Прва Мезија

Прва Мезија, односно Мезија Прима (лат. Moesia Prima) је била римска провинција, која је настала у време цара Диоклецијана (284—305), када је дотадашња провинција Горња Мезија (лат. Moesia Superior) подељена на две нове покрајине. Тако су настале: провинција Прва Мезија (на северу) и провинција Дарданија (лат. Dardania) на југу. Главни град Прве Мезије био је Виминацијум. Као римска, а потом и византијска провинција, Прва Мезија је опстала све до почетка 7. века, када је освојена од стране Авара и Словена.[1]

Прва Мезија
Moesia Prima
293—602
Moesia - AD 400.png
Прва Мезија и суседне
покрајине око 400. године
ЗемљаРимско царство
СтатусБивша покрајина
Историја 
• Успостављено
293
• Укинуто
602
Претходник
Следбеник
Горња Мезија
Аварски каганат

ИсторијаУреди

 
Прва Мезија у саставу Дијецезе Дакије

Провинција Прва Мезија је створена крајем 3. века током административних реформи римског цара Диоклецијана (284–305), који је дотадашњу провинцију Горњу Мезију поделио на две одвојене провинције: Прву Мезију на северу и Дарданију на југу.

Цар Диоклецијан је током 293. године лично допутовао у тадашњу Горњу Мезију, дошавши у Виминацијум. Током те посете створио је нову провинцију, која је названа Првом Мезијом (Мезија Прима). У појединим изворима, помиње се и описни назив Мезија Маргенсис (лат. Moesia Margensis), што се односило на реку Маргус (лат. Margus / Велика Морава).

 
Археолошка реконструкција римског Виминацијума, главног града Прве Мезије

У прво време, провинција Прва Мезија припадала је Дијецези Мезији, која је за време цара Константина I (306–337) подељена на два дела, те су тако настале: Дијецеза Дакија на северу и Дијецеза Македонија на југу. Приликом те поделе, провинција Прва Мезија је ушла у састав Дијецезе Дакије, која је припадала преторијанској префектури Илирик.[2]

Римски цар Јовијан (363-364), који је поново успоставио хришћанство као религију Римског царства, рођен је у Првој Мезији, односно у Сингидунуму (данашњи Београд). У својој раној каријери, каснији римски цар Теодосије I (379-395) служио је око 373. године као војни заповедник Прве Мезије. Римски цареви Теодосије I и Грацијан састали су се 382. године у Виминацијуму, главном граду Прве Мезије, за време Готског рата.[3]

 
Прва Мезија и суседне византијске покрајине током 6. века

Подунавска граница Прве Мезије била је заштићена утврђењима у саставу римског лимеса. У провинцији су биле смештене две римске легије: Легија IV Флавија у Сингидунуму и Легија VII Клаудија у Виминацијуму. Епиграфски и наративни извори сведоче да је у јавном животу на подручју Прве Мезије преовладавала употреба латинског језика.[4]

Као погранична покрајина, Прва Мезија је у време Велике сеобе народа била под сталном претњом варварских инвазија. Средином 5. века, покрајину су опустошили Хуни, који су 441. године похарали Сингидунум и Виминацијум. У покрајину су касније упадали разни германски народи, као што су Готи, Гепиди и Херули.[5]

За време владавине цара Јустинијана I (527–565) предузети су знатни напори у циљу боље одбране ове покрајине. Тада су додатно утврђени Виминацијум и Сингидунум. Када је исти цар 535. године створио нову Архиепископију Јустинијану Приму са седиштем у истоименом граду (лат. Iustiniana Prima / Царичин Град, код данашњег Лебана у Србији), тој архиепископији је додељена црквена надлежност над свим провинцијама Дијецезе Дакије, укључујући и провинцију Прву Мезију.[6]

Током 6. века, у Прву Мезију су у више наврата проваљивали Словени. Покрајина је такође нападана од Авара, који су током рата (582-584) заузели Сингидунум и Виминацијум.[7] За време војних похода цара Маврикија (584-602) против Авара и Словена, Прва Мезија је служила као база војних операција. После свргавања цара Маврикија (602) византијска одбрана у Првој Мезији је доживела потпуни крах. Недуго потом, Авари и Словени су заузели и разорили Сингидунум и Виминацијум. Провинција Прва мезија је престала да постоји, а на њеном подручју су се током владавине цара Ираклија I (610-626) населили Срби.[8]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Мирковић 1981, стр. 89-105.
  2. ^ Vasić 1995, стр. 327-335.
  3. ^ Зечевић 1982, стр. 106.
  4. ^ Mirković 2015.
  5. ^ Зечевић 1982.
  6. ^ Turlej 2016, стр. 47-86.
  7. ^ Whitby 1988, стр. 142.
  8. ^ Ковачевић 1981, стр. 109-124.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди