Радинац
Радинац је насељено место града Смедерева у Подунавском управном округу. Према попису из 2022. било је 4.714 становника.
Радинац | |
|---|---|
 | |
| Административни подаци | |
| Држава | Србија |
| Управни округ | Подунавски |
| Град | Смедерево |
| Становништво | |
| — 2022. | 4.714 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 44° 37′ 22″ С; 20° 58′ 03″ И / 44.622833° С; 20.9675° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 67 m |
.svg)  Радинац Радинац на карти Србије | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 11311 |
| Позивни број | 026 |
| Регистарска ознака | SD |
Историја
уредиРадинац се налази југо-источно од Смедерева. Данашњи Радинац постао је на овоме месту, на коме је данас, насељавањем породица из Иванице и Старог Радинца. За време владавине књаза Милоша у Радинцу је било само неколико кућа и то у средини данашњег села, у Стублинама, а били су насељени и Иваница, североисточно од села, између Лесковаче и Језаве, као и Стари Радинац, југоисточно од села, између Раље и Језаве. Да би груписао породице, књаз је раселио Иваницу и Стари Радинац и њихово становништво населио је у данашњи Радинац.
За време аустријске владавине (1718—1739.) Радинац се помиње као насеље, већ се помиње насеље Pawlofzi. Место на коме је било ово насеље данас се зове Павловачка Бара, где се и сада ископавају ћерамиде, цигле и др., а у непосредној близини Павловачке Баре је Иваница, где је данас једно од сеоских гробља.
Радинац се помиње у арачким списковима и имао је 1818. и 1822. године 71 кућу. Године 1846. село је имало 90 кућа, а по попису из 1921. у селу је било 211 кућа са 1137 становника.
Стариначке су породице, чији су преци становали у Иваници и у Старом Радинцу, па отуда пресељени у данашњи Радинац: Јовановићи, Накорићи (Анићићи) старином од Прилепа, Јефтићи (Маркуши), Којићи (Петровићи) чији је предак Која дошао из Старог Влаха, Манићи (Иванићари), Огњанци (данас са разним презименима), Станковци (данас разним презименима) чији је прадед Станко дошао из Разгојне, као и Мартињаши (Николићи) старином из Хомоља. Остале породице долазиле су из разних крајева. (подаци крајем 1921. године).[1] [2]
Село је страдало у поплави марта 1935.[3] У то време су издалека долазили мештанину Радојку Марковићу, који је наводно лечио лудило.[4]
Овде се налазе ОШ „Иво Андрић” Радинац, црква Свете Петке, кућа Миливоја Манасића и железничка станица Радинац.
Демографија
уредиУ насељу Радинац живи 4225 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,1 година (37,1 код мушкараца и 39,0 код жена). У насељу има 1775 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,06.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).
 |
| |||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Година пописа | 1948. | 1953. | 1961. | 1971. | 1981. | 1991. | 2002. |
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Број домаћинстава | 366 | 363 | 548 | 826 | 1.236 | 1.389 | 1.497 |
| Број чланова | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 и више | Просек |
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Број домаћинстава | 189 | 356 | 261 | 382 | 187 | 94 | 18 | 7 | 3 | 0 | 3,29 |
| Пол | Укупно | Неожењен/Неудата | Ожењен/Удата | Удовац/Удовица | Разведен/Разведена | Непознато |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 1.996 | 550 | 1.321 | 74 | 48 | 3 |
| Женски | 2.033 | 366 | 1.332 | 261 | 69 | 5 |
| УКУПНО | 4.029 | 916 | 2.653 | 335 | 117 | 8 |
| Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија |
|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 1.201 | 66 | 0 | 4 | 623 |
| Женски | 472 | 67 | 0 | 0 | 127 |
| Укупно | 1.673 | 133 | 0 | 4 | 750 |
| Пол | Производња и снабдевање | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
| Мушки | 12 | 184 | 76 | 21 | 55 |
| Женски | 5 | 3 | 112 | 21 | 10 |
| Укупно | 17 | 187 | 188 | 42 | 65 |
| Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад |
| Мушки | 2 | 15 | 18 | 12 | 46 |
| Женски | 4 | 18 | 7 | 35 | 39 |
| Укупно | 6 | 33 | 25 | 47 | 85 |
| Пол | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
| Мушки | 28 | 0 | 0 | 39 | |
| Женски | 13 | 1 | 0 | 10 | |
| Укупно | 41 | 1 | 0 | 49 | |
Референце
уреди- ^ Подаци су узети из: „Насеља“ књ.19. др. Б. М. Дробњаковић (1925)Смедеревско Подунавље и Јасеница)
- ^ Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812–1935. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
- ^ "Политика", 6. март 1935
- ^ "Политика", 3. јун 1935
- ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
- ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
- ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
Литература
уреди- Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објављено (1927)„Напредак Панчево“
- „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999).
Летопис период 1812–2009. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
- Напомена
У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.
Иначе Монографија Подунавске области (Панчево, 1929) коју је саставио др Владимир Марган сачињена је од три дела и представља и данас једно од незаобилазних дела за проучавање Србије и Баната.
Написали су најбољи познаваоци појединих тема и проблема – истакнути историчари, професори универзитета, директори школа, сеоски начелници, економисти, инжињери, социолози, лекари, црквена лица, правници, кустоси и библиотекари. Укупно 61 аутор.
Стављајући данашњим читаоцима на увид ово дело, које се први пут појављује у овом облику, верујемо да ћемо задовољити већ доста раширен интерес за проучавање прошлости наших насеља.
