Викинзи
Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Недостају категорије или унутрашње везе, присутне су правописне и граматичке грешке, текст није разломљен на одељке и слично. |
Мме Викинзи је реч посуђена од изворног скандинавског термина који је означавао нордијске ратнике који су нападали обале Скандинавије, британских острва и остале делове Европе од 8. до 11. века.
Рана историја и формирање нација
Рана племена која су живјела у Скандинавији данашња знаност познаје као Готе и Гауте (Насељене у јужном делу данашње Шведске, Готланду) и Свионе. У 6. веку пишу повјесничари Јорданес и Прокопије да у Скандинавији живи мноштво народа и племена од којих сваки има свога засебног владара (Принцепс). Резултат мањих племенских миграција био је постанак данашњих народа познатих у Скандинавији ; Швеђана, Данаца и Норвежана који су средином 6. стољећа заузели своје данашње просторе. У то рано повијесно доба Скандинавија је била расцјепкана на низ мањих племенских кнежевина. Уједињење тих мањих државних творби у веће , био је дуг и спор процес. Први владар који је ујединио Норвежане у 9. веку био је Харалд звани Љепокоси. Након његове смрти 891. распала се централна власт. Тек у 11. веку пошло је за руком Олафу Светом да поново уједини све Норвежане. Он је остао познат по томе што је у свој народ донио Кршћанство. Јавно се крстио и тако, својим примјером, придонио бржој кристијанизацији, до тада многобожачке Норвешке. Почетком 9. века долази и до уједињења Данске која доживљава процват и успон у доба Харалда Плавозубог и Кнута Великог кад је под данском влашћу била и трећина Енглеске и јужни дио Шведске. (Харалд Плавозуби 950.- 986., Кнут Велики 1016.- 1035.)
И Шведска је у раном средњем веку била разједињена на многе мале кнежевине и племенске савезе. У то доба посебно се истицао племенски савез у Упсали. Распадом родовских друштвених заједница и односа класна подјела друштва најраније се опажа код Шведа. Услијед велике пренапучености и низа неродних година које су резултирале низом година глади поједини племенски вође и аристократи окупљају своје ратне дружине и са својим бродовима организирају прекоморске пљачкашке походе . Једни су кренули на запад према Француској, Северној Немачкој и Енглеској. Док су други кренули на исток узводно рекама зашки дубоко у славенске земље све до Кијева под именом Варјази. Док су западни пљачкаши нападали Фландрију, Франачку Галију и Фризију, па уз западне обале Франачке Атланским Оцеаном стигли до Аквитаније и Шпаније. Године 844. по ријеци Гарони допиру до Тулуза затим се појављују пред Лисабоном и Цадисом, освајају Севиљу, 845. пљачкају Париз, а 859. освајају Гибралтар и пљачкају обале Медитерана све до Сицилије и јужне Италије. Осим страшних разарања и крвопролића којима су били изложени несретни Европљани од барбара са севера, додатно су трпели губитке у људству јер су Викинзи масовно људе одводили у робље. У то доба и нису имали озбиљније конкуренције ни организираније војне силе која би им се озбиљно супротставила осим големог и војно надмоћне Византије коју су Викинзи лукаво избегавали или склапали с њом повољне трговачке савезе да јој се не би превише замерили. (једном згодом су мирни пролазак у Црно Море преко Дарданела платили Арапским робовима похватаним у Јужној Сицилији!) Због многих сусрета и трговачких трансакција са другим , новим и необичним народима, Викинзи су попримили утецаје Медитеранских, Исламских и Кршћанских народа што се посебно истиче на њиховој специфичној уметности.
Викинзи и њихови бродови
Посредни подаци нас увјеравају, да су бродоградитељи сјеверне Еуропе сигурно темељито познавали свој занат. Јер Скандинавци никад не би били могли пријећи цијело подручје, које су почастили својим непожељним посјетима, да нису имали лађе врло способне за пловидбу. Послужио сам се истим аргументом говорећи о Феничанима, који су, такођер требали имати неку бољу врсту лађе, да се одваже на дуга путовања која су их довела чак доље до Конга и Рта Добре Наде. У прилог томе свједоче остаци неколико старих лађа Викинга. Прве такве лађе откривене су у Јутланду (сјеверна Данска) шездесетих година прошлога стољећа. Чинило се, да потјечу из петога СТОЉЕЋА, а највећа је била дуга седамдесет стопа. Но бољи примјерци су пронађени касније у Норвешкој, а од ових су најбоље сачуване, и стога најважније с нашега гледишта, гОкстадска лађа, откривена 1850. и осебершка лађа, откривена 1893. код Кристианиафјорда. Гокстадска лађа је сада у Ослоу, гдје је можете видјети и чудити се, како се уопће сачувала.(данас су на посебан начин конзервиране и десализиране)
Те лађе су служиле као погребни споменици за славне погинуле владате (види Викиншки спровод). Кад би поглавица или његова жена преминули, њиховЕ посмртне остатке би положили у једну стару лађу, заједно с оружјем и накитом и са одређеним бројем њихових робова (које би за ту прилику обредно погубили). Све би се затим прекрило тешким слојем земље или исто тако тешким слојем камења. Ову пирамиду би затим оставили на милост боговима Валхале, који су брижно чували своју лађу.
дужина лађе....... 77 стопа 11 палаца дужина кобилице...... 65 стопа дубина лађе....... 5 стопа 9 палаца ширина лађе....... 16 стопа 7 палаца
Дакле, размјер између дужине и ширине био је један према пет, тако да су ове лађе биле нешто округлије него римски ратни бродови, код којих је размјер између дужине и ширине био исти као и код средњовјековних ратних бродова, то јест један према осам. Оне, међутим, нису биле тако округле као римске лађе из трећега вијека, које су служиле за пријевоз жита, јер код њих је тај размјер био један према три, а понекад само један према два и по.
Са сваке стране кобилице било је дванаест дасака, а десета по реду, бројећи од кобилице на горе, била је много дебља него остале. Јер, у ствари, то није била обична даска, већ комад тешкога дрва, исјечена у облику слова Л, који је давао броду већу отпорну снагу баш на мјесту, гдје су ударали валови. Ребра лађе допирала су до овог комада дрва у облику слова Л; била су причвршћена за даске дна помоћу металних спона. Даске су међу собом и с кобилицом биле спојене жељезним чавлима. Тешко је одредити точан датум ових лађа Викинга, али по свој прилици оне потјечу из осмог вијека наше ере, а мјериле су, према данашњем мјерењу, нешто преко тридесет тона. (Бруто тонажа се нађе, ако се садржина затвореног простора лађе, изражена у кубичним стопама, подијели са сто. Бродска тона је 100 кубичних стопа. Нето тонажа је бродска бруто тонажа минус простор, који заузимљу кабине за посаду, стројеви, гориво и спремишта. Другим ријечима, нето тонажа представља расположив простор за путнике и товар). Лађе Викинга имале су један јарбол, који је стајао око три стопе (96 ДО 100 ЦМ) од средишта брода према прамцу. Могао се спустити према крми брода, кадгод није био потребан. На броду је било мјеста за посаду од деведесет момака. И коначно, сви бродови Викинга били су грађени по начину преклопне градње (цлинкер). Будући да још правимо разлику између преклопне и слободне градње (царвел), неће бити на одмет, ако дамо дефиницију ових двију конкурентних метода бродоградње.
Преклопно грађена лађа је брод, у којему доњи руб сваке даске прекрива горњи руб ниже даске, а све су међусобно причвршћене помоћу чавала забијених у рубове. Код лађе слободне градње све даске су глатко спојене и не прелазе једна преко друге. Све оне старе сјеверњачке лађе, које су нам се сачувале, биле су грађене на преклоп и чини се, да су потпуно одговарале својој сврси, јер су се задржале до данас у разним типовима сјеверњачких рибарских лађа. Потпуно налик на њих били су огромни дрвени бродови, који су прије Револуције носили дрво за огрјев из Финске у град, који се онда звао Ст. Петерсбург.
