Пранордијски језик

Пранордијски или праскандинавски језик је германски прајезик из којег су проистекла наречја старонордијског језика, а потом и сви северногермански језици[2]. Овај термин обухвата период који почиње одвајањем говора с препознатљивим скандинавским цртама од прагерманског[3] или од прасеверозападногерманског[2][4] језика у периоду од позног другог[3] до раног трећег[5] века н.е, и траје до краја осмог[3] века н.е, када се пранордијски развија у старонордијски језик. Пранордијски језик је први германски језик на коме постоје писани споменици: најранији рунски запис, пронађен на норвешком тлу у округу Опланд, датира из друге половине II в. н.е.[6]

пранордијски
праскандинавски
Guldbrakteat från trakten av Vadstena.jpg
Златни брактеат с почетка 6. века с натписом на пранордијском
РегионСкандинавија
Етничка припадностскандинавци
Еранастао из прагерманског језика у 2/3. веку, развио се у старонордијски језик до краја 8. века
рунско писмо
Језички кодови
ISO 639-3
Списак лингивста
1be
 qdl "Runic" (можда се мисли на старонордијски)
Глотологolde1239  (Older Runic)[1]
Овај чланак садржи МФА фонетске симболе. Без одговорајуће подршке, можда ћеш видјети знаке питања, кутије или друге симболе умјесто уникод карактера.

Развој нордијског језикаУреди

Записи током пранордијског периода су оскудни, но доследни и постојани: не постоје значајне временске рупе у атестацији, и језик у овом периоду је без значајне географске диференцијације. Највише раних рунских записа на пранордијском се налазе према источној обали данских области Шлезвиг и Јиланд, нешто мање на данским острвима и у јужној Шведској, и најмање у Норвешкој.[6] Пранордијски је географски био ограничен на Скандинавију, пошто је до ширења скандинавске културе и језика дошло тек с викиншким добом и настанком старонордијског језика.

До пранордијског периодаУреди

Између раног пранордијског, који има слабу, но доследну документацију, и прагерманског, који нема писаног трага, има мало разлика. По савременом схватању, пранордијски и западногермански језици деле одређене иновације у истом редоследу, што служи као доказ да су чинили тзв. северозападну германску језичку групу после сеобе Гота у 2. в. н.е.[2] Промене карактеристичне за овај заједнички период:

  • Ретракција прагерманског дугог *ē₁ у задњи ред (прагер. *wēpną → старонорд. vápn „оружје”)
  • Прва фаза а-умлаута: отварање кратких *u, *i*o, *e када се у следећем слогу налазили *a, *ā, *ō (прагер. *hurną → пранорд. horna[7] → старонорд. horn „рог”)
  • Затварање финалног оралног дугог *-ō у *-ū (прагер. *sō → старонорд. „она, та”)
  • Краћење финалних неакцентованих дугих *-ī и *-ū према *-i и *-u (прагер. *laþō „позив” → пранорд. laþu[3] → старонорд. lǫð „гостопримство”)
  • Једначење кратког неакцентованог *a с лабијалним *u у положају пре назала *m (прагер. *hą̄histamVz → пранорд. hagestumz[3] → старонорд. hestum „коњима”/дат. пл.)
  • Монофтонгизација неакцентованих финалних *-ai, *-au*-ē, *-ō (прагер. *dagai → пранорд. dage[2] → старонорд. dagi „дану”/дат.сг.)
  • Ретракција кратког неакцентованог *-er- према *-ar- (прагер. *anþeraz → старонем. andar, старонорд. annarr „други (од два)”[8])

Такође, уочавамо и заједничке граматичке иновације:

  • Губитак глаголског дуала и пасива, и трећег лица императива[2]
  • Замена инфикса *-aiz- у јаким придевским наставцима кратким инфиксом *-ez- (прагер. *starkijaizōz → *starkjezōz → старонорд. sterkrar „снажне”/ген. сг. фем.)
  • Аналошка промена вокала у номинативу двојине и множине личне заменице (прагер. *jut; *jūz → *jit; *jiz → старонорд. it; ér „вас двоје; ви”)
  • Синкопа претерита у множини индикатива и свим облицима конјунктива (прагер. *dailidēdun → пранорд. dalidun[3] → старонорд. deildu „делили су” 3. инд. прет.)

