Пољанска епархија
Пољанска епархија, односно Полеанска или Полијанска епархија (грч. Μητρόπολις Πολυανής) је православна епархија Цариградске патријаршије у Егејској Македонији (данашња северна Грчка). Првобитно седиште Пољанске епископије био је стари град Полин, односно Полиан или Полеан (Пољан), данашњи Стари Дојран. Епископија је обухватала ширу област око Дојранског језера и доњег Повардарја, па се у литератури описно помиње и као Дојранска епископија. На том подручју су већ током позног античког и раног средњовековног периода постаојале старе епископије, које су биле у саставу Солунске митрополије. Средином 14. века, читаву ту област освојили су Срби, осим града Солуна. Након проглашења Српске патријаршије (1346), многе епархије у освојеним областима укључене су у њен састав, што је довело до сукоба са Цариградом и избијања српско-грчког црквеног спора (1346-1375). За време цара Уроша (1355-1371) том облашћу је завладао деспот Угљеша (1365-1371), чијом су заслугом учињени први кораци ка црквеном измирењу, што је подразумевало и повратак појединих епархија под надлежност Цариградске патријаршије.[1][2][3]
| Пољанска епархија Цариградска патријаршија | |
|---|---|
.jpg) Саборна црква Светог Илије у Старом Дојрану, бивши катедрални храм Пољанске епископије (1848) | |
| Основни подаци | |
| Сједиште | Стари Дојран |
| Држава |  Османско царство, Краљевина Србија, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца |
| Основана | средњи век |
| Укинута | реорганизована 1924. |
| www | |
| Архијереј | |
| Чин архијереја | епископ |
| Титула архијереја | епископ пољански, потом митрополит пољанско-кукушки |
Током раздобља османске власти, од краја 14. до почетка 20. века, Пољанска епископија се налазила у саставу Солунске митрополије. Пољански јерарси су у појединим изворима из тог периода називани и епископима пољанско-вардарским (грч. Πολεαννίνης καί Βαρδαριωτῶν), па се и сама епархија у литератури понекад помиње као Пољаснко-вардарска епископија. Након успостављања нових граница (1912—1913), та област је подељена између Србије и Грчке. Српски део је 1920. године укључен у састав уједињене Српске православне цркве и прикључен Злетовско-струмичкој епархији, док је од грчког дела 1924. године образована Пољанско-кукушка епархија у степену митрополије (грч. Μητρόπολις Πολυανής και Κιλκισίου), са седиштем у граду Кукушу (грч. Κιλκίς). На њеном челу се од 2021. године налази митрополит Вартоломеј Тријандафилидис (грч. Βαρθολομαίος Τριανταφυλλίδης).[4][5][6]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Грујић 1928, стр. 447.
- ^ Острогорски 1965, стр. 104-126.
- ^ Калезић 2002, стр. 1508.
- ^ Веселиновић 1971, стр. 13-35.
- ^ Трајановски 1984, стр. 335-349.
- ^ Јагодић 2012, стр. 101-135.
Литература уреди
- Веселиновић, Рајко (1971). „Уједињење покрајинских цркава и васпостављање Српске патријаршије”. Српска православна црква 1920-1970: Споменица о 50-годишњици васпостављања Српске патријаршије. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве. стр. 13—35.
- Грујић, Радослав (1928). „Полеанска и вардариотска епископија”. Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка. 3. Загреб: Библиографски завод. стр. 447.
- Јагодић, Милош (2012). „Православна црква у новим крајевима Србије (1912—1915)” (PDF). Српске студије. 3: 101—135. Архивирано из оригинала 23. 11. 2015. г. Приступљено 27. 07. 2023.
- Калезић, Димитрије М., ур. (2002). Енциклопедија православља. 3. Београд: Савремена администрација.
- Острогорски, Георгије (1965). Серска област после Душанове смрти. Београд: Научно дело.
- Петровић, Миодраг М. (1979). „Повеља-писмо деспота Јована Угљеше из 1368. године о измирењу српске и цариградске цркве у светлости номоканонских прописа”. Историјски часопис. 25—26 (1978—1979): 29—51.
- Трајановски, Александар (1984). „Борбите за еманципација од Цариградската патријаршија и грцизмот во Полјанската епархија во крајот на 50-тите и во текот на 60-тите години на XIX век” (PDF). Историја: Списание на Сојузот на друштвата на историчарите на СР Македонија. 20 (2): 335—349.
- Шкриванић, Гавро А. (1961). „О јужним и југоисточним границама српске државе за време цара Душана и после његове смрти”. Историјски часопис. 11 (1960): 1—15.