Толико о самим лађама. Сада долази далеко важније питање, јесу ли биле способне за пловидбу и јесу ли служиле својој сврси као ратни бродови. На оба ова питања одговор гласи: да, како је то остала Еуропа врло брзо открила усред дима и рушевина опљачканих села и градова, и како су то амерички Индијанци сазнали, кад су Скандинавци заринули кљунове својих лађа у жало Лабрадора и започели ратовање с урођеницима, који су их на крају опет изагнали са континента Америке.
У првом реду, ове лађе су биле доста лагане, да јашу на валовима и нису требале да кроз валове крче пут, као што би то у Сјеверном мору морала чинити тежа врста лађе, попут римске галије. Ове лађе су обично оперирале само на дубоком мору, изузевши случајеве, кад су оперирале на Балтику или на Сјеверном мору. Кад је требало да их се повуче на крај, да се посада одмори или да се лађа поправи, онда се видјело, да су те лађе врло лагане, и четрдесет људи их је могло лако подићи на копно. Чини се, да су ове лађе врло брзо реагирале на покрете тешког кормана, који је стајао на десном боку, јер их се у борби врло лако и брзо могло окренути. Њихова једра су, дакако, потпуно ишчезла, али Скандинавци мора да су се ослањали на снагу вјетра на својим дужим путовањима у Исланд, Гренланд, Америку и на западну обалу Африке, гдје су по свој прилици посјетили ушће Конга и тако били први бијелци, који су срели свог далеког рођака орангутана. Оставили су нам много споменика о својим ратовима и пустоловинама, али њихове Саге не причају о томе, како су управљали својим лађама, док су се налазили на пучини.
Године 1893., Норвежани су реконструирали гокстадску лађу до посљедњег детаља. Затим су укрцали дванаест јаких момака и послали лађу преко Оцеана на тадашњу велику изложбу у Цхицаго. Из њихове бродске књиге дознајемо, да су неријетко преваљивали до девет или десет узлова на сат, а да су понекад дотјерали и до једанаест узлова. Ова брзина потпуно се слаже с наводима неких нордијских Сага, гдје се каже, да су неки ратници прешли из Данске у Енглеску у три дана и три ноћи. Још се спомиње и путовање између Бергена у Норвешкој и Рта Фарвел, на југу Гренланда, које је трајало нешто више од шест дана.
Пловећи скоро равно од истока на запад, они су, дакако, уживали благодати сјеверноатлантске струје, која се јужно од Исланда дијели на два дијела, шаљући источни крак према Енглеској и Норвешкој, а западни према Гронланду и Лабрадору, одакле се враћа и придружује Голф струји.
Па ипак, шест дана је врло добар рекорд, јер мали модерни пароброди требају знатно више за пут од Копенхагена до Јулианехааба. Допуштамо, да је обично претјеравање одушевљеног средњовјековног кроничара одузело неколико дана од споменутог броја, али ако то вријеме удвостручимо и узмемо двије недјеље дана умјесто једне, ипак морамо закључити, да су ови стари морепловци са сјевера познавали тајну заната, коју медитерански морнари старога вијека, чини се, никад нису научили. Они су знали за стрижење или крстарење. Крстарење, према лексикону, значи:
„Промијенити правац лађе, која плови с вјетром, окренувши јој прамац према вјетру и притегнувши крстове, тако да лађа плови под истим кутом с вјетром на другој страни једра." Овај језик може да разумије само поморац, а значи ово: ако мијењате смјер лађе најприје с лијева на десно и затим с десна на лијево, пуштате да противан вјетар потисне лађу нешто у страну. Дакако, ако немате добар и поуздан корман, пловит ћете у страну под кутом од 90° од правца, који бисте слиједили да пловите равно с вјетром. Но ако имате прворазредну апаратуру за крмањење, можете свести ових деведесет ступњева на четрдесет и пет или на још мање. Ако то радите свако пола сата, напуштате раван смјер и почињете кривудати. То је спор посао, али вјешт управљач са добром и стабилном лађом може стварати права чудеса на овом тешком пољу морепловства, и може најбоље показати своју вјештину у часу, кад лађа прелази из једног смјера у други, противни смјер. Јер тада, ако он не зна свој посао, лађа ће зачас доћи у скоро потпун застој и изгубити ће највећи дио брзине и замаха, који је постигла за вријеме посљедње етапе кривудања.
