Википедија

Ренцо Пјано

Италијански архитекта

Ренцо Пјано (итал. Renzo Piano; Ђенова, Италија, 14. септембар 1937) је италијански модерних архитекта и један је од најзначајнијих аутора савремених дела модерне архитектуре.[1] Образовање је стекао у Милану. Његово најпознатије дело је музеј Помпиду (познат и као Бобур) у Паризу.

Ренцо Пјано
Ренцо Пјано
Датум рођења(1937-09-14)14. септембар 1937. (87 год.)
Место рођењаЂенова, Италија
ДржављанствоИталијанско
УниверзитетМиланска политехника
Градилиште Куће светског града P&C у Келн у (Немачка); Архитекта: Ренцо Пјано (итал. Renzo Piano); Завршено у септембру 2005. године

Пројектовао је музеј „Менил“ у Хјустону (1986), аеродром „Кансај“ у Осаки (1988) и реконструисао је зграду Дајмлер-Бенца у Берлину, Немачка. Пројектовао је и многе фудбалске стадионе, мостове, а дизајнирао је и аутомобиле. Добио је Прицкерову награду 1998. године.[2] Пјано је УНЕСКО-в амбасадор добре воље.

Биографија

уреди
 
Музеј колекције Менил у Хјустону, Тексас (1981-86)

Ренцо Пјано је рођен у Ђенови,[3] у породици градитеља и своју страст за архитектуру дугује оцу. Од 1962. до 1964. године студирао је на Универзитету у Фиренци, а дипломирао је 1964. године на Миланском политехничком универзитету, где је од 1965. до 1968. године радио и као предавач. Подршка оца и брата му је омогућила да одмах након дипломирања започне да истражује нове материјале и технологије. На студијским путовањима у Великој Британији и САД, упознао је Луиса Кана, који га је позвао у свој славни архитектонски уред Кан у Филаделфији као приправника (1965-70).

 
Терминал ваздушне луке Кансај у Осаки, Јапан (1988-94)

Током предавања на Миланском политехничком универзитету и на Школи удружења архитеката (Architectural Association School) у Лондону спријатељио се с Ричардом Роџерсом. Њих су двојица у Паризу основали заједнички биро, након што су победили на конкурсу за изградњу Центра Жорж Помпиду (познатог и као Бобур, 1971-1977).[4][5]

 
Музеј наука NEMO у Амстердаму (1992-2000)

Године 1977. Ренцо Пјано је с инжењером и добрим пријатељем Питером Рајсом основао заједнички уред L'Atelier Piano & Rice, који је деловао до Рајсеове смрти 1993. године. Почевши од 1980, студио је претворен у Building Workshop с уредима у Паризу и Ђенови, а ново име је требало посебно да нагласи природу заједничког тимског рада. Тоеком изградње дела Потсдамер плаца у Берлину, Пјано је тамо такође основао свој уред. Тренутно управља студијима у Ђенови, Паризу и Њујорку, који су уједињени под именом Ренцо Пјанова грађевинска радионица (RPBW), у којем група од око 150 архитеката, инжењера и других стручњака ради заједно већ годинама.[6]

Године 1990, добио је Орден заслуга Републике Италије, а 1998. године и Прицкерову награду,[7] која се често назива и „Нобеловом наградом за архитектуру”.[2] Унесков је амбасадор добре воље, а 2008. године постао је почасним грађанином Сарајева.[8]

Дела

уреди
 
„Живи кров” Калифорнијске академије наука, Сан Францисцо, Калифорнија (2008.
 
Небодер Шард у Лондону (2012)

Пре центра Помпидо, Пјано је 1973. године у Паризу завршио пословне зграде предузећа B&B Italia. С Питером Рајцом је од 1977. год. извео бројне пројекте као што су Окружна лабораторија за урбану обнову у Отранту, Италија (1979) и Музеј колекције Менил у Хјустону, Тексас (1981-86). Учествовао је и у планирању великих пројеката као што су терминал ваздушне луке Кансај у Осаки у Јапану (1988-94) и трансформација Porto Antico („Старе луке”) у свом родном граду Ђенови.

Репутацију као архитекта музеја наставио је пројектима као што су: Задужбина Бејелер у Риену код Басела, Културни центар Тјибаоу у Гарнијериту на јужнопацифичком острву Нова Каледонија, Центар скулптура Нашер у Даласу (Тексас), Музеј наука NEMO у Амстердаму (2000), те Центар Паул Кле u Bernu (2005). Такође је у Италији извео две велике поливалентне јавне просторије, Аудиторијум Паганини у Парми и Аудиториум парко дела музика у Риму (1994-2002).

