. Paper. 30. 6. 1999. Архивирано из оригинала 10. 1. 2018. г. 
  27. ^ Jenkins, Christine (26. 1. 2011). „Here's How Actress Michelle Williams Won The World Cup Of Futures Trading Award At Age 17”. Business Insider. Архивирано из оригинала 16. 5. 2013. г. 
  28. ^ „Standings”. World Cup Trading Championships. Архивирано из оригинала 19. 11. 2017. г. Приступљено 22. 6. 2018. 
  29. ^ „Actress takes top prize in long-running trading competition”. Modern Trader. 6. 5. 2014. Архивирано из оригинала 13. 12. 2017. г. Приступљено 22. 6. 2018. 
  30. ^ а б в Singer, Sally (1. 10. 2009), „A Field Guide to Getting Lost”, Vogue (8449), стр. 204 
  31. ^ James, Caryn (20. 1. 1998). „Television Review; Young, Handsome and Clueless in Peyton Place”. The New York Times. Архивирано из оригинала 10. 1. 2018. г. 
  32. ^ Richmond, Ray (19. 1. 1998). „Dawson's Creek”. Variety. Архивирано из оригинала 10. 1. 2018. г. 
  33. ^ Graham, Bob (5. 8. 1998). „Sweet Revenge: Jamie Lee Curtis returns to face down her killer brother in `Halloween: H20'”. San Francisco Chronicle. Архивирано из оригинала 10. 12. 2017. г. 
  34. ^ „Halloween: H20”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 7. 6. 2011. г. 
  35. ^ а б „Finding herself atop a 'Mountain'”. Los Angeles Times. 15. 2. 2006. Архивирано из оригинала 16. 2. 2006. г. 
  36. ^ „Michelle Williams”. Variety. 11. 12. 2005. Архивирано из оригинала 14. 1. 2018. г. 
  37. ^ Schwarzbaum, Lisa (13. 8. 1999). „Movie Review: 'Dick'”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 11. 1. 2018. г. 
  38. ^ „Dick (1999)”. The Numbers. Архивирано из оригинала 30. 9. 2018. г. Приступљено 30. 9. 2018. 
  39. ^ Atwell, Elaine (25. 9. 2015). „Sapphic Cinema: "But I'm a Cheerleader"”. AfterEllen.com. Архивирано из оригинала 11. 1. 2018. г. Приступљено 10. 1. 2018. 
  40. ^ Brodesser, Claude (9. 4. 1999). „Off Broadway's 'Killer Joe' makes room for Williams”. Variety. Архивирано из оригинала 11. 1. 2018. г. 
  41. ^ а б Gross, Terry (14. 4. 2011). „Going West: The Making Of 'Meek's Cutoff'”. NPR. Архивирано из оригинала 11. 1. 2018. г. 
  42. ^ а б Bonin, Liane (29. 7. 1999). „Michelle Williams bares all for her art”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 11. 1. 2018. г. 
  43. ^ Tucker, Ken (3. 3. 2000). „If These Walls Could Talk 2 (2000)”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 12. 1. 2012. г. 
  44. ^ Ebert, Roger (16. 8. 2002). „Film Review; Best Friends Who Are Also Worst Enemies Struggle in a Web of Emotions”. Chicago Sun-Times. Архивирано из оригинала 11. 1. 2018. г. 
  45. ^ Ehren, Christine (8. 4. 2002). „New Group Is Smelling a Rat with Michelle Williams May 7 – June 16”. Playbill. Архивирано из оригинала 3. 6. 2016. г. 
  46. ^ Levett, Karl (19. 6. 2002). „Smelling a Rat”. Backstage. Архивирано из оригинала 11. 1. 2018. г. 
  47. ^ McCarthy, Todd (10. 9. 2001). „Review: 'Prozac Nation'”. Variety. Архивирано из оригинала 4. 6. 2016. г. 
  48. ^ Lynch, Jason (19. 5. 2003). „Departing Shots”. People. Архивирано из оригинала 12. 1. 2018. г. 
  49. ^ Lacey, Liam (9. 4. 2004). „Review: The United States of Leland”. The Globe and Mail. Архивирано из оригинала 3. 5. 2004. г. 
  50. ^ „The Station Agent”. Metacritic. Архивирано из оригинала 5. 12. 2017. г. 
  51. ^ „'Mystic River', 'Station Agent' top SAG award nominations”. The Seattle Times. 16. 1. 2004. Архивирано из оригинала 28. 1. 2012. г. 
  52. ^ Simonson, Robert (11. 8. 2004). „Linda Emond and Michelle Williams Wander The Cherry Orchard at Williamstown, Aug. 11–22”. Playbill. Архивирано из оригинала 13. 1. 2018. г. 
