Википедија

Општежиће

Општежиће или кенобитност[1] (од грчке речи — κοινόβιον или конвикт — кућа за заједнички живот) је начин монашког живота, чији је творац почетком 4. века био Св. Пахомије Велики. Општежиће је по схватању цркве идеална хришћанска заједница у којој нема деоба на твоје и моје, већ је све подређено духу заједништва и братства. У том смислу врло је важне карактеристика општежића послушност Игуману, љубав према браћи и гостопримство. Свети Теодор сматра да по својој суштини Црква треба да буде заједница у којој је општежиће заступљено у потпуности. Монашки начин живота у православној цркви непрестано стреми ка овом циљу.[2]

Икона светог Пахомија Великог основача прве заједнице око 320. године, у којој се живело по началима општежића
Св.Василије Велики је овакав начин монашког живота обликовао у Правилима монашког живота, која и данас чине темељ Православног монаштва.
Као најсигурнији и најистакнутији начин живота у Светој гори прихваћено је општежиће, које је данас заступљено у свим светогорским манастирима

Историјат уреди

Прапочеци монаштва везују се за пустињака Св. Антонија Великог, рођеног у хришћанској породици у Египту, у селу Кома 251. године. Он је од своје 18. године, живео у пустињи, и таквим начином аскетског живота живота изазивао је дивљење код верника, и тиме привукао велики број људи који су хтели да живе као он. Из групе општеживућих настали су први монаси који су живели по принципима аскетског учења Св. Антонија Великог.

Оснивање заједнице и њене карактеристике уреди

Један од ученика Св. Антонија Великог, Св. Пахомије, такође по рођењу Египћанин, основао је око 320. године, прву заједницу монаха на источној обали реке Нил, на острву Тавени у горњем Египту. Он је скупио монахе у једно здање на заједнички живот (грч: κοινόβιον или конвикт — кућу за заједнички живот, а то је већ био манастир (грч: μοναστήριον, кућа усамљеника, кућа монаха). На тај начин је Св. Пахомије Велики постао је отац манастирског монаштва; он први који је створио општежиће (или кенобитност) и даје монашком животу канонски облик.

Монашки устав Св. Пахомија Великог (348), по коме је монасима све било заједничко - стан, одећа, исхрана и рукодеље - ушао је у основу свих будућих монашких устава. Под његовим руководством, у Тиваиди египатској, створена је нарочита монашка држава, која је окупљала око 3.000 монаха и била подељена на 24 групе манастира, од којих је свака имала свога настојатеља.

У оваквом начину живота сви који бораве у цркви на трпези на послушањима стално живе у свести да као појединачне индивидуе нису комплетне личности већ да личности постају тек у заједници, у којој су сви међу собом и сви заједно у Христу. Зато је евхаристија извориште хришћанског постојања и вере сваког појединца. У општежићу нема мог и твог већ се све дели заједнички, свакоме према потреби са сталном свешћу да је човек на земљи само пролазник који иде ка Царству небеском предвођен Христом, и да му индивидуално поседовања имовине, само штети у духовном животу.

Иако је живот монаха као заједнице у општежићу био искључен од додира са световним друштвом, монаси су се бавили не само мануелним већ и интелектуалним радом. Тако је настало калиграфско преписивањњ књига и иконосликарство као посебан вид уметности — монашке уметности.[3][4]

Они који живе благоразумно у општежићу могу се упоредити с каменчићима, који леже на морској обали. Таласи их ударају један о другог и чине глаткима и округлима. А осамљеник личи на ћошкаст камен који лежи у шуми и у њој обраста маховином. Без исправне припреме осамљеност не лечи страсти, већ их само успављује; живот ћеш проводити без користи, ако притом не сиђеш с ума.[5]

Ширење општежића уреди

Општежиће као начин монашког живота брзо се ширио из Египта у Малу Азију, након што је Св. Пахомија у периоду од 357 до 358. године посетио Св. Василије Велики. Наиме он је по повратку у Малу Азију основао монашко општежиће, заједно са својим братом Св. Григоријем Ниским и пријатељем Св. Григоријем Богословом. Касније је Св. Василије Велики овакав начин монашког живота обликовао у Правилима монашког живота, која и данас чине темељ Православног монаштва.

Општежиће се из Мале Азије пренело у Палестину (оснивач општежитељног живота у Палестини био је Св. Теодосије Велики), а одатле у остале области Истока и Запада Европе. Општежитељни систем монашког живота временом се развио и превладао отшелнички начин монашког живота, јер је на известан начин лакши.

Због својих духовних карактеристика општежиће, се као начин монашког живота, проширило међу све Православне народе (Русе, Србе, Бугаре, итд.) и у истом облику одржало се до данас.

Општежиће у Светој гори уреди

Као најсигурнији и најистакнутији начин живота у Светој гори прихваћено је општежиће, које је данас заступљено у свим светогорским манастирима. Како на Светој гори начин општежића није био довољано прецизно регулисан, па се поред оних који су живели по начелима општежића, често олако издвајају и монаси који су желели да живе идеоритмијски у скиту, још у време Светог Саве, и једно и друго издвајање на испоснички усамљенички подвиг, захтевало је посебно одобрење,како би се тим начином живота избегле многе повезане опасности, првенствено духовне, али и здравствене природе. Свети Сава је зато општежиће и идеоритмијски начин живота регулисао у своја прва два дела посвећена испосничком (исихастичком) и манстирском начину живота: Карејски типик и Хиландарски типик.[6] Иако се свети Сава у њима залаже за киновитски манастирски живот, он сматра да само манстирски сабор може одобрити испоснички (пустињачки) живот тек ретким појединцима након обуке кандидата за живот у монашкој послушности и дисциплини у заједници, након процене способности кандидата за строги монашки подвиг. [7]

Такође и свети Атанасије саветује игумане „да брину да браћији општежићу” буде све заједничко, „да нико не поседује ишта, чак да је то и игла, осим душе и тела, и да све у овом начину живота мора да припада подједнако свој духовној деци, браћи и оцима”.

Извори уреди

  1. ^ Стефановић, Ненад Новак. „Најлепши манастири света”. Politika Online. Приступљено 2021-08-06. 
  2. ^ Трифуновић, Ђорђе (1990). Азбучник српских средњовековних књижевних појмова (2. изд.). Београд: Нолит. 
  3. ^ В. Ђурић, Историјске композиције у српском сликарству средњег века и њихове књижевне паралеле II, ЗРВИ 10 (1967) 121–148
  4. ^ Б. Миљковић, Житија Светог Саве као извори за историју средњовековне уметности, Београд 2008.
  5. ^ Пантелејмон архим. Отац Јован, живот валаамског старца. Нови Валаам. 1992. стр. 25.
  6. ^ Доментијан, Житије Светог Саве, прир. Љ. Јухас- Георгиевска, Т. Јовановић Београд 2001.
  7. ^ Предраг Пузовић, Увођење општежића у Хиландару 1933. године. Историјски часопис 45-46 (1998-1999)

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Општежиће&oldid=26961125”