Списак генерала Војске Књажевине и Краљевине Црне Горе

У Црној Гори чин бригадира (генерала) црногорске војске формало и институционално је уведен реформама 1880-1881. Законом о устројству војске за Књажевину Црну Гору 1910. је уведен други ниво, чин дивизијар као највиши чин у црногорској војсци.

Први генерали црногорске војске постављени су одмах након увођења чина, а последњи су именовани 1921. године у емиграцији. У том периоду именовани су 55 генерала, укључујући три принца династије Петровић-Његош и три почасна генерала. У црногорском друштву које је било врло специфично, поред војних функција, војна елита често је вршила и највише цивилне службе

После увођења устава према закону о раду скупштине било је предвиђено да књаз Никола из реда бригадира бира пет бригадира као вирилне посланике. Тако су поједини бригадири по одлуци књаза постајали чланови црногорског парламента.

Списак

уреди

Напомена: непотпун списак.

три принца династије Петровић-Његош:

У црногорској војсци титулу почасног генерала црногорске војске добило је неколико високих официра страних оружаних снага:

  • Александар Константиновић, стари гардијски пуковник српске војске и командант Гарде краља Александра Обреновића. Александар Константиновић био је отац Наталије, супруге принца Мирка Петровића.
  • инжењеријски пуковник Боривоје Нешић, некадашњи начелник Географског одјељења Генералштаба српске војске, који је у току Првог свјетског рата био начелник Артиљеријско-инжињеријско-техничког одјељења Врховне комаде црногорске војске у периоду од августа 1914. до краја 1915. године
  • канадски пуковник и хирург Федерик Бурнам, који је у току Првог свјетског рата са супругом радио на организовању болничке службе на територији Црне Горе. Касније је унапријеђен у генерала британске војске

Са титулама сердара и војвода

уреди

Међу генералима, сердарску титулу носили су 4 генерала: Јанко Вукотић, Нико Кусовац, Миро Влаховић, а крајем 1915. године та титула је додијељена Машану Божовић.

Титулу војводе носили су: Ђуро Петровић, Мијајло Вучинић, Лакић Војводић, Марко Поповић и Васо Ивановић. Према неким подацима титулом војводе краљ Никола је током емиграције наградио и Ивана Булатовића.

Галерија

уреди

Спољашње везе

уреди