Википедија

Опсидијан

Опсидијан (енгл. obsidian, франц. obsidienne, нем. Obsidian, рус. обсидиан), често неправилно обсидијан, вулканско је стакло,[4][5] тј. вулканска стена изграђена скоро потпуно од стакласте материје.[6] Овај тип природног стакла, створио се у екструзивним магматским стенама брзим хлађењем лаве обогаћене лаким материјалима, а посебно силикатима, тако да се нису стигли формирати кристали. Опсидијан се уобичајено налази на крајевима риолитске лаве, где је хлађење лаве брзо.[7] Пошто немају кристала опсидијанске оштрице могу досећи молекуларну танкоћу, тако да се знају користити као оштрице скалпела.[8]

Опсидијан
Lipari-Obsidienne (5).jpg
Опште информације
КатегоријаВулканско стакло
Идентификација
БојаДубоко црна или црно зелена
ПреломКонкоидна
Тврдоћа по Мосу5–6[1]
СјајностСтакласта
Специфична тежинаc. 2.4[2]
Оптичке особинеПрозрачан
Остале особинеТекстура: глатка; стакласта
Референце[3]
Опсидијан из Орегона

Порекло и својстваУреди

 
Стаклена планина, као велики опсидијански ток у Медисин Лејк вулкану

... међу различитим врстама стакла можемо сматрати опсидијанско стакло, супстанцу сличну камену присутну у Опсидији[lower-roman 1] у Етиопији.[9]

— Плиније Старији, Naturalis Historia 36,67 (AD 77)

Опсидијан је попут минерала, али није прави минерал, јер нема кристалну решетку. Понекад се класификује као минералоид. Док је стена попут базалта тамна због феромагнетног обогаћења, опсидијан се углавном састоји од силицијум диоксида, обично 70% или више. Његов састав је веома сличан граниту или риолиту. Опсидијан је метастабилан на земљиној површини, тј. временом се стакло кристализује. Због тога нема опсидијана старијег од доба креде. Присуство воде убрзава распад опсидијана.

Док је чисти опсидијан обично таман боја му варира зависно од нечистоћа. Гвожђе и магнезијум обично дају опсидијану тамнозелену до смеђу или црну боју. Понекад постоје умеци кристобалита у опсидијану, па се добија опсидијан снежна пахуљица. Понекад садржи гасове, заостале од тока лаве, тако да се могу наћи и такви интересантни примери опсидијана. Типична тврдоћа је 5 до 5,5, а релативна густина је 2,6

НалазиштаУреди

 
Супротно од казаљке сата: опсидијан, пловућац и риолит

Може се наћи на разним локацијама широм света, где су се дешавале риолитске ерупције. Опсидијан се налази у следећим државам и местима:

Некадашња употребаУреди

 
Опсидијански вршак стреле

Опсидијан је био веома цењен у камено доба, јер су се од њега могле правити оштрице и врхови стрела. Могао се и полирати, тако да су се од њега правила и рана огледала. Артефакти од опсидијана се јављају у централној Европи већ у средњем палеолиту, а постају учестали током горњег палеолита. Опсидијан је играо врло важну улогу у такозцаној неолитској револуцији. Користио се за производњу окресаних алалтки које су биле изузетно оштре услед природних својстава опсидијана. Овакви артефакти се могу пронаћи у неолитским културама широм Европе. Извор опсидијана је зависио од локације културе, али познато је више изворишта попут острва Милос у Грчкој. Међутим, артефакти од опсидијана су услед трговине завршавали хиљадама километара од оригиналног изворишта опсидијана што указује да је у питању била вредна роба.[10]

У Средњој Америци, а посебно Мексику се пре Колумба много користио опсидијан. Користио се за алатке и као декоративни објект. Правили су и један облик мача или сабље помоћу опсидијана стављеног на дрво. То веома оштро оружје наносило је непријатељу тешке ране. Индијанци су налазили опсидијан широм Северне Америке. Сваки вулкан је производио различит облик опсидијана, тако да је то омогућило археолозима да прате порекло артефаката од опсидијана. На исти начин се могло пратити порекло опсидијана и алатки од њега у античкој Грчкој. Опсидијанским сечивима се трговало на велике удаљености од обала. Опсидијан се користио и при прављењу великих камених статуа на Ускршњим острвима.

Савремена употребаУреди

Данас се опсидијан користи у хирургији срца, јер су опсидијански скалпели много оштрији од најквалитетнијих челика. Сечива на тај начин постају танка, готово молекуларне танкоће, па је рез чишћи, што изазива брже зацелење и мање ожиљака.

Види јошУреди

НапоменеУреди

  1. ^ У оригиналном преводу у Бостока, име је дато као Obsius, засновано на Силиговој преправци старијег начина читања Obaidius у Плинију. Постојала је мања римска породица са именом Opsius или Obsius, које име је Силиг заменио за непознату реч Obsidius, која је знатно мање уобичајено име.

РеференцеУреди

  1. ^ Peter Roger Stuart Moorey (1999). Ancient mesopotamian materials and industries: the archaeological evidence. Eisenbrauns. стр. 108—. ISBN 978-1-57506-042-2. 
  2. ^ Geological Survey (U.S.) (1981). Geological Survey (U.S.). The Survey. стр. 185—. 
  3. ^ Obsidian. Mindat.org
  4. ^ John P. Rafferty (August 2011). Rocks. The Rosen Publishing Group. pp. 97–. ISBN 978-1-61530-492-9.
  5. ^ I-science I' 2006 Ed. Rex Bookstore, Inc. pp. 127–. ISBN 978-971-23-4399-5.
  6. ^ Геолошка терминологија и номенклатура IV петрологија, Београд, 1975
  7. ^ Petrology The Study of Igneous...Rocks, Loren A. Raymond, 1995, McGraw-Hill, p. 27
  8. ^ Brian Cotterell; Johan Kamminga (1992). Mechanics of pre-industrial technology: an introduction to the mechanics of ancient and traditional material culture. Cambridge University Press. стр. 127—. ISBN 978-0-521-42871-2. Приступљено 9. 9. 2011. 
  9. ^ Pliny the Elder (translated by John Bostock, Henry Thomas Riley) (1857). The natural history of Pliny. 6. H G Bohn. ISBN 978-1851099306. 
  10. ^ Tripković, Boban (2003). „The Quality and Value In Neolithic Europe: An Alternative View on Obsidian Artifacts”. Of the ESF Workshop, Sofia, 3-6: 119–123. Приступљено 19. 7. 2019. 

Спољашње везеУреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Опсидијан&oldid=22837699”