Ранко Чолаковић

Ранко Чолаковић (Медојевићи, 10. јануар 1951- ) српски је песник, "песник урбане пустоши и раздробљеног света" (Драго Јовановић). Његове песме су "Песме дугог даха и снажног замаха" (Ђорђо Сладоје)

Ранко Чолаковић
Датум рођења(1951-01-10)10. јануар 1951.(71 год.)]]
Место рођењаМедојевићи, СФРЈ

БиографијаУреди

Ранко Чолаковић рођен је 10. јануара 1951. године у селу Медојевићи, општина Соколац, Република Српска , Босна и Херцеговина. Дипломирао је на Филозофском факултету у Сарајеву, група Општа књижевност и библиотекарство. Живео је у Сарајеву, Подгорици и Ваљеву, а тренутно живи у Чортановцима

Збирке песамаУреди

  • Ослушкивачи (1975)
  • Поновљено лице (1979)
  • Продужени боравак (1981)
  • Сезонске елегије (1986)
  • Ако ћемо заоправе: песме за децу (1987)
  • Јеси ли жив живи песниче (2016)
  • Овим речима : пребране песме (2018)

За збирку песама "Ослушкивачи" награђен 1. наградом песничке манифестације "Слово Горчина", Столац 1975, наградом Требињских вечери поезије у Требињу 1975. и наградом издавача "Свјетлост" Сарајево за најбољу прву књигу. Године 1988. Дом младих Тузла наградио је својом наградом његову књигу за децу "Ако ћемо заоправе".

За књигу песама ЈЕСИ ЛИ ЖИВ ЖИВИ ПЕСНИЧЕ награђен je наградом "Стражилово" 2016.

УБЈЕДЉИВ ПОВРАТАК ПОЕЗИЈИ

Стеван Тонтић о ЈЕСИ ЛИ ЖИВ ЖИВИ ПЕСНИЧE

Чолаковић је критички настројени пјесник - он разобличава јевтине митове и предрасуде које "ми" гајимо о "њима" и једнако тако "они" о "нама". То разобличавање не изводи се "споља", апстрактним језиком идеолошке критике, већ инхерентном енергијом пажљиво бираних језичких средстава. Полетни, енергијом набијени говор ових пјесама, у готово незаустављивим низовима и каскадама кратких, чврсто срезаних стихова, открива нам праву природу и изразите могућности оваквог пјевања. Ради се о пјесниковом инсистирању на исцрпној обради предмета пјесме са неомеђеним ироничним варирањем његовог значењског потенцијала.

О ЈЕСИ ЛИ ЖИВ ЖИВИ ПЕСНИЧЕ

Жири за доделу награде Стражилово у саставу Ненад Грујичић, Марија Слобода и Иван Лаловић.

Жири његову књигу оцењује као "несвакидашњу" и "проживљену" која тему "песниковања" и позицију песника у свету "подиже до тачке врења свести са ослонцем на хармсовску иронију, гротеску и сарказам".

НИЈЕ МОЈЕ ДА МЕ НЕМА

Растко Лончар о ОВИМ РЕЧИМА

У издању београдског "Света књиге" Чолаковић је објавио своје Пребране песме, чиме је по свему судећи дао summarum свога стваралаштва.

Пребир, чини ми се, није случајан, јер, управо најјача књига, најновија, јесте Чолаковићево ремек-дело, са песмама које су, у најмању руку, репрезентативне за њега као песника, за време у којем живимо, за будућу књижевноисторијску епоху у којој стварамо.

Последња је Чолаковићева књига шеретски шамар друштвеном укусу - изврнутом рукавицом. Лирски му субјект "ВЕЋ 25 ГОДИНА НЕ ПИШЕМ ПОЕЗИЈУ" налази се супростављен речима за које испаде да их је лепше било тражити него наћи.

Схвата:

" Благо оном

Који за живота

Постане мртви песник

Имао се рашта

И родити "

Истом: " Нико разуман / Осим живог песника / Одавно није/ Живи песник "

Морам да приметим да остале збирке стоје у истовременом раскораку али и међусобном потврђивању с "Живим песником":оне су, суштински, појединости анализе једне маестралне игре синтагмама, којом ће Чолаковић потврдити своје место у поезији надовезаној на линију која сукобљава животно:анегдотско, свакодневно и заједничко, са појединачним:интроспективним, збуњеним и побуњеним.

Већ од оног првог разбратимства поновљених лица у свемиру, Чолаковић је искусни, касније само зрелији играч са значењима " Са собом се разиђи ,[...] Ако се поново сретнеш / Заобиђи" (из Ослушкивача)," Моја коначна тјескоба / Је васиона" и " Моје лице је боја / Вечерњег камелеона" (из Поновљеног лица)

"Умјесто да се/ Мирно разиђемо кућама" и " Moja прошлост/ Из дана у дан лијепо напредује" (из Продуженог боравка), Сезонске елегије су, пак, још богатије духовитим животним:" [Домовина] На сто километара/ Изненађујуће мало троши", "Овако нешто / [Домовину] Требало би / У кућу набавити".

БИТИ ПЕСНИК БАЧЕН У ОКЕАН ПОСТОЈАЊА

Марија Пргомеља о ОВИМ РЕЧИМА

Шта је заокупљало пажњу лирског субјекта током пола века живота и стварања?Одговор је садржан у метафоричном наслову последње објављене и прве уврштене збирке у ово издање изабраних песама [ Јеси ли жив живи песниче], а то је сам живот песника-уметника, усамљеника на изабраном путу. Читајући књигу, искристалисали су се теме које лирски субјект бира и обрађује.

На првом месту то је тема књижевног живота са наличјем, односно наша литерарна стварност, друга је везана за аутопоетику и стварање, а обе за трећу тему, смрт.

Под прву тему наличја, можемо подвести песме "Докле ће мртви песник писати добру поезију" и "Нема горег посла него бити живи песник". У обе песме присутна је критика положаја књижевника на књижевној сцени.

Овај песник ће записати: "Само је мртви песник / Вечито талентован / Нов модеран традиционалан".

Друга наведена песма само се тематски надовезује и шири проблематику. Лирски субјект заузима позицију књижевника-бандита, како је то Милисав Савић једном записао, оних који стварају из инспирације, црпећи грађу из живота и заступајући тезу да је ово занат који се не учи у школи, потенцирајући принцип неприлагођености као основни систем грађе једног песника. С тим у вези лирски субјект ће закључити: "Књижаре библиотеке школе / Цела књижарска индустрија / Сасвим пристојно живе / Од рада живог песника / Живи песник од свог рада / Једва вегетира".

Насловна песма последње објављене песникове збирке "Јеси ли жив живи песниче", покреће тему стварања и поставља питање да ли нас уметност, у овом случају књижевност, одржава у животу. Поставља се питање смисла, али и она давна теза о забораву, о томе шта остаје после. Отуда ефектни рефрен, реторско питање Ранка Чолаковића "Јеси ли жив живи песниче".

Тема смрти јавља се у песми "Основи пјесме о дрвету" у којој лирски субјект спаја неспојиво: дрво, природу и танатос, иронијски и опозитно шаље поруку у којој мисли о крају, доводи у везу са писањем поезије...

Песме које говоре о нестајању су и "Гдје сам се изгубио", "Мјерено кораком журним" и "Поредак ствари".

Песник апострофира да од себе не можеш побећи, где год отишао, те да он "Борави у себи као у скровишту".

Рајко П. Ного о Поновљеном лицуУреди

Једно је недвојбено: Чолаковић се развија. Овим рукописом освојио је солидно мјесто у савременом босанскохерцеговачком поетском стандарду. Убједљиво је савладао лекцију из модерне фактуре стиха. Његове пјесме су заправо систематско прикупљање грађе за поетско свједочење о удесу нашег времена - непосједовању себе.[1]

Алија Исаковић о Поновљеном лицуУреди

Одавно нисам читао тако једноставно пјесничко говорење, благу иронију и лексичку поспрадност модерним „цивилизацијским” животним нормама (Туристичко љето). Ту нема ничег новог, необичног, неочекиваног, али пјесник може и најбаналнију асоцијацију учинити занимљивом ако јој наруши само редослијед ријечи или редослијед појмова. Тако и у циклусу (Насљедне навике) гдје - увјерени да све унапријед знамо - наједном откривамо да не знамо ништа или је то само „Крхко знање”.[1]

РеференцеУреди

  1. ^ а б Ранко Чолаковић, Поновљено лице, „Свјетлост” ООУР издавачка дјелатност, Сарајево, 1979.

ЛитератураУреди

  • Ранко Чолаковић, Поновљено лице, „Свјетлост” ООУР издавачка дјелатност, Сарајево, 1979.
  • Ранко Чолаковић, Сезонске елегије, СОУР „Веселин Маслеша”, Сарајево, 1986.
  • Ранко Чолаковић, Јеси ли жив живи песниче, "Бранково коло", Сремски Карловци 2016.
  • Стеван Тонтић, Летопис Матице српске Нови Сад
  • РТВ Војводине, прилог: Чолаковићу и Шаули награда Стражилово
  • Растко Лончар : Није моје да ме нема, Културиште, 13.05.2019.
  • Ђорђо Сладоје, Bačka Press
  • Драго Јовановић, Ко је ко , писци Југославије 1994.
  • Mарија Пргомеља : Бити песник бачен у океан постојања часопис Жрнов, часопис за уметност и књижевност.