  53. ^ Brantley, Ben (17. 8. 2004). „Theatre Review; Conflicting Impulses Of Chekhov's Last Play”. The New York Times. Архивирано из оригинала 12. 1. 2018. г. 
  54. ^ а б в г д ђ е Lim, Dennis (7. 9. 2008). „For Michelle Williams, It's All Personal: Filmmakers Love Her Work, While the Public Remembers Her Heath Ledger Connection”. The New York Times. Архивирано из оригинала 30. 10. 2016. г. 
  55. ^ Thomas, Kevin (11. 11. 2005). „'Land of Plenty'”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 2. 12. 2007. г. 
  56. ^ „"Half Nelson", "Little Miss Sunshine" Top Spirit Award Nominations”. IndieWire. 28. 11. 2006. Архивирано из оригинала 12. 1. 2018. г. 
  57. ^ LaSalle, Mick (25. 2. 2005). „Details etch a portrait of family grief over suicide”. San Francisco Chronicle. Архивирано из оригинала 14. 3. 2005. г. 
  58. ^ Stevens, Dana (6. 5. 2005). „Film in Review; 'A Hole in One'”. The New York Times. Архивирано из оригинала 29. 5. 2015. г. 
  59. ^ „The Baxter (2005)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 18. 9. 2011. г. 
  60. ^ Morris, Wesley (16. 9. 2005). „'The Baxter' is snappy but self-consciously hip”. Boston Globe. Архивирано из оригинала 11. 8. 2007. г. 
  61. ^ „The Baxter”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 18. 11. 2011. г. 
  62. ^ а б „Michelle Williams Movie Box Office Results”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 31. 5. 2016. г. 
  63. ^ а б Valby, Karen (6. 1. 2006). „Michelle Williams climbs Brokeback Mountain”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 12. 1. 2012. г. 
  64. ^ Gonzalez, Ed (15. 11. 2005). „Brokeback Mountain”. Slant Magazine. Архивирано из оригинала 7. 6. 2017. г. 
  65. ^ „Brokeback Mountain”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 3. 6. 2011. г. 
  66. ^ „List of Academy Award Winners and Nominees”. The New York Times. 2006. Архивирано из оригинала 19. 5. 2015. г. 
  67. ^ Williams, Alex (30. 9. 2007). „Brooklyn's Fragile Eco-System”. The New York Times. Архивирано из оригинала 14. 2. 2019. г. Приступљено 21. 2. 2019. 
  68. ^ Felperin, Leslie (2. 9. 2006). „The Hottest State”. Variety. Архивирано из оригинала 24. 5. 2011. г. 
  69. ^ а б Roston, Tom (18. 11. 2008). „Michelle Williams opens up about new work”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала 14. 1. 2018. г. 
  70. ^ Stein, Ruthe (25. 4. 2008). „Movie review: 'Deception' sizzles and fizzles”. San Francisco Chronicle. Архивирано из оригинала 8. 12. 2017. г. 
  71. ^ „Deception (2008)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 6. 4. 2010. г. 
  72. ^ Hanks, Robert (24. 10. 2008). „Incendiary (15)”. The Independent. Архивирано из оригинала 10. 3. 2009. г. 
  73. ^ „Synecdoche, New York”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 15. 8. 2011. г. 
  74. ^ „Synecdoche, New York”. Metacritic. Архивирано из оригинала 2. 11. 2011. г. 
  75. ^ Ebert, Roger (30. 12. 2009). „The Best Films of the Decade”. Chicago Sun-Times. Архивирано из оригинала 10. 10. 2017. г. 
  76. ^ а б в Taylor, Ella (17. 12. 2008). „Michelle Williams Finds a Safe Haven With Outsider Director Kelly Reichardt on Wendy and Lucy”. LA Weekly. Архивирано из оригинала 13. 1. 2018. г. 
  77. ^ Triggs, Charlotte (2. 9. 2007). „Heath Ledger and Michelle Williams Split”. People. Архивирано из оригинала 10. 9. 2011. г. 
  78. ^ Nicholas, Michelle (9. 12. 2008). „Michelle Williams says 'Wendy and Lucy' role a gift”. Reuters. Архивирано из оригинала 11. 1. 2014. г. 
  79. ^ Adams, Sam (12. 12. 2008). „Review: 'Wendy and Lucy'”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 13. 1. 2018. г. 
  80. ^ LaSalle, Mick (30. 1. 2009). „Movie review: 'Wendy and Lucy' is eerily timely”. San Francisco Chronicle. Архивирано из оригинала 14. 1. 2018. г. 
  81. ^ „Michelle Williams Breaks Silence on Heath's Death”. People. 1. 2. 2008. Архивирано из оригинала 29. 3. 2011. г. 
  82. ^ Aswad, Jem (9. 2. 2008). „Heath Ledger Remembered At Funeral; Michelle Williams Takes A Tearful Ocean Swim In His Honor”. MTV. Архивирано из оригинала 15. 6. 2012. г. 
  83. ^ „MOCA gets its hands on Francesco Vezzoli's 'Greed', starring Natalie Portman and Michelle Williams”. Los Angeles Times. 18. 3. 2011. Архивирано из оригинала 24. 1. 2018. г. 
  84. ^ а б в Anthony, Andrew (8. 3. 2009). „'I don't want any more paparazzi outside my door'”. The Guardian. Архивирано из оригинала 11. 8. 2016. г. 
  85. ^ „Shutter Island”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 14. 1. 2016. г. 
  86. ^ Riley, Jenelle (9. 12. 2010). „Scenes From a Marriage”. Backstage. Архивирано из оригинала 1. 10. 2018. г. Приступљено 30. 9. 2018. 
  87. ^ а б Shone, Tom (10. 1. 2011). „Blue Valentine: Michelle Williams interview”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 15. 1. 2018. г. 
  88. ^ а б Hall, Katy (7. 2. 2011). „Blue Valentine : How Derek Cianfrance Destroyed Michelle Williams and Ryan Gosling's Marriage”. HuffPost. Архивирано из оригинала 8. 3. 2017. г. 
  89. ^ Kennedy, Lisa (13. 1. 2011). „Colorado-reared "Blue Valentine" director is thankful film took 12 years to make”. The Denver Post. Архивирано из оригинала 15. 1. 2018. г. 
  90. ^ Scott, A.O. (28. 12. 2010). „Chronicling Love's Fade to Black”. The New York Times. Архивирано из оригинала 14. 1. 2012. г. 
  91. ^ „Nominations and Winners - 2010”. Hollywood Foreign Press Association. Архивирано из оригинала 20. 9. 2012. г. 
  92. ^ „Nominees for the 83rd Academy Awards”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. Архивирано из оригинала 18. 8. 2012. г. 
  93. ^ Cwelich, Lorraine (6. 4. 2011). „Michelle Williams on Meek's, Marilyn & 30”. Elle. Архивирано из оригинала 15. 1. 2018. г. 
  94. ^ а б Applebaum, Stephen (2011). „Interview: Michelle Williams”. Stylist. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  95. ^ Goodykoontz, Bill (26. 5. 2011). „'Meek's Cutoff', 4 stars”. The Arizona Republic. Приступљено 4. 7. 2011. 
  96. ^ а б Green, Adam (13. 9. 2011). „Michelle Williams: My Week with Michelle”. Vogue. Архивирано из оригинала 19. 4. 2013. г. 
  97. ^ Setoodeh, Ramin (30. 10. 2011). „Michelle Williams on My Week With Marilyn Monroe”. Newsweek. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  98. ^ Gardner, Jessica (7. 12. 2011). „How Michelle Williams Found the Heart of Marilyn Monroe”. Backstage. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  99. ^ Whip, Glenn (9. 2. 2017). „Michelle Williams talks about her year with Marilyn”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 2. 6. 2016. г. 
  100. ^ Jagernauth, Kevin (25. 10. 2011). „Michelle Williams Sings On 'My Week With Marilyn' Soundtrack; Also Dean Martin, Nat King Cole & More”. IndieWire. Архивирано из оригинала 5. 11. 2011. г. 
  101. ^ Ebert, Roger (21. 11. 2011). „My Week With Marilyn”. Chicago Sun-Times. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  102. ^ Travers, Peter (21. 11. 2011). „My Week with Marilyn”. Rolling Stone. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  103. ^ D'Alessandro, Anthony (12. 2. 2012). „Oscars Q&A: Michelle Williams On How She Morphed Into Marilyn Monroe”. Deadline Hollywood. Архивирано из оригинала 2. 11. 2015. г. 
  104. ^ Lewis, Tim (5. 8. 2012). „Michelle Williams: 'Being embarrassed in public is the worst thing I can imagine'”. The Guardian. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  105. ^ McCartney, Jenny (21. 8. 2012). „Take This Waltz, Seven magazine review”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  106. ^ Radish, Christina (2. 3. 2013). „Michelle Williams and Rachel Weisz Talk Oz the Great and Powerful Perks of Playing Witches, Doing Wire Work for their Fight Scene and Costumes”. Collider. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  107. ^ „Oz The Great and Powerful (2013)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 1. 5. 2016. г. 
