Бургунди (лат. Burgundiōnes, Burgundī) били су источногерманско племе или група племена. Они су се селили из Скандинавије до острва Борнхолм чије је име по старом писму било Бургундархолмр (Бургундска земља) и одатле у друге делове Европе. Превод Орозија Алфреда Великог користи име Бургундска земља. Они су се појавили у области Рајне, у близини Римског царства, а касније су пресељени у царство, у западним Алпима и југоисточној Галији. Претпоставља се да су се помињани много раније у време Римског царства као народ који живу у делу регије Германија који је данас део Пољске.

Римско царство под Хадријаном (владао 117–138), с приказаним положајем германске групе Бургундионес, која насељава регион између река Вијадуа (Одер) и Висула (Висла) (Пољска)
Бургундска држава око 500. године

Бургунди се први пут помињу заједно са Аламанима већ у 11. панегирику цара Максимијана датом у Триру 291. године, а односе се на догађаје који су се морали догодити између 248. и 291. године, и они су очигледно вековима остали суседи.[1] До 411. године бургундска група утврдила се на Рајни, између Франака и Аламана, држећи градове Вормс, Шпејер и Стразбур. Године 437, Флавије Аеције је уз помоћ хунских снага победио Бургунде на Рајни, а затим је 443. године поново населио Бургунде унутар царства, у Савоји у Галији.

Овај галски домен постао је Краљевина Бургунда, у региону западних Алпа, где се сусрећу модерне Швајцарска, Француска и Италија. Ово је касније постало компонента Франачког царства. Име овог краљевства преживело је у регионалном називу Бургундија, који је регион у модерној Француској и представља само део тог краљевства.

Други део Бургунда остао је у својој претходној домовини у сливу ОдраВисла и формирао је контингент у Атилиној хунској војсци до 451. године.[2][3]

Претпоставља се да пре него што су започели јасно документовани докази, Бургунди су вероватно првобитно емигрирали из континенталне Скандинавије на балтичко острво Борнхолм, а одатле у слив Висле, усред данашње Пољске.[4]

ИсторијаУреди

У првој половини 3. века, главнина Бургунда се иселила из свог боравишта (између средње Лабе и Нисе) и населила област код реке Мајне. Бургунди су око 260. године заузели римска Декуматска поља. Вандали су 406. године прешли Рајну. Придружили су им се и Бургунди који остају на левој страни Рајне око Вормса. Ту су око 416. године примили аријанство. Бургунди су се као римски савезници борили против Хуна под војсковођом Аецијем. Након победе су се населили у покрајину Сабаудију (Савоју). Након пропасти Западног римског царства, Бургунди освајају подручје између Женеве, Лиона и на југ до области Провансе. Ту су основали државу коју су освојили 534. године њихови највећи противници. Највећи противник сада су им били Франци који су 500. године покренули поход на Бургундију. Он је завршен неуспехом због помоћи коју су Бургундима пружили Визиготи. Визиготи су 507. године протерани из Галије, а 532. године Франци поново нападају Бургунде како би предупредили напад Острогота на Бургундију. Две године касније Бургундска држава је припојена Франачкој.

Порекло племенаУреди

 
Положај острва Борнхолм.

Бургундско предање о скандинавском подреклу потврђују докази као што су имена места и покрајина те археолошки докази (Стерна), те се зато може сматрати да је њихова предања тачна.[5] Због тога што је Скандинавија била врло далеко од хоризонта раних римских извора, укључујући и Тацита (који спомиње само једно скандинавско племе, Свеаре, лат. Suiones), није познато одакле су Бургунди дошли него само да су живели источно од Рајне[6]. Рани римски извори наводе да су веројатно били једно од источногерманских племена.

Око 300. године, становништво Борнхолма (острво Бургунда) навелико нестаје с острва. Већина се гробља престаје користити, а она који су се још користила имала су тек неколико погреба (Стерна).

Године 369, цар Валентинијан I је повео војску против германског племена Алемана.[7] У то време, Бургунди су веројатно живели око реке Висле према Јорданесу, историчару средине 6. века. Неко време након рата с Алеманима, Бургунде је победио Фастида, краљ Гепида те су били покорени и скоро потпуно уништени.