Будући да није вјеројатно, да су се Скандинавци, пловећи из своје домовине до Исланда или Гренланда или у Енглеску, увијек намјерили на повољне вјетрове, можемо закључити, по доказима које пружа трајање њихових путовања, да мора да су они познавали неку примитивну методу стрижења. Но будући да се никако не може крстарити без опреме, која олакшава брзо руковање једрима, ни без кормана, којега се најмањем покрету лађа покорава (као непослушан коњ добру јахачу), морамо закључити, да је морепловство у сјеверној Еуропи било далеко боље од медитеранскога.
Лађе Викинга биле су много каснијег датума него римске лађе. Но, у осмом вијеку људска снага је још тјерала медитеранске лађе, а кад су имале јарбол, могле су једрити само у смјеру вјетра. Стога морамо тражити неки други узрок, услијед којега је морепловство Југа толико заостајало за сјеверним.
Разлика није била у лађама. Ту се радило (као скоро увијек у таквим случајевима) прије о људима него о мјерама. Негдје у дјелима Николе Wитсена (низоземског писца седамнаестог вијека, који је написао чувену расправу о бродовима) има ова реченица: „Није то облик наших лађа, који нас овдје у Холандији чини одличним поморцима. Наша способност да на својим лађама успјешно једримо, иако с размјерно малом посадом, затим тријезан начин живота наших морнара, кад су на броду, и урођена чистоћа нашега народа чине, да наши бродови дуже трају него они других народа." Ова реченица би се могла написати на челу сваке књиге о повијести морепловства, јер, и најбоље грађена лађа је мртав материјал, док се посада не укрца на брод. Од тог часа успјех или неуспјех брода зависи у првом реду од способности и владања капетана, часника и морнара. И у људском материјалу, радије него у плановима лађа прошлих вјекова, треба тражити разлог, зашто је нордијско морепловство тако потпуно побиједило јужњачке
Лађе су до недавна биле права мучилишта, и нитко се паметан не би био дао на морнарски живот, да га прилике нису на то присилиле, или, како је Цхарлес Дарwин паметно додао, да га нису наговорили, док је био још доста млад, да вјерује у сваку крилатицу, као на примјер: „Ступи у морнарицу и види свијет!" или „Живот на мору је весео живот". Дуж обала Средоземног мора клима је блага, и човјек је лако могао наћи неко запослење и некако преживјети, док је био на суху. Ноћ проведена под ведрим небом у Риму или Атени није задавала много бриге просјечном здравом младићу. На сјеверу он би био добио упалу плућа и умро. Бар у теорији могао је остати код куће, да обрађује дједовску њиву. Али било је мало њива, а те би увијек наслиједио најстарији син. Остали чланови породице морали су се бринути за себе у крају, који није ни дирнула римска култура, у крају, дакле, без цеста, без градова и без индустрије, гдје је постојала само пољопривреда у најједноставнијем облику. За бистра момка био је само један излаз из полуропског живота, гдје је као надничар морао служити старијему брату. Могао се изгубити и дати се на море, постати гусар и уграбити свој крух у неком другом дијелу свијета, гдје питање одржавања није било тако тешко као код куће.
