Павле Јулинац
Павле Јулинац (Сегедин, 1730, 1731 или 1732 — Беч 25. фебруар 1785) био је српски писац и преводилац. Јулинац је писац прве објављене историје Срба на српском језику.[1]
| Павле Јулинац | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1730. |
| Место рођења | Сегедин, Хабзбуршка монархија |
| Датум смрти | 25. фебруар 1785. (54/55 год.) |
| Место смрти | Беч, Хабзбуршка монархија |
Биографија уреди
Не зна се где је рођен (вероватно у Сегедину, али може бити и Чуругу). Пореклом је из племићке граничарске породице, син официра Арсенија Јулинца а унук мајора Василија из Сегедина. Завршио је лицеј у Пожуну[1]. 1753. га је у Русију повео потпуковник Јован Шевић, један од предводника српске сеобе у Нову Сербију, где је започео каријеру војника.
"Краткоје в'веденије в историју происхожденија славено-сербскаго народа" издато је у Венецији 1765. и ослања се на дело словачког историографа и његовог пожунског професора Јана Томке-Саског[1].
У складу са традицијама пожунског лицеја где је за Јулинчевог школовања уведен изузетно популарни француски језик, огледао се и у превођењу са француског. Превео је Ролена и Мармонтеловог „Велизара“ (Беч, 1776)[1] у тренутку када је овај роман доживљавао своју славу широм Европе.