Отприлике деценију касније, Бургунди су се поновно појавили. При повлачењу војске Флавија Стилика у борби против визиготског краља Аларика I (406 - 408), северна племена су прешла Рајну те је почела велика сеоба народа. Међу њима су били Алани, Вандали, Свеви, и веројатно Бургунди. Бургунди су мигрирали према западу и сместили се у долини Рајне.

Тамо су се Бургунди с временом спријатељили с Хунима. Хунски обичај је био да жене вештачки продуље своју главу тако да ју чврсто завежу још док су девојчице. Германски гробови су повремено били испуњени хунским орнаментима, али такође и женским главама које су биле третиране на тај начин. Западно од Рајне само бургундска гробља садрже велики број таквих глава.[8]

РелигијаУреди

Негде на истоку Бургунди су се пребацили на аријски облик хришћанства, који је био извор сумњи и неповерења између Бургунда те католичког Западног Римског царства. Стање се очигледно поправило или се поправљало око године 500, кад је бургундски краљ Гундобад одржавао блиско лично пријатељство с католичким бискупом Авитусом из Беча. Штавише, Гундобадов син и наследник Сигисмунд, је био католик те постоје многи докази да су многи Бургунди прешли на католичанство укључујући и неколико женских чланова владајуће породице.

Рана повезаност с РимљанимаУреди

Бургунди су имали бурне везе с Римљанима. Царство их је користило за спречавање продора других племена, за вршење препаде на граничним подручјима, те да шире свој утицај кад је год то могуће.

Краљевство БургундаУреди

Прво краљевствоУреди

Године 411. је године бургундски краљ Гундахар или Гундикар у сурадњи с аланским краљем Гоаром поставио марионетског цара Јовина . Ауторитетом галског цара којег је контролирао, населио се на левој односно западној (римској) обали Рајне, између река Лаутера и Нахе, заузевши Борбетомагус, Цивитас Неметум и Аргенторатум. Привидно као део мира, римски им цар Хонорије службено „дао” ту земљу.

Упркос њиховом новом статусу као федерати, бургундски су упади у римску горњу Галију Белгицу постали неподношљиви и немилосрдно приведени крају 436, када је римски заповедник Флавије Аеције позвао хунске плаћенике да освоје Рајнско краљевство (с главним градом у старом келтско-римском насељу Борбетомагус/Вормс), што су и учинили 437. године, а Гундахара је погинуо у борби.[9]

Хунско уништење Вормса и Бургундског краљевства постало је темељ јуначке легенде која је касније била описана у Песми о Нибелунзима према којој је Рихард Вагнер базирао свој оперски циклус Прстен Нибелунга где су краљ Гундахар (Гунтер) и краљица Брунхилда на свом двору у Вормсу, а Зигфриед долази запросити Кримхилду. (На старонордијском имена су Gunnar, Brynhild и Gudrún). Заправо, реч Atli која се спомиње у песми долази од имена хунског вође Атиле.

Друго краљевствоУреди

Због непознатих разлога, Бургунди су по други пут добили статус федерата, и 443. су се населили по Аецију у регији Сапаудија.[10] Како Сапаудија не одговара ни једној данашњој модерној регији, Бургунди су веројатно живели покрај Лугдунума, данас познатог као Лион. [11] Сматра се да је нови краљ Гундиок, или Гундерик, сматран Гундахаровим сином, владао након очеве смрти.[12] Све у свему, осам бургундских краљева из куће Гундахар владало је краљевством док га 534. године нису прегазили Франци.

Као савезници Рима у његовим последњим деценијама, Бургунди су се борили на страни Аеција, Визиготске конфедерације и других у борби против Атиле у бици на Каталаунским пољима 451. Претпоставља се да је је савез између Бургунда и Визигота био врло јак, кад је Гундиок и његов брат Килперик I пратио Теодорика II у Шпанију да се боре против Свева 455.[13]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Nixon; Saylor Rodgers, ур. (јануар 1994), In Praise of Later Roman Emperors: The Panegyrici Latini, стр. 100—101, ISBN 9780520083264 
  2. ^ Sidonnius Appolinarius, Carmina, 7, 322
  3. ^ Luebe, Die Burgunder, in Krüger II, p. 373 n. 21, in Herbert Schutz, Tools, weapons and ornaments: Germanic material culture in Pre-Carolingian Central Europe, 400–750, BRILL, 2001, p.36
  4. ^ „Burgundy: History”. Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 17. 1. 2015. 
  5. ^ (Musset, str. 62)
  6. ^ (inter alia, Amijan Marcelin, XVIII, 2, 15)
  7. ^ (Amijan, XXVIII, 5, 8-15)
  8. ^ (Werner, 1953)
  9. ^ (Prošper Akvitanski; Chronica Gallica iz 452.; Hidacije; i Sidonije Apolinar)
  10. ^ (Chronica Gallica iz 452.)
  11. ^ (Wood 1994., Grgur II, 9)
  12. ^ (Drew, p. 1)
  13. ^ (Jordanu, Getica, 231)

