Раде Радовић

четнички војвода

Радован „Раде” Радовић (1961 — Билећа, 1998) био је учесник ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини и командант војне јединице Билећки добровољци из источне Херцеговине, због чега је био проглашен за четничког војводу.

Радован Радовић
Војвода Раде Радовић 2.jpg
Раде Радовић током рата
Пуно имеРадован Раде Радовић
Датум рођења(1961-00-00)1961.
Место рођењаАутономна Косовско-метохијска област
НР Србија
ФНР Југославија
Датум смрти1998.(1998-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (36/37 год.)
Место смртиБилећа
 Република Српска
Босна и Херцеговина

БиографијаУреди

Радован Радовић рођен је 1961. на Косову и Метохији, од оца Обрена и мајке Анице.[1] У Билећу се доселио 1981. и ту је формирао породицу.

По избијању рата у Хрватској, Радовић приступа српским добровољцима који ратују за Републику Српску Крајину, на ратишту у Источној Славонији. С почетком рата у Босни и Херцеговини, Радовић се враћа у Билећу и на његову иницијативу формира се јединица Билећки добровољци, која је бројала 94 припадника, а од којих је њих 24 погинуло током овог рата. Одмах након формирања, јединица биљежи успјехе у околини Стоца. Током рата јединица је прошла бројна ратишта источне Херцеговине, од Билеће, преко Невесиња и Мостара, па све до Требиња, Фоче и Горажда.[2] Изузетно запажене резултате једина постиже средином 1992, у борбама на Подвележју, затим током Митровданске офанзиве, као и у априлу 1994. на горажданском ратишту и септембру исте године на Прењу. Радовић постаје члан Српске радикалне странке 1994, а затим га је председник странке др Војислав Шешељ прогласио и за четничког војводу.

Радован Радовић је убијен 1998. у Билећи, а убица је за овај злочин осуђен на двије године затвора.

Радован је био ожењен Радиславком Радовић и са њом је имао сина Милоша и кћерке Марију и Милицу. Данас једна од невесињских улица носи његово име.

У судском процесу против Војислава Шешеља, пред Хашким трибуналом, у свједочењу Војислава Дабовића од 28. јануара 2010, констатовано је да је Радовић био један од најхрабријих и најчаснијих Срба током рата у Босни и Херцеговини, као и то да се за њега не може везати нити један злочин.

РеференцеУреди

  1. ^ СПЦ: Парастос погинулим и умрлим борцима Билећких добровољаца
  2. ^ Тихомир Тиха Бурзановић: Билећки добровољци Радовић, „Сабор Бјелопавлића”, Подгорица — Цетиње, 1996

Спољашње везеУреди