Национални либерализам

политичка идеологија и огранак либерализма

Национални либерализам је политичка идеологија и огранак либерализма, која обједињује либерална политичка становишта са елементима национализма.[1][2] Кроз историју, национални либерализам се такође користио у истом значењу као и конзервативни либерализам (десничарски либерализам).[3][4]

Низ „национално-либералних“ политичких партија, било по идеологији или само по имену, био је посебно активан у Европи у 19. веку у неколико држава централне Европе, нордијским земљама и Југоисточној Европи.[5]

ДефиницијаУреди

Национални либерализам је првенствено био заступљен у 19. веку, а главни циљеви те идеологије јесу тежња за индивидуалном и економском слободом, као и за националним суверенитетом.[6] Јозеф Антал, први пост-комунистички председник владе Мађарске, је описао национални либерализам као "део настанка националне државе" у Европи у 19. веку.[7]

Према Оскару Мелују, у југоисточној Европи "национал-либерали су такође имали видљиву централну улогу, али са прилично другачијим и специфичним карактеристикама, које су из у знатној мери разликовале од њихових средњоевропских колега".[8][9] Мајкл Линд карактерише национални либерализам као спој "умереног друштвеног конзервативизма и умереног економског либерализма".[10]

ИсторијаУреди

Идеологија националног либерализма је била популарна у Европским државама као што су Немачка, Аустрија, Данска, Шведска, Финска, и Румунија, током 19. века.[11]

НемачкаУреди

У Немачкој током 19. века, национални либерали су се разликовали од грађанских националиста утолико што су подржавали присутност веће ауторитативности у Европи и снажно Немачко царство. Грађански националисти, какав је био Макс Вебер, прихватили су идеју демократске Немачке која би сарађивала са другим европским силама.[12] Такође, током 19. и 20. века, Национално-либерална странка и Немачка народна партија су предводиле идеолошки национално-либералну групу.[13][14] Након Другог светског рата, Странка слободних демократа је преузела фракцију национал-либерала која је до краја 1950-их година била најмасовнија,[15] а од тада идеологију заступају малобројни чланови странке.[16] Већина њих је током 2010-их година прешла у крајње десничарску Алтернативу за Немачку.[17]

АустријаУреди

Уставобранитељска партија је током периода Аустроугарске била главна странка националног либерализма,[18] а током међуратног периода, ју је заменила Велико-немачка народна партија.[19] Након другог светског рата, Независно савезништво је било основано као примарна национал-либерална странка у данашњој Аустрији,[20] али већ 1950-их се претвара у Слободарску партију Аустрије.[21] Крајем 1980-их је Јерг Хајдер био изабран за председника странке, што је резултовало да се странка окрене ка десничарском популизму. Већина либерала је формирало Либерални форум, који је током 2010-их прерастао у НЕОС.[22]

ШведскаУреди

У Шведској, либерали су себе описивали као национал-либерале, и чилини су их монархисти и либерални реформисти, који су такође подржавали парламентарне реформе.[23] Шведски либерали су такође подржавали скандинавизам.[24]

РумунијаУреди

Национал-либерална странка у Румунији је основана 1875. године. Председник Клаус Јоханис је члан странке.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Luke Mastin (2008). „Liberalism - By Branch / Doctrine - The Basics of Philosophy”. Philosophybasics.com. Приступљено 2017-07-20. 
  2. ^ Pera, Marcello (2011). Why We Should Call Ourselves Christians: The Religious Roots of Free Societies (на језику: енглески). Encounter Books. ISBN 9781594035654. Приступљено 20. 7. 2017. 
  3. ^ Telos. Telos Press. 1998. стр. 72. 
  4. ^ Shannan Lorraine Mattiace, ур. (1998). Peasant and Indian: Political Identity and Indian Autonomy in Chiapas, Mexico, 1970-1996. University of Texas at Austin. 
  5. ^ Nilsson, Göran B. (2005). The Founder: André Oscar Wallenberg (1816-1886), Swedish Banker, Politician & Journalist (на језику: енглески). Almqvist & Wiksell International. стр. 80. ISBN 9789122021025. Приступљено 20. 7. 2017. 
  6. ^ Lothar Gall und Dieter Langewiesche - Liberalismus und Region, München 1995, pp. 4–10.
  7. ^ Özsel, Doğancan (2011). Reflections on Conservatism. Cambridge Scholars Publishing. стр. 255. ISBN 978-1443833950. 
  8. ^ Oskar Mulej. „National Liberals and their Progeny Approaching the Peculiar Developments in Central European Liberal Party Traditions, 1867–1918” (PDF). rcin.org.pl. Acta Poloniae Historica 111, 2015. ISSN 0001-6829. 
  9. ^ Oskar Mulej (2014-05-15). „National Liberal Heirs of the Old Austria: "Deviations" in Liberal Party Traditions, 1867-1918 | IWM”. iwm.at. Institute for Human Sciences. Приступљено 2017-07-20. 
  10. ^ Lind, Michael (2013). Up from Conservatism. Simon and Schuster. стр. 32. ISBN 978-1476761152. 
  11. ^ Kurunmaki, Jussi. "On the Difficulty of Being a National Liberal in Nineteenth-Century Finland". Contributions to the History of Concepts, vol. 8, no. 2, 2013, pp. 83–95., https://www.jstor.org/stable/43610946.
  12. ^ Mikel, Stråth, 2002., str. 297.
  13. ^ Dittberner, Jürgen (2008), Sozialer Liberalismus: Ein Plädoyer, Logos, стр. 55, 58 .
  14. ^ Neugebauer, Wolfgang, ур. (2000), Handbuch der Preussischen Geschichte, 3, de Gruyter, стр. 221 .
  15. ^ Gert-Joachim Glaeßner: Politik in Deutschland, VS Verlag für Sozialwissenschaften 2006, p. 457
  16. ^ Kirchner, Emil Joseph (1988). Liberal Parties in Western Europe. Cambridge University Press: Cambridge. стр. 214. ISBN 978-0-521-32394-9. [мртва веза]
  17. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2016. Приступљено 2017-05-16. 
  18. ^ Oskar Mulej. „National Liberals and their Progeny Approaching the Peculiar Developments in Central European Liberal Party Traditions, 1867–1918” (PDF). rcin.org.pl. Acta Poloniae Historica 111, 2015. ISSN 0001-6829. 
  19. ^ Jelavich, Barbara (1987). Modern Austria: Empire and Republic, 1815-1986 . Cambridge University Press. стр. 168. ISBN 9780521316255. »Modern Austria.« 
  20. ^ Meret, Susi (2010). The Danish People's Party, the Italian Northern League and the Austrian Freedom Party in a Comparative Perspective: Party Ideology and Electoral Support (PDF). SPIRIT PhD Series. 25. University of Aalborg. стр. 186. ISSN 1903-7783. Архивирано из оригинала (PhD thesis) на датум 22. 7. 2011. Приступљено 16. 5. 2017. 
  21. ^ Prakke, L.; Kortmann, C. A. J. M.; van den Brandhof, J. C. E. (2004). Constitutional law of 15 EU member states. Kluwer. стр. 42. ISBN 978-90-13-01255-2. 
  22. ^ Meret 2010, стр. 187.
  23. ^ Kurunmaki, Jussi. "On the Difficulty of Being a National Liberal in Nineteenth-Century Finland". Contributions to the History of Concepts, vol. 8, no. 2, 2013, pp. 83–95., https://www.jstor.org/stable/43610946.
  24. ^ Mary Hilson (2006). „Denmark, Norway, and Sweden”. Ур.: Timothy Baycroft; Mark Hewitson. What Is a Nation?: Europe 1789-1914. OUP Oxford. стр. 203. ISBN 978-0-19-929575-3.