Рузмарин

Рузмарин
Научна класификација
Царство:	Plantae
Дивизија:	Magnoliophyta
Класа:	Magnoliopsida
Ред:	Lamiales
Породица:	Lamiaceae
Род:	Rosmarinus; Linnaeus
Врста:	R. officinalis
Биномно име
	Rosmarinus officinalis; Linnaeus

Рузмарин (Rosmarinus officinalis; у преводу са латинског „лековита морска роса“) је род жбунасте вишегодишње биљке из породице уснатица (Lamiaceae). Од 2017. године, спроведена ДНК истраживања су довела до промене научног назива у Salvia rosmarinus,^[1]^[2] док је назив Rosmarinus officinalis задржан као синоним.^[2] Род биљке је Salvia.^[2]

Rosmarinus officinalis

ОписУреди

Рузмарин има мирисне зимзелене листове са ситним светлоплавим цветовима. Листови су наспрамни, седећи, чврсти, кожасти, уски, а дуги 2-3 центиметра. Горња страна листова је тамнозелена, а доња је сивобеле боје и лагано пустенаста. Између огранака, на малој петељци, пршљенасто се развијају мали љубичастоплави цветови. Расте у облику грма и може достићи висину до 2 метра.^[3]

Мирис цветова и цветних врхова гранчица је јак и налик на камфор, док је укус љут, помало горак и ароматичан.

Цвета од марта до маја, а каткада у септембру цвате и по други пут. У цветовима, листовима и гранчицама садржи етерична уља, чији квалитет зависи од климе и од сунчаних и заштићених положаја.

РаспрострањеностУреди

Рузмарин је биљка топлих, јужних крајева, па му прија топло лето.^[4] Расте на читавом приобалном подручју Медитерана, од Португала до Мале Азије и Црног мора. На Балкану је такође распрострањен у приморју, по сунчаним и каменитим крајевима далматинског и црногорског обалног подручја и околним острвима.

У приморју углавном расте самоникло, а у континенталним подручјима се углавном сади.^[4] Често се узгаја по вртовима и цветним лонцима, али је врло осетљив на мраз, па га у северним крајевима треба штитити од хладноће. Воли јаку хумусну мешавину земље са додатком 15% песка.^[4] Пресађује се сваке треће године у мало већу саксију.^[4]

Лековити деловиУреди

Употребљавају се цветови рузмарина (Rosmarini flores), изданци у цвату (Rosmarini herba), а најчешће се сакупљају листови (Rosmarini folia). Листови се сабиру лети, гране се режу и остављају да се суше.

Дестилацијом листова или гранчица добија се рузмариново уље (Rosmarini oleum). Цветови и биљка у цвату сакупљају се у априлу и мају и суше у хладу. Уз етарско уље, рузмарин садржи смолу, танине, горке материје и мале количине сапонина.

Примена у кулинарствуУреди

Рузмарин се много користи у јужноевропској кухињи, премда његов жесток укус који подсећа на камфор некима не одговара. Ако се штедљиво користи, изврстан је зачин за супе, динстано поврће, месо, све врсте печења и меких сирева. Најбоље је у јело ставити једну везицу, која се извади када јело поприми одговарајућу арому. Такође, листићи се могу одвојити, ситно насецкати и додати у готово јело.

Народни обичајиУреди

У старом веку рузмарин је био посвећен грчкој богињи Афродити, богињи лепоте и љубави. Венцом од рузмарина украшавали би не само кипове богова, него би гранчицу рузмарина стављали и у колевку новорођенчета, украшавали би брачне парове, а рузмарин је био и мртвачки цвет.

Рузмарин је увек уживао велики углед код народа већ од најстаријих времена, а неки обичаји у вези са употребом рузмарина одржали су се до данас.