Позноримске оружане снаге

Колико год да су се позноримске оружане снаге разликовале од снага из ранијих времена, ипак, оне се могу најбоље схватати уколико се узме обзир постепен развој ових последњих. Старе легије и помоћне трупе (але и кохорте), премда доста ослабљене, и даље су браниле границе големог царства. Међутим, ту дужност обављале су раме уз раме с јединицама новог типа, које су избиле на сцену током периода велике кризе од 230. до 280. као и за време грађанског рата, окончаним Константиновом победем над Лицинијем 324. Један за другим, претенденти су развијали јаке снаге, које су доцније, због насталих околности, морале да се распореде дуж лимеса. Распустити тако добро обучене снаге, па макар оне и представљале потенцијалну опасност по самог цара, није било баш исплатљиво. Из таквих константних превирања изнедрило је мношто пограничних јединица о којима извештава Notita Dignitatum. Било да су вршиле дужности на лимесу или у склопу пратње представника администрације, оне су представљале саставни део провинцијских снага које су биле директно подређене дуксу.

Оно што представља новину у ово време јесте стајаћа војска. Док су ранији римски цареви у том случају могли да рачунају само на преторијанце и припаднике августовске коњичке гарде, од Галијена па надаље цареви су држали обимне контингенте коњаникана на готовс у стратешки важним провинцијама. То су били цареви пратиоци, звани и барјактари (лат. vexillattiones comitatenses). Њихови елитни чланови, углавном регрутовани међу странцима, звали су се дворским барјактарима (лат. vexillattiones palatinae), а прве до сада познате вести о њема сежу у средину 4. века.

Нова стајаћа војска обухватала је и пешадију, која је била подељена на две класе: на ону при двору и ескортну. Тада су најпоузданије римске трупе били и даље преторијанци, а из њихових редова су проистекле најбоље дворске легије, попут ланцијарȃ, јовијанȃ и херкуланȃ. Додатне дворске легије происходиле су из редова пограничних легија, које су почев од средине 3. века пружале сталне кадрове царевим експедиционим војскама, попут, примера ради, паноницијанȃ и мезијакȃ стационираних у Аквилеји. Остали легионарски одреди, који су позвани на поход а да након тога нису распуштени, произведени су у пратиоце нижег ранга.

По први пут у ово време помоћна пешадија се сврставала у елитне трупе. Максимијан је био тај који је регрутовао прве помоћне дворске трупе међу племенима од преко Рајне. Током 4. века толико им је нарастао број да су постали најобимнија класа, чинећи половину од целокупне копнене војске.

Notita Dignitatum наводи пет класа, које су рангиране овако: 1) дворски барјактари (лат. vexillattiones palatinae), 2) пратиоци-барјактари (лат. vexillattiones comitatenses), 3) дворске легије (лат. legiones palatinae), 4) дворске легије (лат. legiones palatinae), 5) дворске помоћне трупе (лат. auxilia palatina), 6) легије пратилаца (лат. legiones comitatenses). Упечатљиво је да су два највиша ранга резервисана за припаднике коњаништва. Док је у раном царству пешадија у односу на коњицу увек била на вишем месту, у позном римском царству случај је обрнут: сада је коњица та која је изнад пешадије. Исто тако пада у очи чињеница да помоћне трупе имају предност у односу на пратиоце.

У 4. веку, што се тиче копнене војске, војних јединица је било у просеку 500. Њих 900, о којима извештава Notita Dignitatum, могло је да броји и до 450.000 трупа, наспрам 300.000 колико их је било у 1. веку. У 6. веку Агатија наводи да је снага византијске војске на папиру износила 645.000, али у истом даху наводи да је Јустинијан заправо држао једва 150.000 људи под оружјем, што је толико мален износ да је збиља тешко поверовати у то.

Константин и његови савладари такође су развили нови тип личне гарде састављене искључиво од коњаника, тзв. дворске схоле (лат. scholae palatinae). За време Теодосија, источни magister officiorum је под својом командом имао седам таквих схола, а западни пет, што је све скупа износило 6.000 припадника те гарде. Насупрот томе, у 3. веку гарду је сачињавало 15.000 преторијанаца, претежно пешадинаца, и 2.000 августовских коњаника. Према томе, број коњаника у гарди се утростручио на уштрб пешадинаца, који су сасвим нестали из исте. Дворски схолари су у оно време (4. век) дејствовали као нека врста ударне коњице. Захваљујући њима извојевана је победа у бици код Милвијског моста 312, али се исто тако њихов превремени напад у Хадријанопољској бици 378. претворио у безобзирно повлачење. Током 5. века гарда је изгубила своју некадашњу улогу ударне снаге. А пошто цар више није узимао директно учешћа на бојном пољу, схолари су се свели на дворску гарду у склопу константинопољског гарнизона.