  108. ^ Winfrey, Graham (11. 5. 2017). „'Suite Française': The Real Reason Why the Weinstein Company's WWII Drama Ended Up at Lifetime”. IndieWire. Архивирано из оригинала 10. 8. 2017. г. 
  109. ^ Dunn, Jamie (3. 1. 2017). „Michelle Williams: "It's unnatural to see yourself large on a screen"”. The Skinny. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  110. ^ а б в г д ђ Bennetts, Leslie (23. 1. 2017). „Through It All, Michelle Williams Is Having a Blast”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  111. ^ а б McQuoid, Debbie (9. 12. 2016). „Michelle Williams on her new film, dealing with criticism and why she's an expert at napping”. Stylist. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  112. ^ а б в McGrath, Charles (27. 3. 2014). „Life Is an Audition”. The New York Times. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  113. ^ Green, Adam (31. 3. 2014). „Michelle Williams Is Back on Broadway—and Starring in Cabaret”. Vogue. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  114. ^ „Michelle Williams gets mixed reviews in Broadway revival of Cabaret”. BBC News. 25. 4. 2014. Архивирано из оригинала 28. 9. 2015. г. 
  115. ^ Green, Jesse (24. 4. 2014). „Theater Review: Michelle Williams and Alan Cumming Come (Back) to the Cabaret”. New York. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  116. ^ Winer, Linda (24. 4. 2014). „'Cabaret' review: Alan Cumming is still dangerous”. Newsday. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  117. ^ а б в Hirschberg, Lynn (8. 2. 2017). „Michelle Williams, Star of Manchester by the Sea, Also Doesn't Want to Watch Sad Movies”. W. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  118. ^ Green, Adam (5. 2. 2016). „Michelle Williams and Jeff Daniels Bring Blackbird's Unsettling Seduction to Broadway”. Vogue. Архивирано из оригинала 22. 7. 2017. г. 
  119. ^ Soloski, Alexis (4. 4. 2016). „Michelle Williams and Jeff Daniels on the scared, desperate tale of Blackbird”. The Guardian. Архивирано из оригинала 5. 5. 2016. г. 
  120. ^ Als, Hilton (21. 3. 2016). „My Old Sweetheart”. The New Yorker. Архивирано из оригинала 7. 9. 2017. г. 
  121. ^ а б „See Full List of 2016 Tony Award Nominations”. Playbill. 3. 3. 2016. Архивирано из оригинала 4. 5. 2016. г. 
  122. ^ а б Berman, Eliza (2. 11. 2016). „Michelle Williams on the 'Bravest Human Being' She's Ever Played”. Time. Архивирано из оригинала 26. 3. 2017. г. 
  123. ^ Setoodeh, Ramin (23. 1. 2016). „Sundance: Michelle Williams on How She Prepared for 'Manchester by the Sea' and 'Certain Women'”. Variety. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  124. ^ Jacobs, Matthew (23. 11. 2016). „A Close Look At Casey Affleck And Michelle Williams' Standout Scene In 'Manchester By The Sea'”. HuffPost. Архивирано из оригинала 30. 6. 2018. г. 
  125. ^ Chang, Justin (23. 1. 2016). „Sundance Film Review: 'Manchester by the Sea'”. Variety. Архивирано из оригинала 15. 10. 2017. г. 
  126. ^ Pressberg, Matt (24. 1. 2017). „No, Oscar Nominee Michelle Williams Still Hasn't Seen 'Manchester by the Sea'”. TheWrap. Архивирано из оригинала 21. 10. 2017. г. 
  127. ^ Barber, Nicholas (19. 5. 2017). „Julianne Moore stars in a mystical childhood fable”. BBC News. Архивирано из оригинала 21. 10. 2017. г. 
  128. ^ Greenblatt, Leah (20. 12. 2017). „The Greatest Showman sings a shallow, shiny song”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 18. 1. 2018. г. 
  129. ^ а б „The Greatest Showman (Original Motion Picture Soundtrack)”. iTunes (Apple Inc.). 8. 12. 2017. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. 
  130. ^ „The Greatest Showman (2017)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 28. 4. 2017. г. 
  131. ^ Buchanan, Kyle (10. 1. 2018). „Michelle Williams Is Ready to Lead”. New York. Архивирано из оригинала 10. 1. 2018. г. 
  132. ^ Ellwood, Gregory (16. 1. 2018). „Michelle Williams found big challenges and even bigger opportunities in 'All the Money'”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 10. 1. 2018. г. 
