Портал:Историја/Изабрани 8 2010

Пропаст Римског царства или Пад Римског царства, а такође и Пад Рима, је историографски термин који се употребљава за крај постојања Западног римског царства. Термин је први употребио британски историчар Едвард Гибон у свом делу "Опадање и пропаст Римског царства" из 1776. године. Гибон није био ни први ни последњи који је покушао да открије разлоге пропасти Римског царства. О популарности питања сведочи и немачки историчар Александер Демант који је 1984. сакупио укупно 210 теорија о пропасти Рима.

Традиционални датум пада Царства је 4. септембар 476. године када је западноримског цара Ромула Августула свргао вођа варварских најамника Одоакар. Многи историчари оспоравају овај датум уз опаску да је Источно римско царство (Византија) постојало све до 29. маја 1453. када су Отомански Турци заузели престоницу царства Константинопољ. Други кључни датуми су и смрт Теодосија Великог 395. године након које се Царство поделило на Западно и Источно, прелазак бројних варварских племена преко Рајне 406. године (Вандали, Свеви, Алани, Бургунди...) или убиство западноримског војсковође Стилихона, после кога је дошло до потпуног слома и осипања римске војске на Западу. Неки историчари сматрају да се уместо термином "пад" може користити термин "комплексна трансформација".

...даље...