Викинзи нису никад пошли тако далеко да назову своје занимање правим именом, као њихови најближи теутонски рођаци, који су угрозили сигурност Римског империја и који су се поносно назвали Цимбрима или „друмским разбојницима". Али поглавица Викинга из осмог или деветог вијека наше ере био је само нека боља врста разбојничког вође, а његови сљедбеници по свему су личили на данашње гангстере. Имали су понешто друкчије методе рада и били су бољи борци, а не тако подле кукавице као гангстери, но ипак су у првом реду живјели на рачун других. Живјели су пљачкајући неутврђена села, градове и манастире цијелог обалног подручја западне Еуропе. Насељавали су се у Енглеској и Ирској, да тобоже штите пучанство од пљачкања супарничких гангстерских банда. С временом су открили, да се лако огледати с рушевним остацима Рима, те су постајали све дрскији, док се нису одважили да упадну и у Средоземно море, гдје су се прогласили феудалним господарима великог броја државица. На сјеверу су утемељили прворазредну династију, која је касније, преко Нормандије и Хастингса, загосподовала Британским оточјем и претворила некадашње разбојнике у прописно помазане суверене Енглеске.
Кад су Нормани дошли у Средоземно море и у јужној Италији основали своју државу, дошли су у додир и с Хрватима. Краљ Звонимир склопио је савез с норманским кнезом Робертом Гуисцардом против Источног царства и његове савезнице Венеције, тако те је онда хрватско бродовље, појачано бродовљем дубровачким, отпловило у прољеће 1082. према јужном Јадрану, гдје се сјединило с норманским. Нормански извори приповиједају, да је Роберт Гуисцардо, врховни заповједник савезничког бродовља, између хрватских бродова изабрао дванаест за пратњу себи и својој супрузи. Из овог рата, који је трајао преко три године, Млечани су коначно изашли као побједници. Нормани не би били све то постигли, да су могли удобно живјети код куће. Али сиромаштво и биједа на старој породичној фарми (комад земље с површином од десет пута двадесет стопа, гдје је расло нешто мало жита, али ништа поврћа, и кућа из блата, коју је зими гријао слој кравље балеге) то их је нагнало на море и гусарство.
Овим пиратима са сјевера лађа је била исто што и коњ Хунима и Татарима, који су преплавили Еуропу у првом дијелу Средњег вијека. За њих је то била жива ствар. Знали су точно, што она може и што не може да учини. Тјерали су је кроз кишу и мећаве сјевера као и кроз тропску жегу Африке. Знали су је нагнати, да нађе прави пут кроз вихоре и маглу. Схваћали су, да им живот и сигурност зависе потпуно од способности брода, да их хитро изведе из опасности, и стога су га мазили, као да је живо биће, и проводили доконо вријеме лаштећи га, поправљајући и красећи га грациозно свинутом крмом и прамцем с главом змаја злопоглеђе, која је високо стршила над морем.
Сваки посао у вези с њиховим домом на валовима радили су с љубављу, јер та лађа је била почетак и крај њихова живота и живота њихових жена и дјеце. Иако су жене биле нека врст нижег људског бића, напола ропкиње а напола животиње за расплод, ипак су биле од прве важности, јер без њих се није могла одржати раса. И тако су ове скитнице на мору за скоро пола тисућљећа тероризирале свијет, док сељаци, дршћући на обалама Сјеверног мора и Француске, нису надодали још једну молбу својим недјељним молитвама пред небеским пријестољем и молили Господа, да их ослободи „од бијеса Нормана".
Већина лађа Викинга, које су нађене, нису имале палубе. То значи, да су лађе биле потпуно изложене бијесу невремена. Само на крми била је мала дрвена кабина, коју би подигли, кадгод је на броду било жена и дјеце, на путу за неку колонију у Арктичком оцеану или на Средоземном мору. Но обични морнар је живио и спавао и радио и јео и пио и коцкао се под ведрим небом. Кад је било изузетно хладно, или кад је лађа била у луци, по свој прилици су радили што и Римљани кад им је било превруће. Разастрли би једро преко средњег дијела лађе, да би имали бар неку заштиту за вријеме спавања или јела. Но ако сте икад провели ноћ под комадом закатрањена платна у отвореном броду на Сјеверном мору за вријеме буре, знат ћете, како мало вриједи таква заштита. И сјетите се , а то је врло важан детаљ, да Викинзи силом прилика нису никако могли бирати вријеме за пловидбу. Кад су се спремали на врло важан гусарски потхват, на потхват такових димензија, да су морали собом повести и коње, онда су обично чекали лијепо вријеме, јер би им иначе коњи угинули, а у оно доба коњ је далеко више вриједио него човјек. Али Саге свједоче, да су нека од најважнијих њихових путовања подузета усред зиме.
Капетан, пловећи из Остије у Месину или ма камо на Средоземном мору, могао је увијек рећи „Бит ће буре ноћас. Добро би било поћи у луку и чекати пристојно вријеме". Али брод, који је оставио Гренланд само нешто мало касније у љету, није имао таква избора. Био је присиљен да једри даље, не осврћући се на узбуркано море ни противан вјетар, с којим се, као привага, свако пола сата мијешао и град. Кад се момчад тужила, капетан их је увијек могао тјешити, да им лађа не може потонути зато што је грађена искључиво од дрва. Али, међутим, да не би морали данима сједити с ногама у прљавој води, морнари су морали непрестано избацивати воду од рана јутра до касне ноћи. Избацивати воду у то вријеме није значило помицати ручку на пумпи. Значило је стално се мучити с малом дрвеном здјелом. Но ту није био крај мукама. Кухање на овим отвореним лађама није било посве немогуће по лијепу времену. Чак и данас се човјек зачуди, кад види, каква чудеса може искусан кухар створити с мало жеравице прострте на лименој плочи. Но није се могло приредити топло јело, кад се лађа ваљала. Ни спавати се није могло. Прије свега, није било суха мјеста на цијелој лађи, гдје би човјек могао удобно лећи. Осим тога, весла су морала помагати корману, да би лађа могла сигурно бродити на валовима без непрестане опасности да је огромНИ ВАЛ не преврне. И онда, кад би се коначно појавио на видику оток гдје су мислили, да би се могли заклонити од вјетра, увијек је постојала опасност да наиђу на непријатељски расположене урођенике. Јер крижно једро Викинга и змајева глава (ДРАККАР) на прамцу њихових лађа били су познати на далеко и широко, а ни једно ни друго није била баш најбоља препорука за оне, који су долазили да траже привремено гостопримство у страној луци.
Људи су испунили ризме и бале папира с романтичним причама о сликовитом и привлачном животу ових старих Викинга. Већ сама материјална страна живота на броду била је доста лоша. Али што мора да је тај живот учинило далеко горим, биле су оне вјечне глупе свађе, које су бјесниле на некима од ових лађа кроз два или три покољења. Просјечни Теутонац увијек је био изразито индивидуалистичан у свом ставу према ближњему. Германи су на гласу као пиЗмени људи, и у томе им је мало тко раван. Они ће пизму носити с неизмјерним стрпљењем, док једног дана не плану и распламте читаву заједницу без икакве опомене.
Повијест насеобина Викинга у разним странама свијета је бескрајна прича о уморствима, осветама, најогорченијим и најпретјеранијим препиркама, које би често без нарочитог разлога искоријениле читава села и колоније, као што је то, на примјер, било у Гренланду. Јер чини се, да је домаћа свађа, а не навала Ескима докончала колонијални експерименат, који је трајао више од четири стотине година.
Године 1410., посљедња лађа Викинга вратила се из Гренланда у Норвешку. За неко вријеме послије тога можда би који исландски рибарски брод понекад посјетио ову напредну насеобину са њених четрдесет цркава, катедралом, манастирима и стотинама фарма. И затим, ништа, потпун и савршен мук. Кад је Давис посјетио Гренланд године 1585., нигдје није било ни трага ни гласа бијелом човјеку. Стара су четверокутна једра трбушастих змајева ишчезла. Друга врста лађе је дошла на њихово мјесто.
Викиншка уметност
Викиншка умјетност рано медиевалне Скандинавије и Данске-како је у раној фази њене еволуције репрезентирају старији и младји осебершки стил(ИX ст.), а у каснијој фази стилови јеллинге, Рингерике и урнес (X и XИ ст.)- упоредна је ликовна појава с ирском и англосаском,претезно кристианизираном, умјетношцу на Британским отоцима. Као касни погански изданак «барбарске» културе западне Еуропе из доба сеобе народа Викиншка умјетност наставља у Норвешкој и Данској а посебице у Шведској баштину меровиншке зооморфне орнаментике коју је у Еуропи прекинула каролиншка ренесанса Продирући постепено и спорадично и у нови, ранороманички ликовни говор зрелог феудалног кршћанског средњег вијека. Њен развој почиње у ствари једним пријелазним стилом, старијим осебершким стилом , који се развија у разним дијеловима Скандинавије на пријелазу из ВИИИ.у ИX. Ст. То је нешто измјењени зооморфни стил ИИИ у којем има елемената преузетих из инзуларне (ирске) умјетности. Тај пријелазни стил који је био раширен, посебице у Јужној Норвешкој, најбоље описују обје стране прамца брода из Осеберга. Већ у првој половици ИX. Ст. Тај је плошни стил замјењен пунијим, и изражајнијим, рељефним стилом названим Млађи осебершки стил. Тај се стил одликује фигурама животиња које се међусобно испреплићу, боре и гризу творећи прекрасне драматични призоре препуне динамике. Из тих облика настаје и назив цијелог стила- Стил закачених животиња (енгл. Гриппинг-беаст стyле, швед. Грипдјурстил )Те чудесне животиње избуљених очију и дугим реповима савијеним у кривуље, скупљеним у клупка, испуњавају у разноврсним позама плохе украсних, али и употребних предмета викиншке свакодневнице од дрвета , кости и метала. Подријетло овог фантастичног животињског свијета још није посве објашњено. Чини се да више извире из оријенталне , него ли из каролиншке традиције. У ред најљепших радова осебершког стила, а уједно и у ред најзначајнијих дјела «барбарске» умјетности послије сеобе народа, иду напосе дрвени ступови са чудноватим змијским главама. Овдје је не само глава већ и дугачки врат змија прекривен богатим зооморфним декором у пуној пластици. Ова експресивно и «барокно»конципирана глава с отвореним чељустима и великим очњацима има узор можда у каквом каролиншком или, вјеројатније, оријенталном животињском лику.Међутим, начин на који је та глава ријешена у ликовном смислу, посве је нордијски.То судимо по дубоком рељефу и снажној минуциозно израђеној пластици.Више појединачних животиња испреплетених у снажно клупко формирају главу змаја.