Међутим, развитак коњице није се завршио у 4. веку. Цар Јулијан је рекао следеће о персијској војсци која је опседала Низибис 350.

Најпре су дошли коњаници који су носили оклопе, а потом стрелци, још једна навала коњаника. Налазећи пешадију бескорисном у рату, Персијанци су водили мало рачуна о њој. Нити им је била потребна, јер им је читава земља равна и пуста. Наша земља, с друге стране, суочавајући се са свакојаким непријатеља, и поред тога побеђући захваљујући мудрошћу и доброј срећи, подједнако је била вична свакаквом оружју и осталој опреми.

Има истине у Јулијановој изјави: Низибис је, под Констанцијем II, одолео пре свега захваљујући пешадији, а сам Јулијан се борио у бици код Страсбура у којој су толико хваљени катафракти до ногу потукли Алемане.

Међутим, гледајући шире, сȃм обрис терена није имало толико битно утицало да се ишта промени у дотадашњем начину војевања код старих Римљана, односно да се пређе с пешадијског на коњанички вид борбе. У томе су пресудну улогу одиграле борилачке вештине заступљене у евроазијским степама, а које су доспеле у Рим посредством Германа и Персијанаца. Како извештава Аријан, већ у 2. веку Квади су подучавали римске коњанике у руковању дугим копљем при сложеним окретима, што су ови претходно научили од својих суседа, Сармата. Персија, због своје географије погодно тле за коњанике, располагала је с изврсним стрелцима и оклопљеницима (катафракти). Римљани су преузели катафракте, али су нашли да нису довољно ефикасни: јака пешадија их је могла зауставити, а брза коњица да им дође главе. Стрељаштво је било то које је овде однело превагу. Прокопије из Цезареје поносито истиче окретност коњаника-стрелаца, који су дошли главе Остроготима. И док се Вегеције у свом делу О војној вештини углавном осврће на пешадију и руковању како мачем тако и копљем, у Маврикијевој расправи се подвлачи значај коњице и стрељаштва.

Војне јединице с краја 6. века, називане по готски бандама, тежиле су к томе да буду што мање, да у њима буде неких 200 људи. Чак и тада, њихови представници су покушавали да буду међусобно што мање зависни, тиме што су користили различите врсте оружја.

Са преласком на дефанзиву, фортификације су добиле на већем значају, у сваком случају већем од пре. Утврђења, осматрачнице и опасана пољопривредна газдинства никли су на рубовима царства. И дан данас зидови Рима, Константинопоља и Амиде уливају страхопоштовање код посматрача. Разне фортификације не само што су пружале уточиште војсци која би се повлачила, него су могле да послуже и као складишта за намирнице и опрему, што је дакако имало своје предности. У дуготрајном грађанском рату који је трајао од Галијена, па све до Константина, утицајне војсковође попут Ауреола, Проба и Аурелијана, водиле су за собом иноватне коњичке ударне снаге. У погледу моћи стајали су одмах до владара и неретко се одметали од истог. Међутим, увек је било више њих, који су били спремни на изазов у било ком тренутку. То је и те како допринело томе да се одржи постојећи поредак. Константин је доцније постављао команданте свих снага, али је, ипак, услед подозривости, одустао од тога укинувши то високо звање. Место тога, увео посебну функцију за команданта коњице (лат. magister equitum) и посебну фунцију за команданта пешадије (лат. magister peditum). Махом странци, magistri peditum се нису усуђивали подићи руку на цара ради постизања пуне супрематије, него су му, напротив, остајали верни. У неким случајевима чак су постављали за цареве оне који су им одговарали. На истоку, Теодосије је поделио поменута овлашћења, преневши их на двојицу команданата дворских трупа и на тројицу обласних.

За разлику од каснорепубличког и раноцарског, у овом периоду Римљанин, био он високог или ниског сталежа, није више био вољан да служи у војсци. Попут пореза, и регрути су присилно прикупљани, па је појава дезертерства била уобичајена појава. Уколико их добро плате, странци су се радо одазивали на упражњена места. Међутим, далеко од тога да им је било стало до општег добра државе којој служе. Напротив, отворено су тлачили цивилно становништва, а за тили час би мењали страну. У 4. веку међу регрутима све је више Германа, а почев од 5. века па надаље они долазе из Исаврије и Јерменије. Тек са стварањем тема, до чега је дошло у 7. веку, врбовка се стабилизовала поставши локалног карактера.

Крајем античког периода обука се све више и више формализовала. Цар Маврикије је у свом Стратегикону на импресиван начин описао обуку и напоре око планирања.

Захваљујући царевој обилној финансијској моћи, врбовани су плаћеници међу ратоборним народима, који су чинили битан удео оружаних снага. Међутим, када се пореска основица смањила, Ираклије је населио трупе по земљи путем доделе тема. На овај начин војска се обновила и као таква могла је да издржи како навалу Авара тако и Арабљана.

Одабрана литератураУреди