У Њујорку је извео више пословних објеката, укључујући проширење библиотеке Пирпант Морганова библиотека (2003-06) и зграду Њујорк Тајмса (Њујорк Тајмс билдинг, 2007). Године 2009. пројективао је опсежно проширење Уметничког института у Чикагу, тзв. Modern Wing („Модерно крило”) који има тзв. „летећи тепих” (сенило које „лебди” изнад крова) и челични мост који повезује Миленијумски парк с терасом скулптура која води у ресторан на његовом трећем спрату. Његови недавни пројекти укључују Шард у Лондону, највиши небодер у Европи висине 310 метара (отворен 6. јула 2012), те Centro de Arte Botín (Сантандер, Шпанија) који би требао бити „примером међународне културе и образовања путем развоја кретивности кроз ументост”.[9]

Пројектовао је и многе фудбалске стадионе, мостове, а дизајнирао је и аутомобиле. Године 1994. дизајнирао је и сат Jelly Piano (GZ159) за предузеће Swatch; инспирисан дизајном центра Помпидо, овај сат се одликује потпуном прозирношћу тако да се види његов унутрашњи механизам.[10]

Ренцо Пјано се сматра врхунским архитектом грађевинарства, јер су његове бројне зграда широм света изведене с различитим материјалима и вештинама у подручју технологије изградње. У свим својим пројектима користи високе технологије за анимирање светла тако да поштује околину и олакшава интеграцију пројекта с природом. Пјано је уметник који користи иновативне конструктивне технике само као алат како би створио удобне, чврсте и еколошке зграде. Због тога је Пјанов приступ врло разнолик у смислу архитектонских стилова, јер дизајн подређује функцији и значају зграде.

Професионални и лични живот

уреди

Пјано је основао грађевинску радионицу Ренцо Пјано (RPBW) 1981. Године 2017, имао је 150 сарадника у канцеларијама у Паризу, Ђенови и Њујорку.

Године 2004, постао је шеф фондације Ренцо Пјано, посвећене промоцији архитектонске професије. Од јуна 2008. седиште се налази заједно са његовим архитектонским бироом у Пунта Навеу у близини Ђенове.

Након номинације за сенатора за живот 2013. године, почасти ограничене на пет носилаца функција као јединствени дар италијанског председника, Ренцо Пјано је основао тим младих архитеката под називом Г124, чија је мисија рад на трансформацији предграђа већих градова Италије. Чланови тима бивају плаћени сенаторском платом Ренцо Пјана и мењају се сваке године јавним одабиром. Пројекти су развијени у Торину, Милану, Падови, Венецији и Риму.[11]

Пјано станује у Паризу са другом супругом Мили и четворо деце, Карло, Матеја, Лија - од своје прве жене - и Ђорђом.[12]

Галерија слика

уреди

Референце

уреди
  1. ^ "The 2006 Time 100" Архивирано на сајту Wayback Machine (23. август 2013), Time, 8. 5. 2006. Preuzeto 24. 1. 2013.
  2. ^ а б Goldberger, Paul (28. 5. 1988). „Architecture View; What Pritzker Winners Tell Us About the Prize”. The New York Times. Приступљено 26. 6. 2009. 
  3. ^ „Renzo Piano”. Inexhibit.com. Inexhibit. Приступљено 12. 8. 2016. 
  4. ^ Bosia, Daniela (2013). L'opera di Giuseppe Ciribini. Milan: Franco Angelo. стр. 15. ISBN 9788820443597. Приступљено 21. 2. 2014. 
  5. ^ „Renzo Piano: Environmentally Progressive Concept Design for Athens' Modern Urban Icon, The Stavros Niarchos Foundation Cultural Center (SNFCC)”. 27. 1. 2009. Приступљено 9. 2. 2009. 
  6. ^ „Renzo Piano Building Workshop Site”. Приступљено 17. 2. 2017. 
  7. ^ 1998 Pritzker Prize jury citation for Renzo Piano
  8. ^ „Renzo Piano počasni građanin Sarajeva – Klix.ba”. Sarajevo-x.com. 18. 3. 2008. Приступљено 17. 10. 2012. 
  9. ^ Botín Center / Renzo Piano, ArchDaily, 12. 6. 2012. Preuzeto 24. 1. 2013.
  10. ^ Swatch International Архивирано на сајту Wayback Machine (23. јануар 2013), službene stranice Preuzeto 24. 1. 2013.
  11. ^ „Homepage”. G124. Приступљено 2019-09-22. 
  12. ^ Jodidio 2016, стр. 92.
  13. ^ „Topographies of Class: Modern Architecture and Mass Society in Weimar Berlin (Social History, Popular Culture, and Politics in Germany).”. /www.h-net.org. Приступљено 9. 10. 2009. 
  14. ^ About LACMA Архивирано 2008-07-30 на сајту Wayback Machine
  15. ^ Los Angeles County Museum of Art: About Архивирано 2008-09-24 на сајту Wayback Machine

Литература

уреди
  • Werner Blaser (1998). Renzo Piano Workshop. , Museum Beyeler, Wabern-Bern
  • Renzo Piano (2007). Museumsarchitektur. Ostfildern-Ruit: Hatje Cantz Verlag. ISBN 978-3-7757-2040-3. 
  • Jodidio, Philip (2016). Renzo Piano Building Workshop (на језику: француски). Taschen. ISBN 978-3-8365-3637-0. 
  • PIano, Renzo (2007). La Désobéissance de l'Architecte (на језику: француски). Arléa. ISBN 978-2-86959-849-2. 
  • Taschen, Aurelia and Balthazar (2016). L'Architecture Moderne de A à Z (на језику: француски). Bibliotheca Universalis. ISBN 978-3-8365-5630-9. 

Спољашње везе

уреди
 
Ренцо Пјано на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ренцо_Пјано&oldid=28748674”