Википедија

Симеон Вретања

Симеон Вретања[а] (fl. око 1600 — ум. 1630) био је (почевши од 1609. године) српски православни епископ у Вретанијској епархији Српске патријаршије, која је обухватала тадашње хабзбуршке дијелове Хрватске, горње Славоније и западне Угарске.[3] Да би сачувао епархију, морао се формално потчинити Ватикану, што је учинио приликом посјете Риму (1611) када је добио задатак да православне Србе у хабзбуршким дијеловима Хрватске, Славоније и Угарске преведе на гркокатолицизам. Међутим, овај налог није спроводио у дјело, тако да је његова "унија" остала на ријечима, што му је током познијих година замјерано у римокатоличким круговима, који су сазнали да је епископ Симеон наставио да одржава непрекинуте везе са својом матичном Српском патријаршијом у Пећи.[4]

Православни епископ уреди

Различита су мишљења о времену и околностима оснивања српске православне епархије у хабзбуршким дијеловима Хрватске и Славоније; према Јану Чапловичу (1780—1847), основана је 1578. године и први епископ је био митрополит Гаврило у коме је Симеон одређен као архимандрит у Марчи.[5] Постоји извјештај у коме Симеон (лат. episcopus nationis Serbicae) око 1600. и други православни свештеници, с много људи, Срба, познатих и као „Раци”, пребјегли у аустријске територије, а одсјели у манастиру Марча.[6] На Видовдан (28. јун) 1609, Симеона је патријарх српски Јован именовао за епископа православних Срба у Хабзбуршкој монархији.[7] Симеон је имао јурисдикцију над Србима који су настањивали простор који је данас дио територије Хрватске.[8] Према Алекси Ивићу, ово именовање је означило успостављање Вретанијске епархије.[9]

Привидно превјеравање уреди

Под снажним притиском хрватских римокатоличких свештеника и државних званичника да призна папску надлежност и преобрати становништво његове епархије у гркокатоличанство, Симеон посјећује папу 1611. и признаје његову надлежност, вјероватно у духу Фирентинске уније.[10] Признао је католицизам пред Робертом Белармином.[11] Најјачи утицај на његову одлуку имао је Мартин Добровић, који га је убиједио да призна папску надлежност и прихвати гркокатолицизам.[12] У новембру 1611. папа је именовао Симеона за епископа Славоније, Хрватске и Угарске, док је у ствари његова надлежност била ограничена на православно становништво Славоније и Хрватске.[11] Папа је додијелио све бивше посједе католичког манастира Свих Светих манастиру Марча.[13] Марча је 21. новембра 1611. године именована за сједиште епархије Гркокатоличке цркве.[11] Процјењује се да је 1611. имала око 60.000 припадника.[14] Симеон је наставио користити словенски језик, православни црквени обред, јулијански календар, није раскинуо везе с Пећком патријаршијом, нити је постао викар католичке Загребачке бискупије.[10] Само дио братства манастира Марча и локалних православних Срба прешао је с њим на унијатство.[15] Када је српски патријарх примио вијест да је Симеон прихватио унију с Католичком црквом, свргнуо га је с позиције 1628. године.[5] Симеон је умро 1630. године.[5]

Титуле уреди

  • Патријарх српски Јован је Симеона 1609. именовао за „владику западних страна”.[16]
  • Симеон се потписивао као „епископ Рашана” (лат. Simeon Vratanya, rascianorum episсорus).[16] Потписао се тако 15. јануара 1615.[1]

Види још уреди

Напомене уреди

  1. ^ Потписивао се на латинском као Simeon Vratanya.[1] Његов је надимак, изведен из назива епархије,[2] „Вретања” (Симеон Вретања), ређе као „Вратања” (Симеон Вратања)

Референце уреди

  1. ^ а б Грујић 1909, стр. 71.
  2. ^ Радека 1975, стр. 135.
  3. ^ Вуковић 1996, стр. 449.
  4. ^ Ивић 1923, стр. 156-165.
  5. ^ а б в Kudelić 2007, стр. 156.
  6. ^ Костић 1965, стр. 76.
  7. ^ Мирковић 1965, стр. 107.
  8. ^ Damjanović, Dragan; Roksandić, Drago; Maković, Zvonko (2005). Saborna crkva Vavedenja Presvete Bogorodice u Plaškom: povijest episkopalnog kompleksa. Srpsko Kulturno Društvo Prosvjeta. стр. 12. ISBN 978-953-6627-77-6. 
  9. ^ Kudelić 2002, стр. 148.
  10. ^ а б Милтојевић 2014, стр. 225.
  11. ^ а б в Kudelić 2007, стр. 121.
  12. ^ Ивић 1909, стр. 45.
  13. ^ „Манастир Марча”. Metropolitanate of Zagreb and Ljubljana. Архивирано из оригинала 19. 05. 2015. г. Приступљено 15. 12. 2016. 
  14. ^ Frontiers of faith: religious exchange and the constitution of religious identities 1400–1750. Central European University. 2001. стр. 97. 
  15. ^ Hubert Jedin; John Patrick Dolan (1981). History of the Church: The church in the age of absolutism and enlightenment. Crossroad. стр. 227—. 
  16. ^ а б Letopis matice srpske. 158–160. 1889. стр. 11. 

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Симеон_Вретања&oldid=27484489”