Žensko pravo glasa je izraz kojim se danas označava u svetu uglavnom opšteprihvaćeni koncept prema kojem muškarci i žene imaju jednako pravo glasa, odnosno da je opšte pravo glasa, a s njime i moderni koncept demokratije nezamisliv ukoliko ne uključuje jednakopravnost muškaraca i žena na biralištima. U istorijskom kontekstu taj izraz se odnosi na feministički pokret za žensko pravo glasa koji se pojavio u zapadnim industrijskim državama u 19. veku i kulminirao u 20. veku. Od tih pokreta su najpoznatije bile sufražetkinje, a današnji feministički istoričari ga smeštaju u tzv. feminizam prvog talasa. Danas je žensko pravo glasa prihvaćeno u gotovo svim državama sveta. Jedini izuzetak predstavljaju određene zemlje, gde se ženama ne daje pravo glasa iz verskih razloga.

Žensko pravo glasa

Počev od sredine 19. veka, osim rada koji žene obavile na širokoj ekonomskoj i političkoj jednakosti i na socijalnim reformama, žene su nastojale da promene zakone o glasanju kako bi im omogućile da glasaju.[1] Nacionalne i međunarodne organizacije su osnovane da bi se koordinisali napori s tim ciljem, posebno Međunarodni savez za žensko pravo glasa (osnovan 1904. u Berlinu, Nemačka), kao i za jednaka građanska prava žena.[2]

Bilo je više slučajeva u poslednjim vekovima kada je ženama selektivno davano, a zatim oduzeto, biračko pravo. Prva provincija na svetu koja je dodelila i održavala biračko pravo bila su Ostrva Pitkern 1838. godine, a prva suverena država bila je Norveška 1913. godine, pošto je Kraljevina Havaji, koja je prvobitno imala opšte pravo glasa 1840. godine, ukinula ovo pravo 1852. godine. Sjedinjene Države su je potom pripojile 1898. U godinama nakon 1869. godine, brojne provincije koje su držale Britanska i Ruska imperija dodeljivale su žensko pravo glasa, a neke od njih su kasnije postale suverene države, poput Novog Zelanda, Australije, i Finske. Žene koje su posedovale imovinu stekle su pravo glasa na Ostrvu Men 1881. godine, a 1893. godine žene u tadašnjoj samoupravnoj[3] britanskoj koloniji Novi Zeland dobile su pravo glasa. U Australiji su žene koje nisu Aboridžinskog porekla progresivno stekle pravo glasa između 1894. i 1911. (federalno 1902).[4] Pre osamostaljenja, u ruskom Velikom vojvodstvu Finska žene su prve na svetu stekle rasno jednako pravo glasa, sa pravom glasa i kandidovanja 1906. godine.[5][6][7] Većina zapadnih sila proširila je glasačka prava na žene u međuratnom periodu, uključujući Kanadu (1917), Britaniju i Nemačku (1918), Austriju i Holandiju (1919) i Sjedinjene Države (1920). Značajni izuzeci u Evropi bili su Francuska, gde žene nisu mogle glasati do 1944. godine, Grčka (jednaka glasačka prava za žene tamo nisu postojala do 1952. godine, iako su od 1930. godine pismene žene mogle da glasaju na lokalnim izborima) i Švajcarska (gde su, od 1971. žene su mogle glasati na saveznom nivou, a između 1959. i 1990. žene su imale pravo glasa na nivou lokalnog kantona). Otkako je Saudijska Arabija ženama odobrila glasačka prava (2015), žene mogu glasati u svakoj zemlji koja ima izbore.[8]

Lesli Hjum tvrdi da je Prvi svetski rat promenio popularno raspoloženje:

Doprinos žena ratnim naporima osporavao je pojam fizičke i mentalne inferiornosti žena i otežavao je stanovište da su žene, po konstituciji i po temperamentu, nesposobne za glasanje. Ako su žene mogle da rade u fabrikama municije, izgledalo je i nezahvalno i nelogično uskratiti im mesto na glasačkom štandu. Ali glasanje je bilo mnogo više od puke nagrade za ratni rad; poenta je bila u tome što je učešće žena u ratu pomoglo da se odagnaju strahovi koji su okruživali ulazak žena u javnu arenu.[9]

Godine dobijanja prava glasa

уреди

Države gdje ženskog prava glasa nema ili je ograničeno

уреди

Vidi još

уреди

Reference

уреди
  1. ^ History of Woman Suffrage
  2. ^ Sneider, Allison (2010). „'The New Suffrage History: Voting Rights in International Perspective'”. History Compass. 8 (7): 692—703. doi:10.1111/j.1478-0542.2010.00689.x. .
  3. ^ „New Zealand women and the vote”. 
  4. ^ Christine, Lindop (2008). Australia and New Zealand. Oxford: Oxford University Press. стр. 27. ISBN 978-0-19-423390-3. OCLC 361237847. 
  5. ^ Brief history of the Finnish Parliament
  6. ^ „Centenary of women's full political rights in Finland”. 20. 7. 2011. Архивирано из оригинала 20. 7. 2011. г. 
  7. ^ Finland's parliament: pioneer of gender equality
  8. ^ Salami, Minna (2020). „Chapter 6: On Womanhood”. Sensuous Knowledge: A Black Feminist Approach For Everyone. Amistad. ISBN 9780062877062. 
  9. ^ Leslie Hume (2016). The National Union of Women's Suffrage Societies 1897–1914. Routledge. стр. 281. ISBN 978-1-317-21326-0. 
  10. ^ Nohlen, Dieter; Grotz, Florian; Hartmann, Christof (2001-11-15). Elections in Asia and the Pacific: A Data Handbook: Volume I: Middle East, Central Asia, and South Asia (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-153041-8. 
  11. ^ CNN, Pristupljeno 25.8.2015.
  12. ^ „AJE - Al Jazeera English”. Приступљено 28. 3. 2013. 

Literatura

уреди
  • Bock, Gisela. Das politische Denken des Suffragismus: Deutschland um 1900 im internationalen Vergleich, in: Gisela Bock: Geschlechtergeschichten der Neuzeit, Goettingen 2014, 168–203.
  • Bush, Julia (2007). Women against the vote: female anti-suffragism in Britain. Oxford UP. .
  • Crawford, Elizabeth. The Women's Suffrage Movement: A Reference Guide, 1866–1928 (1999), worldwide coverage; 800pp; online Архивирано на сајту Wayback Machine (20. новембар 2018)
  • Fletcher, Ian Christopher, Laura E. Nym Mayhall, and Philippa Levine, eds. (2000). Women's Suffrage in the British Empire: Citizenship, Nation, and Race. Oxon: Routledge. 
  • Grimshaw, Patricia (1972). Women's Suffrage in New Zealand. Auckland: Auckland University Press. 
  • Hannam, June, Mitzi Auchterlonie, and Katherine Holden. International encyclopedia of women's suffrage (Abc-Clio Inc, 2000).
  • Hannam, June (2005). „International Dimensions of Women's Suffrage: ‘at the crossroads of several interlocking identities”. Women's History Review. 14 (3–4): 543—560. .
  • Lloyd, Trevor, Suffragettes International: The Worldwide Campaign for Women's Rights (New York: American Heritage Press, 1971).
  • Magarey, Susan (2001). Passions of the First Wave Feminists. Melbourne: Cambridge University Press. 
  • Markoff, John (2003). „Margins, Centers, and Democracy: The Paradigmatic History of Women's Suffrage”. Signs: Journal of Women in Culture and Society. 29 (1): 85—116. JSTOR 10.1086/375678. S2CID 143397898. doi:10.1086/375678. 
  • Mayhall, Laura E. Nym (2003). The Militant Suffrage Movement: Citizenship and Resistance in Britain, 1860–1930. Oxford: Oxford University Press. 
  • Nolan, Melanie, and Caroline Daley, ур. (1994). Suffrage and Beyond: International Feminist Perspectives. Auckland: Auckland University Press. 
  • Owens, Rosemary Cullen. Smashing times: A history of the Irish women's suffrage movement, 1889–1922. Irish Books.  (& Media, 1984).
  • Raeburn, Antonia (1973). Militant Suffragettes. London: New English Library.  on Great Britain
  • Ramirez, Francisco O.; Soysal, Yasemin; Shanahan, Suzanne (1997). „The Changing Logic of Political Citizenship: Cross-National Acquisition of Women's Suffrage Rights, 1890 to 1990”. American Sociological Review. 62 (5): 735—745. JSTOR 2657357. doi:10.2307/2657357. 
  • Sangster, Joan (2018). One Hundred Years of Struggle: The History of Women and the Vote in Canada. Vancouver, Canada: University of British Columbia Press. 
  • Sulkunen, Irma, Seija-Leena Nevala-Nurmi; Pirjo Markkola (2008). Suffrage, Gender and Citizenship: International Perspectives on Parliamentary Reforms. Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing. 
  • van Wingerden, Sophia A (1999). The Women's Suffrage Movement in Britain, 1866–1928. United Kingdom: Palgrave Macmillan. 
  • Walker, Cherryl. (1979). The Women's Suffrage Movement in South Africa. Cape Town: Centre for African Studies, University of Cape Town. .
  • Wright, Clare (2018). You Daughters of Freedom: The Australians Who Won the Vote and Inspired the World. Melbourne: Text Publishing. 

Sjedinjene Države

уреди

Spoljašnje veze

уреди