ЛитератураУреди

  • Средњовековно доба повијесног развитка 1, Мирослав Брант, Библиотека повијести, Загреб, 1980. година
  • Buchberger, Erica (2018). „Burgundians”. Ур.: Nicholson, Oliver. The Oxford Dictionary of Late Antiquity. Oxford University Press. ISBN 9780191744457. Приступљено 26. 1. 2020. 
  • Bury, J. B. The Invasion of Europe by the Barbarians. London: Macmillan and Co., 1928.
  • Dalton, O. M. The History of the Franks, by Gregory of Tours. Oxford: The Clarendon Press, 1927.
  • Darvill, Timothy, ур. (2009). „Burgundians”. The Concise Oxford Dictionary of Archaeology (3 изд.). Oxford University Press. ISBN 9780191727139. Приступљено 26. 1. 2020. 
  • Drew, Katherine Fischer. The Burgundian Code. Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 1972.
  • Drinkwater, John Frederick (2012). „Burgundians”. Ур.: Hornblower, Simon; Spawforth, Antony; Eidinow, Esther. The Oxford Classical Dictionary (4 изд.). Oxford University Press. ISBN 9780191735257. Приступљено 25. 1. 2020. 
  • Gordon, C.D. The Age of Attila. Ann Arbor: University of Michigan Press, 1961.
  • Guichard, Rene, Essai sur l'histoire du peuple burgonde, de Bornholm (Burgundarholm) vers la Bourgogne et les Bourguignons, 1965, published by A. et J. Picard et Cie.
  • Heather, Peter (11. 6. 2007). The Fall of the Roman Empire: A New History of Rome and the Barbarians. Oxford University Press. ISBN 978-0195325416. Приступљено 31. 5. 2015. 
  • Hitchner, R. Bruce (2005). „Burgundians”. Ур.: Kazhdan, Alexander P. The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford University Press. ISBN 9780195187922. Приступљено 26. 1. 2020. 
  • Murray, Alexander Callander. From Roman to Merovingian Gaul. Broadview Press, 2000.
  • Musset, Lucien. The Germanic Invasions: The Making of Europe AD 400–600. University Park, Pennsylvania: The Pennsylvania State University Press, 1975. ISBN 978-0-271-01198-1.
  • Nerman, Birger. Det svenska rikets uppkomst. Generalstabens litagrafiska anstalt: Stockholm. 1925.
  • Rivers, Theodore John. Laws of the Salian and Ripuarian Franks. New York: AMS Press, 1986.
  • Rolfe, J.C., trans, Ammianus Marcellinus. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, 1950.
  • Shanzer, Danuta. 'Dating the Baptism of Clovis.' In Early Medieval Europe, volume 7, pages 29–57. Oxford: Blackwell Publishers Ltd, 1998.
  • Shanzer, D. and I. Wood. Avitus of Vienne: Letters and Selected Prose. Translated with an Introduction and Notes. Liverpool: Liverpool University Press, 2002.
  • Werner, J. (1953). "Beiträge sur Archäologie des Attila-Reiches", Die Bayerische Akademie der Wissenschaft. Abhandlungen. N.F. XXXVIII A Philosophische-philologische und historische Klasse. Münche
  • Wolfram, Herwig (1997). The Roman Empire and Its Germanic Peoples. University of California Press. ISBN 978-0520085114. 
  • Wood, Ian N. "Ethnicity and the Ethnogenesis of the Burgundians". In Herwig Wolfram and Walter Pohl, editors, Typen der Ethnogenese unter besonderer Berücksichtigung der Bayern, volume 1, pages 53–69. Vienna: Denkschriften der Österreichische Akademie der Wissenschaften, 1990.
  • Wood, Ian N. The Merovingian Kingdoms. Harlow, England: The Longman Group, 1994.

Спољашње везеУреди