  133. ^ Fleming Jr, Mike; Hipes, Patrick (6. 11. 2017). „More Kevin Spacey Shrapnel: Ridley Scott's 'All The Money In The World' Exits AFI Fest Closing Slot”. Deadline Hollywood. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. 
  134. ^ Lang, Brent; Kroll, Justin (10. 11. 2017). „Replacing Kevin Spacey on 'All the Money in the World' Will Cost Millions”. Variety. Архивирано из оригинала 13. 11. 2017. г. 
  135. ^ Kilday, Gregg (11. 1. 2017). „'All The Money in The World' Triggers Wage Gap Debate”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала 12. 1. 2018. г. 
  136. ^ Edelstein, David (20. 12. 2017). „Christopher Plummer Is Getting Headlines for All the Money in the World, But It's Michelle Williams Who Deserves Them”. New York. Архивирано из оригинала 22. 12. 2017. г. 
  137. ^ Vilkomerson, Sara (11. 12. 2017). „All the Money in the World nabs 3 Golden Globe nods after Christopher Plummer swap”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 23. 12. 2017. г. 
  138. ^ а б в г Fortini, Amanda (26. 7. 2018). „"I Never Gave Up on Love": Michelle Williams on Her Very Private Wedding and Very Public Fight for Equal Pay”. Vanity Fair. Архивирано из оригинала 26. 7. 2018. г. 
  139. ^ Real, Evan (19. 4. 2019). „Michelle Williams and Husband Phil Elverum Split After Marrying Last Summer”. The Hollywood Reporter. Приступљено 20. 4. 2019. 
  140. ^ Jacobs, Matthew (20. 4. 2018). „Michelle Williams Gives The Kookiest Performance Of Her Career In 'I Feel Pretty'”. HuffPost. Архивирано из оригинала 21. 4. 2018. г. 
  141. ^ Debruge, Peter (18. 4. 2018). „Film Review: Amy Schumer in 'I Feel Pretty'”. Variety. Архивирано из оригинала 21. 4. 2018. г. 
  142. ^ „I Feel Pretty (2018)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 28. 4. 2018. г. 
  143. ^ а б Davids, Brian (1. 10. 2018). „Why Michelle Williams Said Yes to 'Venom'”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала 1. 10. 2018. г. Приступљено 1. 10. 2018. 
  144. ^ Bradshaw, Peter (3. 10. 2018). „Venom review – Tom Hardy flames out in poisonously dull Spider-Man spin-off”. The Guardian. Архивирано из оригинала 3. 10. 2018. г. Приступљено 3. 10. 2018. 
  145. ^ „Venom (2018)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 16. 9. 2018. г. Приступљено 4. 1. 2019. 
  146. ^ Handler, Rachel (25. 1. 2018). „Michelle Williams and Julianne Moore on Their 'Raw, Animalistic' After The Wedding Scene”. Vulture. Архивирано из оригинала 26. 1. 2019. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  147. ^ Lee, Benjamin (25. 1. 2019). „After the Wedding review – Julianne Moore and Michelle Williams lift confused melodrama”. The Guardian. Архивирано из оригинала 25. 1. 2019. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  148. ^ Drysdale, Jennifer (4. 2. 2019). „Michelle Williams on Why Return to TV in 'Fosse/Verdon' Was a 'Next-Level Degree of Difficulty'”. Entertainment Tonight. Приступљено 30. 3. 2019. 
  149. ^ Fierberg, Ruthie (9. 4. 2019). „16 Fosse/Verdon Secrets From Lin-Manuel Miranda, Michelle Williams, Sam Rockwell, and More”. Playbill. Приступљено 25. 4. 2019. 
  150. ^ Doyle, John (9. 4. 2019). „Fosse/Verdon is a great, ravishing television drama about theatre, love and life”. The Globe and Mail. Приступљено 9. 4. 2019. 
  151. ^ Respers France, Lisa (16. 7. 2019). „Emmy nominations 2019: See if your favorite shows make the cut”. CNN. Приступљено 16. 7. 2019. 
  152. ^ McNary, Dave (2. 10. 2018). „Michelle Williams to Play Astronaut Christa McAuliffe in 'The Challenger'”. Variety. Приступљено 30. 3. 2019. 
  153. ^ Alter, Ethan (7. 8. 2019). „Michelle Williams on 'After the Wedding' ending, equal pay and reveals she's ready for 'Venom 2': 'I'm in'”. Yahoo!. Приступљено 8. 8. 2019. 
  154. ^ McNary, Dave (22. 5. 2018). „Michelle Williams to Star in Underground Abortion Movie 'This Is Jane'”. Variety. Архивирано из оригинала 23. 5. 2018. г. 
  155. ^ а б Wagner, Erica (15. 1. 2018). „The show must go on: Michelle Williams on film, feminism and freedom”. Harper's Bazaar. Архивирано из оригинала 2. 2. 2018. г. 
  156. ^ Heil, Emily (2. 4. 2019). „Cause Celeb: Michelle Williams joins Nancy Pelosi to call for an end to the gender pay gap”. The Washington Post. Приступљено 3. 3. 2019. 
  157. ^ Setoodeh, Ramin (20. 11. 2008). „Michelle Williams tries to move on”. Newsweek. Архивирано из оригинала 16. 2. 2018. г. 
  158. ^ Williams, Michelle (31. 1. 2011). „10 Questions for Michelle Williams”. Time. Архивирано из оригинала 1. 7. 2017. г. 
  159. ^ а б Kachka, Boris (21. 12. 2016). „Inside the Busy, Brilliant Mind of Michelle Williams”. Elle. Архивирано из оригинала 19. 12. 2017. г. 
  160. ^ Leonard, Tom (19. 2. 2009). „Michelle Williams on picking up the pieces”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 6. 3. 2018. г. 
  161. ^ а б O'Malley, Katie (10. 1. 2017). „Michelle Williams on playing emotive female characters: 'I try to follow my heart and my gut'”. Elle. Архивирано из оригинала 24. 6. 2018. г. 
  162. ^ Thomson, David (27. 2. 2009). „Michelle Williams”. The Guardian. Архивирано из оригинала 12. 9. 2017. г. 
  163. ^ Lonergan, Kenneth (27. 9. 2016). „Kenneth Lonergan Was 'Totally Unprepared' for Michelle Williams' Dedication to 'Manchester by the Sea'”. Variety. Архивирано из оригинала 19. 9. 2017. г. 
  164. ^ „Michelle Williams For Boy By Band Of Outsiders Spring 2012 Campaign”. Flare. 8. 2. 2012. Архивирано из оригинала 22. 12. 2017. г. 
  165. ^ Petrarca, Emilia (6. 7. 2015). „Michelle Williams Loves Her Louis Vuitton”. W. Архивирано из оригинала 24. 6. 2018. г. 
  166. ^ Lindig, Sarah (17. 10. 2015). „Watch Michelle Williams Hit the Open Road for Louis Vuitton”. Harper's Bazaar. Архивирано из оригинала 18. 12. 2015. г. 
  167. ^ „Michelle Williams”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 1. 12. 2017. г. 
  168. ^ „These 20 Famous Actors Have Never Won an Oscar”. Time. 27. 2. 2017. Архивирано из оригинала 5. 12. 2017. г. 
  169. ^ „Winners & Nominees: Michelle Williams”. Hollywood Foreign Press Association. Архивирано из оригинала 21. 6. 2018. г. 
  170. ^ Crossan, Ashley (22. 7. 2014). „14-Year-Old Michelle Williams is Adorable on the Set of 'Lassie'”. Entertainment Tonight. Архивирано из оригинала 12. 5. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  171. ^ „Timemaster (1995)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 23. 3. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  172. ^ Mainon, Dominique; Ursini, James (2006). Modern Amazons: Warrior Women on Screen. Hal Leonard Corporation. стр. 377. ISBN 978-0-87910-327-9. Архивирано из оригинала 30. 10. 2017. г. 
  173. ^ „A Thousand Acres (1997)”. British Film Institute. Архивирано из оригинала 8. 8. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  174. ^ Ebert, Roger (5. 8. 1998). „Halloween: H20 Move Review”. Chicago Sun-Times. Архивирано из оригинала 4. 6. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  175. ^ „Dick: Details and Credits”. Metacritic. Архивирано из оригинала 13. 7. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  176. ^ Cameron-Wilson, James (1. 12. 2001). Film Review 2001–2002: The Definitive Film Yearbook. Reynolds & Hearn. Архивирано из оригинала 30. 10. 2017. г. 
  177. ^ McCarthy, Todd (31. 1. 2001). „Review: 'Perfume'”. Variety. Архивирано из оригинала 4. 6. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  178. ^ Holden, Stephen (5. 7. 2002). „Film Review; Best Friends Who Are Also Worst Enemies Struggle in a Web of Emotions”. The New York Times. Архивирано из оригинала 3. 6. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  179. ^ McCarthy, Todd (10. 9. 2001). „Review: 'Prozac Nation'”. Variety. Архивирано из оригинала 4. 6. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  180. ^ Willis, John A. (2005). John Willis' Screen World. Applause Books. стр. 55. Архивирано из оригинала 30. 10. 2017. г. 
  181. ^ Berra, John (2010). American Independent. Intellect Books. стр. 255—257. ISBN 978-1-84150-368-4. Архивирано из оригинала 30. 10. 2017. г. 
  182. ^ Campbell, Neil (1. 10. 2013). Post-Westerns. University of Nebraska Press. стр. 251—253. ISBN 978-0-8032-4827-4. Архивирано из оригинала 30. 10. 2017. г. 
  183. ^ Gritten, David (2008). The Movies That Matter: From Bogart to Bond and All the Latest Film Releases. HarperCollins Publishers Limited. ISBN 978-0-00-727106-1. Архивирано из оригинала 30. 10. 2017. г. 
  184. ^ „A Hole in One: Details and Credits”. Metacritic. Архивирано из оригинала 7. 10. 2017. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  185. ^ Ebert, Roger (8. 9. 2005). „The Baxter Move Review”. Chicago Sun-Times. Архивирано из оригинала 11. 2. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  186. ^ „Brokeback Mountain (2005)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 16. 5. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  187. ^ Catsoulis, Jeannette (29. 3. 2007). „Crumpled Manhood Revisited”. The New York Times. Архивирано из оригинала 5. 6. 2015. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  188. ^ „The Hottest State (2007)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 5. 5. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  189. ^ Bennett, Ray (2. 9. 2007). „I'm Not There”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала 8. 8. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  190. ^ Bradshaw, Peter (25. 4. 2008). „Deception”. The Guardian. Архивирано из оригинала 21. 10. 2017. г. Приступљено 21. 10. 2017. 
  191. ^ „Incendiary (2008)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 14. 4. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  192. ^ LaRocca, David (27. 5. 2011). The Philosophy of Charlie Kaufman. University Press of Kentucky. стр. 219—222. ISBN 0-8131-3392-0. Архивирано из оригинала 30. 10. 2017. г. 
  193. ^ Gilbey, Ryan (5. 3. 2009). „One woman and her dog”. New Statesman. Архивирано из оригинала 9. 5. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  194. ^ Stenport, Anna Westerståhl (1. 8. 2012). Lukas Moodysson’s Show Me Love. University of Washington Press. стр. 135—136. ISBN 978-0-295-80421-7. 
  195. ^ Wernblad, Annette (3. 12. 2010). The Passion of Martin Scorsese: A Critical Study of the Films. McFarland. стр. 219. ISBN 978-0-7864-6232-2. Архивирано из оригинала 30. 10. 2017. г. 
  196. ^ Powers, Thomas (20. 6. 2011). „In Such a Place, A Person Might Die in a Day”. The New York Review of Books. Архивирано из оригинала 7. 3. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  197. ^ Gritten, David (5. 11. 2011). „My Week with Marilyn: the true story”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 20. 4. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  198. ^ French, Philip (19. 8. 2012). „Take This Waltz – review”. The Guardian. Архивирано из оригинала 14. 3. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  199. ^ Wickman, Kase (11. 3. 2013). „7 'Wizard of Oz' Easter Eggs Hidden in 'Oz the Great and Powerful'”. MTV. Архивирано из оригинала 28. 2. 2017. г. Приступљено 5. 5. 2016. 
  200. ^ „Oz the Great and Powerful (2013)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 7. 3. 2013. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  201. ^ Macnab, Geoffrey (13. 3. 2015). „Suite Française, film review: A romantic, but discordant, dispatch on love and war”. The Independent. Архивирано из оригинала 3. 6. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  202. ^ McCarthy, Todd (23. 1. 2016). „‘Manchester by the Sea’: Sundance Review”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала 21. 4. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  203. ^ Springer, Alex (30. 1. 2016). „Sundance Film Review: Certain Women”. SLUG Magazine. Архивирано из оригинала 9. 5. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  204. ^ Barber, Nicholas (19. 5. 2017). „Julianne Moore stars in a mystical childhood fable”. BBC News. Архивирано из оригинала 21. 10. 2017. г. Приступљено 20. 10. 2017. 
  205. ^ Bowles, Hamish (12. 8. 2017). „Inside The Greatest Showman, the Most Magical Musical of the Year”. Vogue. Архивирано из оригинала 21. 10. 2017. г. Приступљено 21. 10. 2017. 
  206. ^ McNary, Dave (19. 10. 2017). „Ridley Scott’s ‘All the Money in the World’ Set as Closing Night Film at AFI Fest”. Variety. Архивирано из оригинала 21. 10. 2017. г. Приступљено 21. 10. 2017. 
  207. ^ D'Alessandro, Anthony (31. 5. 2017). „Michelle Williams Joins Amy Schumer In ‘I Feel Pretty’”. Deadline Hollywood. Архивирано из оригинала 4. 9. 2017. г. Приступљено 20. 10. 2017. 
  208. ^ „'Venom': First Reactions from the Premiere”. The Hollywood Reporter. 1. 10. 2018. Архивирано из оригинала 10. 2. 2018. г. Приступљено 2. 10. 2018. 
  209. ^ Kroll, Justin (19. 4. 2018). „Michelle Williams to Star Opposite Julianne Moore in ‘After the Wedding’ Remake”. Variety. Приступљено 23. 5. 2018. 
  210. ^ „Baywatch – Season 4, Episode 1: Race Against Time (1)”. TV.com. Архивирано из оригинала 16. 8. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  211. ^ „Step by Step – Season 4, Episode 6: Something Wild”. TV.com. Архивирано из оригинала 16. 8. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  212. ^ „Home Improvement – Season 4, Episode 26: Wilson's Girlfriend”. TV.com. Архивирано из оригинала 16. 8. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  213. ^ „Raising Caines”. TV.com. Архивирано из оригинала 16. 8. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  214. ^ „My Son Is Innocent (1996)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 20. 10. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  215. ^ Television Guide. Triangle Publications. 1997. 
  216. ^ „Michelle Williams won't go back to 'Dawson's Creek'”. Entertainment Weekly. 15. 12. 2005. Архивирано из оригинала 8. 1. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  217. ^ „If These Walls Could Talk 2 (2000)”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 11. 4. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  218. ^ Harnick, Chris (9. 1. 2013). „Michelle Williams On "Cougar Town" Season 4 Premiere, Shimmying And Using An Accent”. The Huffington Post. Архивирано из оригинала 3. 8. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  219. ^ Sepinwall, Alan (8. 1. 2013). „Season premiere review: 'Cougar Town' – 'Blue Sunday': Wine Guy and Coffee Bitch”. HitFix. Архивирано из оригинала 31. 5. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  220. ^ Otterson, Joe (24. 7. 2018). „FX Orders Bob Fosse Limited Series Starring Sam Rockwell, Michelle Williams With Lin-Manuel Miranda Producing”. Variety. Архивирано из оригинала 25. 7. 2018. г. 
  221. ^ McGrath, Seth; Lefkowitz, David (20. 4. 1999). „Lori Petty, Seth Ullian & Michelle Williams Join Killer Joe, April 20”. Playbill. Архивирано из оригинала 3. 6. 2016. г. Приступљено 11. 8. 2014. 
  222. ^ Ehren, Christine (8. 4. 2002). „New Group Is Smelling a Rat with Michelle Williams May 7 – June 16”. Playbill. Архивирано из оригинала 3. 6. 2016. г. Приступљено 11. 8. 2014. 
  223. ^ Rizzo, Frank (16. 8. 2004). „Review: 'The Cherry Orchard'”. Variety. Архивирано из оригинала 25. 12. 2014. г. Приступљено 3. 11. 2014. 
  224. ^ Asare, Andrew (4. 9. 2014). „Michelle Williams to make Broadway debut with Cabaret”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 12. 8. 2014. г. Приступљено 11. 8. 2014. 
  225. ^ Soloski, Alexis (4. 4. 2016). „Michelle Williams and Jeff Daniels on the scared, desperate tale of Blackbird”. The Guardian. Архивирано из оригинала 5. 5. 2016. г. Приступљено 4. 5. 2016. 
  226. ^ „My Week With Marilyn (Music from the Motion Picture)”. iTunes (Apple Inc.). Архивирано из оригинала 28. 5. 2018. г. 
  227. ^ „The 78th Academy Awards (2006) Nominees and Winners”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences (AMPAS). Приступљено 20. 11. 2011. 
  228. ^ „The 83rd Academy Awards (2011) Nominees and Winners”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences (AMPAS). Приступљено 11. 11. 2011. 
  229. ^ „The 84th Academy Awards (2012) Nominees and Winners”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. AMPAS. Приступљено 26. 4. 2012. 
  230. ^ „The 89th Academy Awards (2017) Nominees and Winners”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. Приступљено 26. 2. 2017. 
  231. ^ Merry, Yahr, Emily (11. 12. 2017). „Golden Globes nominations 2018: Complete list of nominations”. The Washington Post. Приступљено 11. 12. 2017. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Мишел Вилијамс на Викимедијиној остави.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мишел_Вилијамс_(глумица)&oldid=26657586”