Писмо Хајдук Вељка Петровића

Писмо Хајдук Вељка Петровића је наредба стара више од две стотине година, написана у Неготину 23. маја 1812. године, пет дана пре закључења Букурешког споразума између Русије и Турске, а годину дана пре чувене погибије Вељка Петровића, српског војводе, хајдука и јунака Првог српског устанка. Јавности је постојање писма било непознато све до 2018. године, када је захваљујући ангажовању Срђана Стојанчева стигло у Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, где је данас изложено у оквиру Збирке Првог српског устанка, заједно са оригиналним устаничким оружјем из тог периода.[1][2]

Писмо Хајдук Вељка Петровића из 1812. године

Историјска позадинаУреди

 
Хајдук Вељко Петровић, литографија Анастаса Јовановића

Писмо потиче из периода устанка Срба против Турака (1804–1813). У лето 1811. године Карађорђе, вођа Првог српског устанка, поставио је Хајдук Вељка за крајинског војводу и упутио га у Неготин. У исто време, за цариника у оближњем Кладову постављен је млади писар из Совјета, Вук Караџић.[3] Хајдук Вељко до тада је био војвода Сокобање и у Неготинској нахији је од 1806, након ослобођења Београда, у неколико наврата успешно ратовао против Турака. У исто време водио се и Руско-турски рат (1806–1812), те су Срби и Руси заједно војевали против Турака.

На положај устаничке Србије знатно је утицао споразум између Русије и Турске – Букурешки мир, закључен 28. маја 1812. године. Мир је био последица Кутузовљевих војних успеха (крај 1811), а склопљен је пред директном претњом Наполеонове инвазије Русије (24. јун 1812). Да би скратила преговоре Русија је ограничила своје захтеве према Турској, што је утицало и на одредбе које говоре о Србији (чл.VIII). Између осталог, у члану осам Порта је Србији донекле признала самоуправу и обећала општу амнестију, а заузврат је договорено да се српска утврђења која нису Турцима од значаја поруше и да се у гарнизоне који су постојали пре 1804. врати турска војска.[4] Такође, Срби би контролисали управу у својим унутрашњим питањима и прикупљање и предавање утврђеног данка. Букурештански споразум представља први међународни уговор у српској историји у коме се модерна Србија помиње као субјект.[4]

Српски устаници нису били обавештени о овим преговорима, а по сазнању Карађорђе је одбио мир. Већ следеће 1813. године, почетком јуна, главна турска сила ударила је на Србију са три стране: од Ниша на Делиград, од Босне на Дрину и од Видина на Неготин.[5]

Писмо Хајдук Вељка Петровића потписано је и печатирано на дан 23. маја 1812. године, управо пет дана пре закључења Букурешког мира.

Садржај писмаУреди

Није познатно да ли је Хајдук Вељко Петровић био писмен, те рукопис може припадати и неком од његових писара, уосталом и Вуку Караџићу, који је управо у том периоду боравио у Неготинској крајини као главни писар, о чему је оставио богато сведочење.[5][3][2] Сам садржај писма јесте наредба којом се становништво наведених места обавезује да даје устаницима новчану помоћ и помоћ у намирницама, такозвани „бир”. Хајдук Вељко овлашћује бимбашу Матеју да у његово име сакупља ту помоћ, а „ко би се противио Матеју, то се самому мене противи“, те у потпису наводи „Вељко Петровић Војвода“.[2] Наредба тако сведочи о активностима српских устаника непосредно пред уговарање мира и представља редак писани траг из периода Првог српског устанка. Писано је старим писмом, а коришћен је народни језик, што је још један од разлога зашто представља драгоцени документ.

На полеђини писма налази се белешка „писмо 'ајдук Вељка“ коју је записао Љубомир Ненадовић, књижевник, дипломата и министар у чијој се библиотеци налазило писмо. Ненадовић је био син устаничког војводе, проте Матије Ненадовића, једног од организатора устанка у ваљевском крају који је познавао Хајдук Вељка. Претпоставља се да је тим током до данас сачувано писмо.[2]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Pismo Hajduk Veljka Petrovića u Adligatu”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-08-12. 
  2. ^ а б в г „Историјска ексклузива: Наредба Хајдук Вељка, стара више од 200 година”. Србија међу књигама. 6—18: 14. 2018. ISSN 2620-1801 — преко Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. 
  3. ^ а б Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 6). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 17.
  4. ^ а б Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (1986). The Establishment of the Balkan National States, 1804-1920. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-96413-3. стр. 34.
  5. ^ а б Стефановић Караџић, Вук (1969). Историјски списи. Београд: Просвета. стр. 91—92.

Спољашње везеУреди