Портал:Црна Гора/Биографија 20
.jpg)
Мило Ђукановић (Никшић, 15. фебруар 1962) црногорски је политичар, бивши предсједник Црне Горе и бивши предсједник Демократске партије социјалиста (ДПС), која је владала 30 година у Црној Гори. Претходно је обављао функцију премијера, министра одбране и народног посланика.
Био је комунистички омладинац и један од лидера социјалистичке Црне Горе од 1989. до 1991. године. У почетку свог политичког дјеловања био је близак савезник Слободана Милошевића током антибирократске револуције (1988–1989) и распада СФРЈ. Био је предсједник Владе Црне Горе током блокаде Дубровника (1991–1992), за коју се залагао и подржавао у разним говорима и изјавама. Касније се у 2000. извинио Хрватској због војних акција против Дубровника. Подржао је тадашњег предсједника Црне Горе Момира Булатовића у споразуму са Лордом Карингтоном, што је довело до референдума о независности Црне Горе 1992. на којима се 96,76% изашлих грађана изјаснило за останак у Југославији. Од 1996. је почео да се удаљава од Милошевића и федералне владе и напустио је српско-црногорски унионизам у корист црногорског етничког национализма, који је подразумијевао посебан црногорски идентитет и независну Црну Гору. То је довело до сукоба са Момиром Булатовићем и подјеле у ДПС-у. На предсједничким изборима 1997. тијесно је побједио Булатовића и постао нови предсједник. Успио је 1999. током НАТО бомбардовања СРЈ са државама на западу Европе да издејствује смањење бомбардовања на подручју Црне Горе. Касније је у Црној Гори замијенио Југословенски динар са њемачком марком због сукоба са Милошевићем око претјераног штампања динара. Залагао се за независност Црне Горе и био је један од покретача Референдума о независности 2006. Пред крај власти, током 2020. на партијском конгресу је најавио обрачун са Српском православном црквом и заложио се за нови ниво статуса неканонске Црногорске православне цркве, која је деведесетих регистрована у полицијској станици као невладина организација. Та одлука и Закон о слободи вјероисповјести довели су до масовних литија. блокада путева и других видова протеста у већини мјеста у Црној Гори.
Био је предсједник владе Црне Горе у четири мандата (1991—1993, 1993—1996, 1996—1998; 2003—2006; 2008—2010; 2012—2016), предсједник Црне Горе у два мандата (1998—2002; 2018—2023) и вршилац дужности министра унутрашњих послова 2006. године. Након што је претходни премијер Жељко Штурановић поднио оставку из здравствених разлога, предложен је за мандатара, а званично је поново изабран за премијера 29. фебруара 2008, иако се претходно повукао из политике. Након поновног повлачења из политике 2010. поново је изабран за премијера 2012. године, док је на предсједничким изборима одржаним 15. априла 2018. године, по други пут изабран за предсједника Црне Горе. Завршавање шестог мандата га, као и чињеница да је владао 30 година, чини најдужим премијером у црногорској историји по дужини вршења дужности и броју мандата. Он је једини бивши југословенски лидер који је остао потпуно на власти кроз цијеле 1990-е до 2020. Кандидовао се за трећи предсједнички мандат 2023. године, али је изгубио од Јакова Милатовића.