Рузмарин

Рузмарин
Научна класификација
Царство:	Plantae
Дивизија:	Magnoliophyta
Класа:	Magnoliopsida
Ред:	Lamiales
Породица:	Lamiaceae
Род:	Rosmarinus; Linnaeus
Биномијално име
	Rosmarinus officinalis; Linnaeus

Рузмарин (Rosmarinus officinalis; у преводу са латинског „лековита морска роса“) је род жбунастих вишегодишњих биљака из фамилије уснатица (Lamiaceae).

Rosmarinus officinalis

Садржај

ОписУреди

Рузмарин има мирисне зимзелене листове са ситним светлоплавим цветовима. Листови су наспрамни, седећи, чврсти, кожасти, уски, а дуги 2-3 центиметра. Горња страна листова је тамнозелена, а доња је сивобеле боје и лагано пустенаста. Између огранака, на малој петељци, пршљенасто се развијају мали љубичастоплави цветови. Расте у облику грма и може достићи висину до 2 метра.^[1]

Мирис цветова и цветних врхова гранчица је јак и налик на камфор, док је укус љут, помало горак и ароматичан.

Цвета од марта до маја, а каткада у септембру цвате и по други пут. У цветовима, листовима и гранчицама садржи етерична уља, чији квалитет зависи од климе и од сунчаних и заштићених положаја.

РаспрострањеностУреди

Рузмарин је биљка топлих, јужних крајева, па му прија топло лето.^[2] Расте на читавом приобалном подручју Медитерана, од Португала до Мале Азије и Црног мора. На Балкану је такође распрострањен у приморју, по сунчаним и каменитим крајевима далматинског и црногорског обалног подручја и околним острвима.

У приморју углавном расте самоникло, а у континенталним подручјима се углавном сади.^[2] Често се узгаја по вртовима и цветним лонцима, али је врло осетљив на мраз, па га у северним крајевима треба штитити од хладноће. Воли јаку хумусну мешавину земље са додатком 15% песка.^[2] Пресађује се сваке треће године у мало већу саксију.^[2]

Лековити деловиУреди

Употребљавају се цветови рузмарина (Rosmarini flores), изданци у цвату (Rosmarini herba), а најчешће се сакупљају листови (Rosmarini folia). Листови се сабиру лети, гране се режу и остављају да се суше.

Дестилацијом листова или гранчица добија се рузмариново уље (Rosmarini oleum). Цветови и биљка у цвату сакупљају се у априлу и мају и суше у хладу. Уз етарско уље, рузмарин садржи смолу, танине, горке материје и мале количине сапонина.

Примена у кулинарствуУреди

Рузмарин се много користи у јужноевропској кухињи, премда његов жесток укус који подсећа на камфор некима не одговара. Ако се штедљиво користи, изврстан је зачин за супе, динстано поврће, месо, све врсте печења и меких сирева. Најбоље је у јело ставити једну везицу, која се извади када јело поприми одговарајућу арому. Такође, листићи се могу одвојити, ситно насецкати и додати у готово јело.

Народни обичајиУреди

У старом веку рузмарин је био посвећен грчкој богињи Афродити, богињи лепоте и љубави. Венцом од рузмарина украшавали би не само кипове богова, него би гранчицу рузмарина стављали и у колевку новорођенчета, украшавали би брачне парове, а рузмарин је био и мртвачки цвет.

Рузмарин је увек уживао велики углед код народа већ од најстаријих времена, а неки обичаји у вези са употребом рузмарина одржали су се до данас.

РеференцеУреди

^ Зелена апотека: Рузмарин Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 6, 2010) (на језику: енглески), Приступљено 24. 4. 2013.
↑ ^2,0 ^2,1 ^2,2 ^2,3 Цвећара „Невен“: Рузмарин Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 28, 2010) (на језику: енглески), Приступљено 24. 4. 2013.

Спољашње везеУреди

Хербатека: Рузмарин
Кулинарика: Рузмарин (на језику: хрватски)
Рузмарин као лек за лице, „Royal Balm” 17. август 2018

[zele-1] Зелена апотека: Рузмарин Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 6, 2010) (на језику: енглески), Приступљено 24. 4. 2013.

[ns-2] 2,0 ^2,1 ^2,2 ^2,3 Цвећара „Невен“: Рузмарин Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 28, 2010) (на језику: енглески), Приступљено 24. 4. 2013.

[1]

[2]