Ранији пранордијскиУреди

Ране етапе пранордијског језика, када се већ може говорити о одвојеном језику, одликују неке карактеристичне особине:

  • Губитак инструментала и његово потпуно стапање с дативом[5]
  • Очување вокатива, но у много мањој форми[9] у мушким именима барем назалне и и-основе
  • Очување редупликативних претерита јаких глагола VII класе[2]
  • Спорадична двосложна лична заменица номинатива првог лица једнине eka као једини доказ облика прагерманског *eką[5]

До VI века је пранордијски вокални систем био сведен на пет парова дугих и кратких вокала. Прагермански троструки вокали су били сведени на дуге и у интерном и финалном положају. Није још било дошло до значајних синкопа: у том периоду је кренуо да се губи прагермански финални орални вокал *-a[3] као први знак свеобухватне редукције.

У овом периоду се такође јавља обезвучавање финалних опструената. Прагерманско *z није учествовало у овом обезвучавању, за разлику од ситуације у готском језику, што имплицира да је до тад изгубило особину опструентности и вероватно постало сонант.

Финални назали су нестали из натписâ и после дугих и кратких вокала; због необичне дистрибуције руна A и O, и по доказима из староисландског[10] и елвдалског[11] говора, претпоставља се да су изгубили сегментност и претворили се у назализацију претходног вокала. Због једнаких исхода етимолошких назалних *-ǭ, *-ǫ̂ и оралног троструког *-ô, сматра се да се примарна назализација (наслеђена из прагерманског) била изгубила до времена кад је настала секундарна пранордијска.

Позни пранордијскиУреди

Због каснијих фонетских промена у вокалима старонордијског, може се рећи да се до VII века извршила промена и-мутације или умлаута, иако најчешће није графички била представљена у овом периоду. Камен из Стентофтена, из средине VII века, показује умлаут у именици gestumz „гостима” (дат.пл.), где се умлаут већ проширио на остатак парадигме из једнине.[5]

До VII века је такође извршена елизија вокала *i после акцентованих тешких слогова, и *a у свим неакцентованин финалним слоговима, но (барем кратко) очуван број слогова епентезом неетимолошког вокала у претходни слог, вероватно као симбол за шва-вокал.[6] У случајевима да у слоговима подложним елизији налазио скуп *-ja- или *-wa-, резултат је био кратак вокал *-i- или *-u-. У овом периоду се извршила монофтонгизација дифтонга *-ai- у затвореном слогу у положају пре фрикатива *f *x, као и спорадично пре других велара.

У случајевима где се јављале секвенце *-V́wi- се вршила контракција, и она је избегла горенаведену елизију; западни старонордијски је до староисландског периода чувао примере где контраховани облици алтернирају с етимолошким обликом: од прагерманске парадигме *saiwiz *saiwī је настала старонордијска sær sævi[12].

У периоду до почетка VIII века је извршена парцијална реверзија умлаута, вероватно под утицајем аналогије[13]: именице превасходно лаких основа су у великом броју случајева изгубиле умлаут и вратиле се на етимолошко стање, реструктуирајући основу према неумлаутованм облицима попут генитива множине.

Крај пранордијскогУреди

До IX века су се јавиле прве дијалекатски обојене црте. Међу позним цртама се јавља дифтонгизагија пранордијског картког акцентованог вокала eia, изузев после апроксиманата w r l, која је почела у јужној Шведској и до данас није извршила комплетну дифузију (парцијално изостаје у западној Норвешкој и Фарским острвима)[14].

У овом периоду се јавља и у-мутација или у-умлаут. Заокругљени -u и консонантско -w- изазивају лабијализацију у вокалу у претходном слогу. Док се ефекти овог умлаута на вокалима *i *ī *e *ē *æ *ǣ (ови последњи настали и-умлаутом) → y ý ø œ ø œ јављају широм нордијског говорног подручја, једино се на западном говорном подручју јавља и на отвореним вокалима задњег реда *a *āǫ ǫ́. По дејству овог умлаута, већ око IX века нестају и задњи трагови старог вокалног система и врши се последња заједничка вокална редукција заједничког нордијског периода: *i *u *ī *ū *a *ā *ē *ōØ Ø i u a a i u.

Док су пре елизије неакцентованих кратких слогова одређени јаки глаголи носили алофонски и-умлаут, после елизије је дошло до структурне диференцијације источног и западног говорног подручја: на истоку су презенти ових глагола изгубили умлаут по аналогији с инфинитивном основом и „ослабили” тј. попримили промену слабих глагола у презенту, док се на западу умлаут поставио као главно обележје презента ових глагола и проширио на све јаке глаголе и на слабе глаголе прве класе[15].

Чак и по распаду пранордијског језичког јединства, говорници источних и западних нордијских говора су могли да се споразумеју, и нове иновације су још прожимале цело језичко подручје. На пример: док се у свим нордијским језицима одиграла промена *Vxp *Vxt → V:p(p) V:t(t), ране позајмљенице у староенглеском у IX и X веку указују да се ова промена није још била одиграла; иако налазимо у XII и XIII веку старонорд. slátr, у енглески је ова именица позајмљена као *slaxtr → slauhtirslaughter „покољ, клање”.[16]

ФонологијаУреди

Није могуће дати један фонолошки систем за пранордијски, због значајних промена које су се десиле у овом периоду. Док су консонанти остали релативно стабилни, дошло је до многих значајних вокалних измештања.

СугласнициУреди

Консонантски систем пранордијског се умногоме поклапао с прагерманским:

Пранордијски консонанти
  Лабијали Дентали Алвеолари Палатали Велари Лабиовелари
Назали m n (ŋ) (ŋʷ)
Плозиви p  b t  d k  ɡ   ɡʷ
Фрикативи ɸ  (β) θ  (ð) s z h  (ɣ)
Сонанти r l j w
  • сегмент традиционално означаван као фрикатив *z (по вредности у прагерманском) у пранордијском показује карактеристике сонанта, пошто не учествује у обезвучавању и касније се, кроз ротацизам, стапа с прагерманским *r; у германистичкој и скандинавистичкој традицији се транскрибује као умањено латинично ʀ
  • пранордијски сегменти *ŋ *ŋʷ су били алофони пранордијског *n pre велара и лабиовелара
  • пранордијски сегменти *β *ð *ɣ су били алофони плозива *b *d *g у интервокалном положају и после *r. У позном периоду, пранордијски безвучни *ɸ *θ се стапају с *β *ð у интерном положају.
  • фрикативни комплемент лабиовелара *ɡʷ се био изгубио већ у прагерманском периоду, стопивши се са сонантом *w

СамогласнициУреди

Рани пранордијски вокални систем, у периоду до појаве и-умлаута, имао је великих сличности с прагерманским системом. Због различитог развоја самогласникâ у акцентованим и неакцентованим слоговима, може се говорити о два уско повезана система:[3]

Акцентовани вокали
Монофтонзи Дифтонзи
Предњи Задњи Предњи Задњи
Затворени ī į̄ i ū ų̄ u iu
Средњи (ē) e ō o ai
Отворени ā ą̄ a au
Неакцентовани вокали
Монофтонзи
Предњи Задњи
Затворени ī i ū u
Средњи ō
Отворени ā a
  • вокал *o у акцентованом слогу води порекло од прагер. *u отвореног под утицајем отвореног вокала у следећем слогу
  • прагерманско дуго се отворило к . Пранордијски вокал означен овде као је пореклом од ретког прагерманског дифтонга *ia[17]
  • у акцентованом слогу су назализацију могли имати само *ā *ī *ū, као у прагерманском; у неакцентованом слогу је у ранијем периоду могао било који вокал бити назализован у финалном положају

Једно велико структурно одступање је губљење тројаког контраста кратак : дуг : предуг; троструки вокали *ê *ô *ę̂ *ǫ̂ се не разликују по исходу од дугих вокала *ē *ō *ę̄ *ǭ. Ово краћење или равнање није могуће прецизно датирати.[3]

