Отворите главни мени

Софија (Васиљевић) Николић — Софка (Табановић, код Шапца, 1907Бања Ковиљача, 27. јул 1982) била је српска певачица народне музике и по многима највећа звезда овог жанра у првој половини 20. века.[1]

Софка Николић
Sofka Nikolic sa muzem Pajom.jpg
Софка са супругом Пајом Николићем
Основне информације
Пуно имеСофија Васиљевић Николић
НадимакСофка
Место рођењаТабановић
 Краљевина Србија
Место смртиБања Ковиљача
 СФР Југославија
Активни период1921—1939. (повремено наступала после)
Жанр(ови)фолк, севдах
Издавачка кућаЈуготон, ПГП РТБ

БиографијаУреди

Почела је да пева као девојчица на вашарима, а од 1918. је озбиљније запажена наступима у Зворнику. Први важнији наступ имала је 1927. године, a после Мостара и Сарајева средином 20-их година прешла је да живи у Београд. У Београду се удала за Пају Николића, шефа великог оркестра. Први пут Софкино певање пренесено је радио-таласима 11. децембра 1929. године на Радио Београду из кафане „Крагујевац“. Њено освајање Београда означило је промену односа јавности према кафанском певању, а она је добила епитет „Краљице Скадарлије“.

Прву плочу са нумерама „Колика је Јахорина планина“ и „Кад би знала, дилбер Стано“ снимила је са 19 година у Београду. Снимала је и за остале издавачке куће и у разним другим градовима, па и у Паризу. Понела је титулу једне од најтраженијих певачица у Европи тог доба, а према неким изворима за велики број својих плоча добила је награду „Златне поткове“.

Све до 1939. године гостовала је и певала у најпознатијим европским културним центрима Софији, Берлину, Прагу, Бечу, Будимпешти, Паризу, са пратећим оркестром под вођством њеног мужа Паје који је бројао најчешће пет музичара, мада се оркестар понекад и проширивао. О њеном певању, које је остављало велики утисак на слушаоце широм Европе, написано је: „Даире у њеним рукама звечећи су дрхтале, дрхтала је њена душа“.[2]

Снимила је велики број грамофонских плоча и песама. Њене најпознатије песме су: „Цојле Манојле“, „Колика је Јахорина планина“, „Кад би знала, дилбер Стано“, „Зоне, мори Зоне“ и „Чујеш, секо...“.

Поред бројних личности из јавног живота Београда којима је певала, остало је забиљежено да је велики Софкин поштовалац и пријатељ била свјетски позната пјевачица Џозефина Бекер.[3]

Након смрти седамнаестогодишње ћерке Марице (Мариоле) 1936. године,[4] на врхунцу славе, Софка се повлачи у туговање и углавном више није певала, осим ретких званичних снимања (за Радио Београд, са оркестром Жарка Милановића и слично). Ова наша славна певачица временом је заборављена, а јавност је имала прилику да је се сети 1968. године када је о њој снимљен документарни филм. Последње године живота провела је скромно и усамљено у Бијељини и Београду. Умрла је 1982. године у старачком дому у Бањи Ковиљачи, а сахрањена је на градском гробљу Пучиле у Бијељини, у крипти поред своје ћерке.[2]

Једна од улица у ширем центру Бијељине носи име по Софки Николић. У овој улици је сједиште Српске новинске агенције СРНА.

ИзвориУреди

  1. ^ „Буран живот Софке Николић“, Драго Гајић, Вечерње новости, Београд, 22. јануар 2012.
  2. 2,0 2,1 „Софка почива у гробу без биљега“, Тихомир Несторовић, Глас српске, Бања Лука, 4. јул 2008.Приступљено 25. 4. 2013.
  3. ^ Pet najvećih srpskih pevača: ’’Koliko toga stane u jedan ljudski glas’’, Đorđe Matić, Vreme; Beograd, 15. novembar 2012. godine
  4. ^ M.K. (2018-02-20). „Muzikolog iz Borče priprema biografiju Sofke Nikolić”. www.lobi-info.rs (на језику: српски). Приступљено 2019-07-27. 

Спољашње везеУреди