Нико Луковић

свештеник

Дон Нико Луковић (Прчањ, 21. септембар 188715. фебруар 1970) био је српски[1] католички свештеник из Боке Которске, писац, културни и научни радник, добротвор, хуманиста.

Нико Луковић
Spomen-poprsje Nika Lukovića.jpg
Биста у Прчњу
Датум рођења(1887-03-21)21. март 1887.
Место рођењаПрчањ
 Аустроугарска
Датум смрти15. фебруар 1970.(1970-02-15) (82 год.)
Место смртиПрчањ
 СФРЈ

БиографијаУреди

Рођен је у Прчњу (месту крај Котора), у старој поморској и бродовласничкој породици. Гимназију је завршио у Котору, а теологију у Задру. 1910. године је постављен за жупника на Прчњу, а затим и за каноника у Котору, 1933. године.

Дон Нико Луковић је био прави народни свештеник, човек широке културе и таквог погледа на свет. Био је велики јужнословенски родољуб и неуморно је проповедао братсво међу југословенским народима. Био је мецена и колекционар уметничких дела. Његовом заслугом је, поред слика венецијанске школе, драгоцених икона и предмета, формирана збирка у жупној цркви, Богородичином храму у Прчњу, у којој се налазе и дела савремених југословенских уметника тога доба: Мештровића, Лубарде, Росандића, Милуновића, Радауша и других. Велики део својих књига и предмета поклонио је Поморском музеју. Тако је промовисао културно-уметничку, али и историјску баштину Боке Которске. Такође, написао је туристички водич и радио на промоцији Боке као туристичке дестинације.[2]

Био је један од оснивача Поморског музеја у Котору, которске секције Друштва историчара Црне Горе, почасни члан Југословенског друштва за историју медицине и сарадник Историјског института Црне Горе. О богатој прошлости и традицији свога места писао је у својим делима, међу којима је најпознатије оно са истоименим називом „Прчањ“ из 1937. године. Написао је десетак књига и преко сто педесет наслова објављених у разним часописима, зборницима и новинама.

Био је велик поштовалац владике Његоша који је становао у Прчњу, код брата његовог деде, те је на његову иницијативу на тој кући 1947. године, постављена спомен плоча, а касније је испред цркве постављена и Његошева биста.[3]

Ставови и везе Ивановића са ПетровићимаУреди

У Скупштини Црне Горе 1946. године, Нико Луковић је рекао да су Црногорци најмањи али највитешкији народ на словенском југу, а можда и у целом словенству. Ниједан народ на Балкану није се тако упорно, непрекидно и дуготрајно борио за слободу као црногорски народ, најчистија етничка група међу Србима. [4] На великој прослави 750 година СПЦ у Котору 7. септембра 1969. године, говорио је и Дон Нико Луковић. Говорио је о величини Светог Саве осврћући се на Његоша, који је својим делима као владика и српски песник овековечио Српску православну цркву. Похвално је говорио је и о Српском пјевачком друштву Јединство из Котора. [5] Везе Петровића и Ивановића су дуге, јер је Његош при боравку у Боки, одседао и у кући конта Ивановића у Доброти, од којих су и старији Црногорци добили новац да откупе од Турака владику Данила. Један Ивановић, који је живео у Млецима и ту издавао лист, је дошао на Цетиње са осталим италијанским новинарима када се књагињца Јелена верила, и захтевао да се један новинар одбије као недостојан. [6]

ИзвориУреди

  1. ^ „Дон Луковић: Црногорци су обновили српску славу оружја”. Politika.rs. 
  2. ^ Дон Ников Прчањ Архивирано на сајту Wayback Machine (20. фебруар 2015), Радио Котор 2010.
  3. ^ Интервју дон Ника Луковића, Телевизија Титоград 1969.
  4. ^ Луковић, Нико. Католички свештеник из Боке: Црногорци су највитешкији народ, најчистија етничка група међу Србима. 
  5. ^ Православље, 1261, 1. октобар, Осам векова СПЦ, Поводом јубилеја 800 г. СПЦ: Како је прославено 750 г. самосталности СПЦ пре пола века, Велика прослава у Котору. Београд: СПЦ. 2019. стр. 30. 
  6. ^ Томановић 2007, стр. 458.

ЛитератураУреди

  • „Једра Боке“, месечна публикација Поморског музеја Црне Горе. Котор, март 2013.
  • Томановић, Лазар (2007). Путописна проза. Градска библиотека и читаоница Херцег Нови. 

Спољашње везеУреди