Светислав Стефановић (лекар)

Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Светислав Стефановић (вишезначна одредница).

Светислав Стефановић (Нови Сад, 1. новембар 1877Београд, новембар 1944) био је песник, критичар, преводилац, есејист, драмски писац, лекар и апологета фашизма и расизма у међуратној Југославији.

Светислав Стефановић
Светислав Стефановић.jpg
Датум рођења(1877-11-01)1. новембар 1877.
Место рођењаНови Сад
 Аустроугарска
Датум смртиновембар 1944.
Место смртиБеоград
 ДФ Југославија
Насловна страна друге књиге збирке песама Песме оригиналне и преведене (1904) Светислава Стефановића

Светислав Стефановић је по професији био лекар, оснивач је Катедре за патологију, а био је председник и оснивач Југословенског лекарског друштва. Учествовао је у Балканским ратовима и у Првом светском рату, више је пута одликован. Био је председник Српске књижевне задруге. Био је директор београдске Дирекције за социјално и здравствено старање, до 1934.[1] Његов син је Павле Стефановић, а унука композитор Ивана Стефановић.

Апологета фашизмаУреди

Долазак националсоцијалиста на власт у Немачкој утицао је на Стефановића да се одрекне својих дотадашњих схватања и прихвати идеје које су долазиле из Италије и Немачке. Своју фазу апологете фашизма Светислав Стефановић је започео 1934. серијом чланака у Времену о ренесанси национализма у Европи.[2] У овој серији чланака Стефановић је од 1935. почео да заговара постојање супериорних раса, иако је само годину дана раније тврдио да не постоје супериорне и инфериорне расе.[3] Сматрао је оправданим акцију спаљивања књига у Хитлеровој Немачкој.[4]

На месту председника СКЗ за време немачке окупације у Другом светском рату био је један од главних ослонаца немачке пропаганде. Залагао за измену књижевне и културне делатности СКЗ у циљу фаворизовања немачке литературе „као једног од главних извора из кога ће се црпети оно најбоље, најкорисније за српску културу“.[5] Објављивао је пропагандне текстове у корист Немаца и Недића. Замерало му се то што је 1937. године превео Мусолинијеву књигу О корпоративној држави. Стрељан[6] је 1944. године као непријатељ народа и ратни злочинац.

Књижевни радУреди

Био је модерниста и авангардиста. Поезију је објављивао у следећим листовима и часописима: Стражилово (1893), Бранково коло (1911-1914), Босанска вила (1911-1914), Хрватскосрпски алманах (1911), Летопис Матице српске (1913, 1926, 1928), Српски гласник (1916-1917), Српски књижевни гласник (1914), Дело (1914), Вихор (1914), Српске новине (1916), Забавник(1917-1918), Дан(1919), Критика(1921-1922), Мисао (1919,1922,1923), Република (1922, 1923, 1924), Време (1926), итд. Објавио је и следеће књиге поезије:

  • Песме оригиналне и преведене I, II, III, Мостар, 1903, 1904, 1905.
  • Сунце и сенке, Београд, 1912.
  • Строфе и ритмови, Београд, 1919.
  • Границе, Београд, 1926.

Књижевни критичари "из Скерлићевог круга" су му одрицали песнички таленат.[7] Гојко Тешић каже да је од Стефановићеве поезије знатно важнији његов критички ангажман у одбрани концепције модерног српског песништва. Бранио је Дисово песништво у програмском чланку Част и слобода творцима! (Бранково коло, 15. IX 1911), значајни су есеји у Босанској вили(1912-1913), Више слободе стиха, Стих или песма?, а у међуратном периоду брани модернистичко песништво, нарочито у есеју Узбуна критике и најмлађа модерна(Мисао, 1921) и у полемици са Марком Царом (Мисао и Политика).

Стефановић је био познат као критичар својих савременика. Сматрао је да се превише енергије троши на рат са старом уметношћу, уместо на ослобађање нове. Критиковао је вештачку конструисаност и недостатак интуитивности и спонтаности у авангардној поезији. Веровао је у побуну, обновитељску мисију, али и у повратак варварста и примитивизма у књижевност, сматрајући да представљају освежење за уметности. Међутим, тридесетих година Светислав Стефановић напушта концепцију за коју се залагао, одриче се модернизма, постаје конзервативан и прелази на књижевну десницу.

РеференцеУреди

  1. ^ "Време", 27. дец. 1934
  2. ^ Милосављевић 2010a, стр. 77.
  3. ^ Милосављевић 2010b, стр. 42.
  4. ^ Милосављевић 2010b, стр. 19.
  5. ^ Petranović 1992, стр. 424.
  6. ^ Перо Симић: "Тито и Срби", Београд 2016.
  7. ^ "Српски народ", 30. август 1943

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди