Отворите главни мени

Споменик устанку народа Баније и Кордуна

Споменик на Петровој гори

Споменик устанку народа Баније и Кордуна је монументални споменик подигнут на Петровцу, највишем врху Петрове горе. То је било поприште једне од очајних епизода Другог светског рата, када је око 300 Срба наоружаних само рогуљама, изгинуло нападајући усташе утврђене на врху, за време пробоја обруча на Петровој гори 1942. године. Споменик је симбол страдања и херојске борбе понајпре српског становништва овог краја, које је на том подручју већ од пролећа било извргнуто усташким злочинима. Након оснивања првих партизанских јединица по Кордуну и Банији, Хрвати и Срби заједно су се борили против фашизма и окупације. На том је пдручју такође био основан Главни штаб Хрватске, деловала партизанска болница, а 1944. у Топуском одржано заседање ЗАВНОХ-а.[1]

Аутор споменика је вајар Војин Бакић. Изградња споменика завршена је 1981. године.

Рад на споменикуУреди

Војин Бакић је након споменика код Каменске још једном, 1970. године, у другом кругу освојио конкурс за велики пројекат. Наиме, у првом конкурсу прву је награду освојио Игор Тош, али му је пројекат одузет након сукоба око концепта изградње споменика.[1] Радило се о подизању споменика народу Баније и Кордуна, који су били једно од већих устаничких антифашистичких жаришта у Хрватској, те у спомен великим страдањима тамошњег српског становништва. Председник Одбора за изградњу споменика био је Владимир Бакарић. Бакић је овај споменик подизао целу деценију, све док коначно није био завршен 1981. године и свечано отворен 4. јула.

Опис споменикаУреди

 
Изградња споменика

Споменик је архитектонско-пластичко дело, израђено од армираног бетона и обложено плочама од нерђајућег челика, а подигнут је на Петровцу, највишем врху Петрове горе.[2] Осим што врши функцију репрезентативног дела, у унутрашњости споменика био је уређен музеј у којем се налазила стална постава везана уз Народноослободилачку борбу овог краја, док је око споменика био уређен комплекс за рекреацију. Смештањем музеја, споменик је заправо добио едукативно-изложбену функцију. На врху споменика налази се видиковац с којег пуца поглед према Словенији, Босни и Загребу.[3]

Академик Тонко Мароевић напомиње да је Бакићу за инспирацију послужила скулптура Разрезане површине, чиме заправо хоће да каже да је то био Бакићев својеврстан „корак унатраг”, пошто је узор за дизајн споменика видио у свом делу из средине 1970-их. Већ је почетком 1980-их Бакић осетио замор у своме стваралаштву, тако да је и то један од разлога виђења узора у старијој скулптури.[4]

Девастација после 1991.Уреди

 
Споменик у 2009. и 2011. години

Након 1991. споменик и спомен-комплекс су запуштени, музеј је након 1995. девастиран, а и до дан данас траје оштећивање споменика. Људи скидају и односе скупоцену оплату од нерђајућег челика, док локална и државна власт не проводи никакве санкције против починилаца упркос протестима антифашистичких удружења.[5] Сем тога, на врху споменика неплански је постављен одашиљач предузећа „Одашиљачи и везе д.о.о.“, што додатно нарушава његов изглед.[6]

Августа 2011. године, у Хрватској је покренут „Апел за обнову седам капиталних споменика НОБ-у“, листа на којој се нашао и Споменик народу Баније и Кордуна.[7]

Важну улогу у ревитализацији и бризи за споменик има кустоски колектив „WHW“ још од 2004. године. „WHW“ је 2007. и 2008. организовао две изложбе (у Грацу и Загребу) којима је указао на важност Бакићеве оставштине. Такође је 2013. године покренуо акцију „Петрова гора: јучер, сутра, како мислити Петрову гору“ на коју се јавило 30-ак људи.[1]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 Spomenik Vojina Bakića na Petrovoj gori oronuli kostur pred raspadom (29. XII 2013, приступљено 10. 2. 2014.
  2. ^ Душан Матић. Војин Бакић, мој пријатељ. „Еурокњига“, Загреб 2007. година, 59. и 115. стр.
  3. ^ Пиониров гласник: Овде је метак лудовао[мртва веза], приступљено 17. августа 2011.
  4. ^ Тонко Мароевић. Војин Бакић. „Глобус“, Загреб 1998. година, 40. стр
  5. ^ Анали галерије Антуна Аугустинчића. „Галерија Антуна Аугустинчића“, Клањец 2006. година, 418.-419. стр.
  6. ^ Борис Чучковић, Традиција заборава, чланак у: Љетопис СКД Просвјете 2010, 242. стр.
  7. ^ Glas-slavonije. hr, приступљено 17.10. 2011.

Види јошУреди

Спољашње везеУреди