Поткрај ИX. Ст. Млађи осебершки стил помало осиромашује и дегенерира. Отприлике у исто вријеме на њега се надовезује старији стил јелинге ( око 900/30-980) Он је настао преобликовањем ирских зооморфних облика(одатле му и други назив хиберно-саксонски јелинге стил) .а представља,по мишљењу С. Миллера,W.А. Јеннyја и Т. Кендрицка, скандинавску варијанту раномедиевалне зооморфне орнаментике.Својим животињским ликовима који су изразито врпчасти и сасвим плошни, овај је стил између свих викншких стилова нај удаљенији од стварности и реалног приказа.Он подсјећа понешто на Салинов стил ИИ германске зооморфне орнаментике, из којега вјеројатно и вуче подријетло.Дански хиберно-саксонски узорак стила јелинге показује типично неповезано и испрекидано плетиво издуженох животиња које се међусобно боре. Ј. Брендстед је утврдио да животиње Салинова зооморфног стила ИИИ настају у декорацији око 850. а «закачена» животиња млађег осебершког стила, око 900.Постоји врло мало примјера комбинације једног идругог типа животиња,но те комбинације не представљају пријелаз у тип животиње који карактеризира стил јелинге. Изразита обиљежја стила јелинге старијег типа показују метални окови из Елструпа( Копенхаген, Музеј)Златни предмети из Рода, Норвешка ( Народни музеј, Осло) и златна округла плочица из Хидденсиееа (Стралсунд, покрајински музеј)чији се орнамент састоји од четирију испреплетених животиња, вјеројатно птица налик сови.Крушколико обликована бедра животиње прекривена су уплетеним спиралама и точкастом гранулацијом, а њихове су ноге везане као у стилу закачених животиња.Тај стил почетком X. Ст. Полако истискује млађи стил јелинге(око 950-1050.) у којем доминира Енглески мотив тзв. «велике животиње»(почетни стадиј овог мотива јавља се, према Ј.Бредстеду, на камену крижу изИX. Ст. Уцркви Св. Алкмунда у Дербyју). Тај се стил, потпуно формиран јавља у Скандинавији први пут на чувеном рунском камену краљевског гроба у Јеллингеу у сјев. Јyлланду. Овај декоративно скулптурални камен дао је подићи око 980. године Дански краљ Харолд Гормуссон као споменик својим родитељима. У рунском запису на једној од трију страна краљ се хвали да је освојио Данску и Норвешку ида је Данце кристијанизирао. На чеоној страни камена исклесан је, формално и иконографски- у умјетности раног Средњег вијека у Скандинавији_сасвим осебујан, најстарији приказ распетога Криста.Кристово тијело сапето је орнаменталним плетером, имитирајући сличну маниру приказивања Распећа у ирским раним илуминацијама. (Евангелистар из Ст. Галлена).На камену је још приказана и маркантна «велика животиња» налик на грабежљивца саспирално стилизираним зглобовима, панџама у облику плумјесеца и трокутастом главом грифона.Језик , реп и кријеста завршавају се неком врстом палмете.Око животиње овила се велика змија која јој даје изразито нордијско иконографско обиљежје.Сама животиња несумњиво , вуче подријетло од Лава-грифона из бизантске или оријенталне умјетности. Остаје , међутим отворено питање како је тај тип животиње дошао на сјевер Еуропе, дали директно с подручја око Црног мора или посредно , из енглеске умјетности.Такав лик појављује се све до пропасти викиншке орнаментике, а поново се јавља у различитим варијантама кроз цијело XИ. Ст.(викиншка кутија за накит нађена у ризници катедрале Цаминну,а нешто касније на брончаној заставици из Седералла у Шведској.а у једној модифицираној верзији на довратку старие дрвене цркве у Урнесу у Шведској.Скандинавски археолози ову посљедњу фазу стила називају маммен ,а типичан примјер је бојна сјекира из једног тумула у Маммену на полуотоку Јилланду.Стил маммен један је од исходишних точака каснијег урнес стила Рунски камен непознатог викинга из времена око 1030. год.,откривен 1852. на гробљу светог Павла у Лондону(Гуилдхалл)., јасноилустрира ову касну фазу млађег стила јеллинге .С лијеве стране камена приказ је «велике животиње» , а с десне Дански рунски натпис. вЕћ велики камен из Јеллинга показује да викиншка умјетност Средњег вијека напушта чисту орнаментику, а поступно преузима реалистички приказ као темељни утјецај Средње и Јужне Еуропе. Треба узети у обзир да викиншка умјетност, осим изворног животињског мотива користи идругемотиве у чији круг утјецаја долазе. То су нпр. Чворасти троплет са балчака мача из Липпехнеа (сада у Стаатлицхе мусеуму у Берлину) и вегетативни украс оријенталног поријекла( сребрна огрлица из Вернбyја у Шведској- музеј у Стокхолму). Истодобно продире у викиншку умјетност Англосаксонска акантова витица.