Српскословенски језик

Српскословенски је назив за српску редакцију старословенског језика која је представљала прву норму српског књижевног језика која се користила до уласка рускословенског у употребу у XVIII веку. Раније је сматрано да се ова норма развила на простору српског поморја у Зети и Захумљу, на простору са кога потичу најстарији данас сачувани споменици стварани овом редакцијом, али се данас, на основу неких језичких појава,[а] сматра да се она развила много источније, ближе првим центрима словенске писмености на Балканском полуострву, Охриду и Преславу. Као простор њеног настанка, узима се предео око данашње границе Србије и Македоније, северно од линије КратовоСкопљеТетово. Имао је три устаљена правописа:

Најстарији сачувани писани споменици, са краја XII века, сведоче о томе да је процес формирања српске редакције већ био завршен. Поред српскословенског, у употреби је током овог периода био и народни језик (стручно назван старосрпски језик), који се махом јавља у писмима и правним документима, а понекад и у књижевним делима. Најстарији сачувани споменик писан народним језиком је повеља бана Кулина (11801204) упућено Дубровчанима, из 1189. године. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми.

Најстарији сачувани споменици уреди

Најстарији споменици старословенског језика са српским цртама, писани глагољицом:

Најстарији споменици старословенског језика са српским цртама, писани ћирилицом:

Најстарије сачуване књиге српске редакције старословенског језика:

Галерија уреди

Види још уреди

Напомене уреди

  1. ^ Једна од њих је прелазак гласа л у двоглас лу (нпр. слнце постаје слунце), који и данас постоји у говорима Срба у том крају, а није постојао у западним српским говорима, иако се јавља у најстаријим сачуваним писаним споменицима.[1]

Референце уреди

  1. ^ Деретић 2007.

Литература уреди

Спољашње везе уреди