Радослав Пајковић
Радослав Пајковић (Пешца, 13. август 1940. — Београд, 16. август 2018) био је југословенски књижевник.
| Радослав Пајковић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Надимак | Лало |
| Датум рођења | 13. август 1940. |
| Место рођења | Пешца, Црна Гора |
| Датум смрти | 16. август 2018. (78 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
Биографија уреди
Основну школу завршио је у селу Лужац надомак Берана, а гимназију „Панто Малишић“ у Беранама. Дипломирао је југословенску и светску књижевност, и апсолвирао постдипломске студије (теорија књижевности) на Филолошком факултету Универзитета у Београду и уписивао студије естетике. Још у гимназији, 1954. године, почиње активно да се бави књижевношћу, прозом, есејистиком и поезијом. Аутор је 154 библиографске јединице. Члан је Савеза писаца СФР Југославије од 1964. године.[1]
Опус Радослава Пајковића садржи више романа, десетак књига поезије, велики број књига приповедака, више томова књижевних расправа, књига есеја, записа, путописа, народних умотворина, књига за најмлађе, речника симбола и других књижевних жанрова, антологија, од којих посебан помен заслужује „Лимопис“, у којој је сабрао песме и прозне записе о Лиму, реци која протиче кроз Црну Гору, Србију и Босну и Херцеговину.
Књижевни хроничар листа „Политика“ Зоран Радисављевић, тим поводом је записао:
„Јуче је, такође, представљен и комплет сабраних дела Радослава Пајковића (1940), дипломате (тренутно је у Москви) и писца, у 39 књига, на око 13 хиљада страница. У овом импозантном опусу налази се десетак песничких књига, више збирки приповедака, ниска романа, есеја, записа, путописа, народних умотворина, књига за децу… Нема жанра у коме се Пајковић није огледао. У његовој књижевној радионици на објављивање чека још двадесетак наслова. Дела Радослава Пајковића објавили су „Народна књига“ и „Народно дело“ из Београда и „Ступови“ из Андријевице („Политика“, среда, 12. април 2000). Превео је дела више књижевника са руског и украјинског језика. У засебним књигама објавио је преводе дела Антона Чехова, Андреја Платонова, Владимира Мајаковског, Назима Хикмета, Аркадија Кулешова, Дмитра Павличког, Бориса Олијника и других. Заступљен је у антологијама и читанкама. Приповетке су му превођене на немачки, чешки, украјински и белоруски језик. Добио је више признања за књижевни рад.”
Бавио се професионално дипломатијом (ССИП СФРЈ, МИП СРЈ) од 1964. године до одласка у пензију 2002. године. Био је конзул у генералном конзулату СФР Југославије у СССР-у (Кијев, 1974–1977), политички саветник у амбасади СФР Југославије у СССР-у (Москва, 1983–1988), опуномоћени министар–саветник у амбасади СР Југославије у Руској Федерацији (Москва, 1997-2000).[2] Дипломатску каријеру је окончао у рангу амбасадора.[1] Породица је донирала сабрана дела Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.[тражи се извор]
Преминуо у Београду 16. августа 2018. године у 78. години. Сахрањен у селу Лужац, у Беранама, у Црној Гори.[3]
Референце уреди
- ^ а б „Portal Analitika - najvažnije vijesti iz Crne Gore i svijeta”. Portal Analitika. Приступљено 2022-05-19.
- ^ „Kestenovi kijevski”. vijesti.me (на језику: српски). Приступљено 2022-05-19.
- ^ „RADOSLAV LALO PAJKOVIĆ”. Umrli.me (на језику: српски). Приступљено 2022-05-19.
