Наум Димовски (световно Тома Димовски; Битољ, Османско царство, 1912Штип, СФРЈ, 27. новембар 1977) је био злетовско-струмички епископ од 1959. до 1967. године, а потом јерарх расколничке Македонске православне цркве.

Наум (Димовски)
Основни подаци
Помесна цркваСрпска православна црква
Архиепископијааутономна Македонска православна црква
Чинепископ
Титулаепископ злетовско-струмички
СедиштеШтип
Посљедња епархијаЗлетовско-струмичка епархија
Године службе19591967.
ПретходникВикентије (Проданов)
Наследник-
Лични подаци
Световно имеТома Димовски
Датум рођења1912.
Место рођењаБитољ, Османско царство
Датум смрти27. новембар 1977.(1977-11-27) (64/65 год.)
Место смртиШтип, СФРЈ

Биографија уреди

Тома Димовски је рођен 1912. године у Битољу. Након Другог светског рата, као православни свештеник укључио се у покрет за одвајања Македонске православне цркве, поставши један од истакнутих заговорника аутокефалности. Пошто је повремено заступао и умереније ставове, постао је прота, а потом и архијерејски заменик у Охридско-битољској епархији.[1] Иако је био мирски свештеник, предлаган је за епископа од стране иницијативног одбора у Скопљу.[2]

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве није 1958. године могао пристати на његов избор за епископа, због тога што је прота Тома Димовски још увек био ожењен.[3]. Међутим, тадашњи комунистички режим у Југославији је наставио са вршењем притисака, који су накнадно уродили плодом. У пролеће 1959. године, изабрани су Доситеј Стојковић за митрополита скопског и Климент Трајковски за епископа преспанско-битољског. У међувремену, прота Тома Димовски се замонашио и узео име Наум. Без претходне сагласности Светог архијерејског сабора СПЦ, поменута двојица архијереја су 26. јула 1959. године у Штипу извршили хиротонију Наума Димовског за епископа злетовско-струмичког, након чега је створен и трочлани архиерејски синод аутономне Православне цркве у НР Македонији.[4]

Иако је његова хиротонија била накнадно призната, Наум Димовски је наставио да се залаже за стицање потпуне црквене самосталности. Учествовао је 1967. године у неканонском проглашењу аутокефалности Македонске православне цркве и од тада се налазио у расколу са Православном црквом. Пошто се није одазвао позиву на покајање, заједно са осталим виновницима раскола стављен је пред црквени суд.[5] Умро је 27. новембра 1977. године у Штипу, као расколник, неизмирен са Православном црквом.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Илиевски 1972, стр. 133, 140, 144.
  2. ^ Димевски 1989, стр. 1052, 1062, 1065.
  3. ^ Пузовић 1999, стр. 164-165.
  4. ^ Белчовски 1990, стр. 147, 150.
  5. ^ Пузовић 1999, стр. 167-171.

Литература уреди

Спољашње везе уреди