ПрозодијаУреди

Пранордијски је, попут прагерманског, имао јак иктусни акценат[8] који је падао на први слог творбених основи, с повлачењем на префикс код неких изведених именица. Неакцентовани вокали су били слабије и краће изговарани, и временом кроз пранордијску историју су били све више подложни редукцији и елизији. Сложенице су можда имале разлику између примарног и секундарног акцента, где би секундарни акценат дуже чувао вокале од редукције од неакцентованог слога.[3]

Записи и писмоУреди

Пранордијски језик је слабо документован, но писан је искључиво рунским писмом, како на свакодневним предметима, тако и великим епиграфским споменицима, тзв. рунским каменовима. Већина рунских натипса је из познијих етапа развоја пранордијског језика,[6] али је могуће оформити комплетну, иако не богато посведочену слику, целокупног развоја пранордијског из прагерманског језика у саме скандинавске језике средњег века.

РеференцеУреди

  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Older Runic”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  2. ^ а б в г д ђ Ringe, Don; Taylor, Ann (2014). A Linguistic History of English: Volume II, The Development of Old English. Oxford: Oxford University Press. стр. 10—40. ISBN 978-0-199-20784-8. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и Syrett, Martin (1994). The Unaccented Vowels of Proto-Norse. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-9-027-27285-0. 
  4. ^ Patrick V. Stiles (2013). „The Pan-West Germanic Isoglosses and the Subrelationships of West Germanic to Other Branches” (на језику: енглески). John Benjamins Publishing Company. doi:10.1075/nowele.66.1.02sti. Приступљено 11. новембар 2020. 
  5. ^ а б в г Antonsen, Elmer H. (1975). A Concise Grammar of the Older Runic Inscriptions. De Gruyter. стр. 10–12. ISBN 978-3-484-60052-2. 
  6. ^ а б в г Looijenga, Tineke J.H. (2003). Texts & Contexts of the Oldest Runic Inscriptions. Brill. стр. 78, 93, 152, 181. ISBN 978-90-04-12396-0. 
  7. ^ Grønvik, Ottar (1999). „Runinskriften på gullhornet fra Gallehus” [Рунски запис на златном рогу из Галехуса]. Maal og Minne (на језику: норвешки букмол). Oslo: Det Norske Samlaget. 1: 1—18. 
  8. ^ а б Ringe, Don (2006). A Linguistic History of English: Volume I From Proto-Indo-European to Proto-Germanic. Oxford: Oxford University Press. стр. 67—295. ISBN 978-0-199-28413-9. 
  9. ^ Krause, Wolfgang (1971). Die Sprache der urnordischen Runeninschriften (1 изд.). Heidelberg: Universitatsverlag Winter. стр. 116, 118. ISBN 978-3-825-32178-9. 
  10. ^ Haugen, Einar (1972). First grammatical treatise: The earliest Germanic phonology: an edition, translation and commentary (2 изд.). London: Longman. ISBN 978-0-582-52491-0. 
  11. ^ Kroonen, Guus. „On the origins of the Elfdalian nasal vowels from the perspective of diachronic dialectology and Germanic etymology” (PDF). Department of Nordic Studies and Linguistics. University of Copenhagen. Приступљено 17. 11. 2020. 
  12. ^ Zoëga, Geir T. (1910). A Concise Dictionary of Old Icelandic. ISBN 978-0-486-43431-5. 
  13. ^ Gregory K. Iverson; Joseph C. Salmons (2004). „The Conundrum of Old Norse Umlaut: Sound Change versus Crisis Analogy” (на језику: енглески). Cambridge University Press. doi:10.1017/S1470542704000364. Приступљено 17. новембар 2020. 
  14. ^ Svensson, John (1944). Diftongering med palatalt förslag i de nordiska språken: riktlinjer för en undersökning av brytning och därmed besläktade diftongeringsföreteelser. Lund: Studentlitteratur. 
  15. ^ Bandle, Oskar; Elmevik, Lennart; Widmark, Gun (2002). The Nordic languages: An International Handbook of the History of the North Germanic Languages. Volume 1. Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-110-14876-3. 
  16. ^ „slaughter”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
  17. ^ Kroonen, Guus (2013). Etymological Dictionary of Proto-Germanic (1 изд.). Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-18340-7.