Отворите главни мени

Полапски или Померанијски Словени су у свом напредовању ка западу избили на Лабу и ту је њихово напредовање заустављено од стране Германа. Временом су Германи, који су у међувремену примили хришћанство почели да агресивно делују ка Словенима, односно покушавали су да их преведу у католицизам и да их освоје. Због чињенице да су Словени изједначавали примање хришћанства са губитком независности, било је логично да се ССВ и држава уједине против заједничког непријатеља. „Захваљујући“ тим околностима ССВ се на овим просторима развила до стадијума у ком имамо свештеничке редове, велелепне храмове, односно јаку и развијену црквену организацију. Крајњи производ овога је готово верска фанатичност Померанијских Словена у борби против Германа. Полабље и Померанија поражени су продором хришћанства међу Словене што је изазвало раздор у њиховим редовима и олакшало продор Германима на исток који је зауставио тек кнез Александар Невски 1242. на Чудском језеру.

Светилишта Полапских СловенаУреди

Храмови Балтичких Словена опширно су описани у историјским изворима, а документовани су и археолошким ископавањима. Храм врховног бога Свантовида у Аркони на острву Риген, разрушен 1168. године описао је Сакс Граматик, а археолошки је истраживан у два маха, 1921. и 1969-70. године. Тај храм је можда подигнут још крајем 9. века. Описана је његова сјајно украшена дрвена ограда и Свантовидов идол у натприродној величини у унутрашњости храма. На Ригену су се у Гарцу (Карентхиа) налазила још три храма, од којих је онај у средишту био посвећен Рујевиту, док су у остала два поштовани Поревит и Поренут. У Ридгосту (Ретра) налазио се храм у коме је поштован већи број локалних богова, од којих је највећи углед уживао Сварожић. Спољашњост храма била је украшена представама богова и богиња, а у унутрашњости су се налазили идоли наоружаних богова, као и велики број заветних дарова. У изворима се помиње неколико храмова у Шћећину, од којих је најзначајнији био храм посвећен Триглаву, такође богато украшен. У Волину се налазио храм са светим копљем, а у Волгасту је постојало светилиште у коме се уместо идола налазио џиновски штит, прекривен златним листићима.

У Грос Радену, код Шверина, археолошки је истражено једно велико светилиште, четвороугаоно у основи, око кога су откривене храстове даске дуге 1,50 до 2 m, које су у горњем делу тако обрађене да у целини наликују на људску фигуру. На основу керамичких налаза, то светилиште је датовано у 9-10. век.

Балтички Словени поштовали су одређена божанства у светилиштима под ведрим небом. У близини Олденбурга налазио се гај Прова, коме су били посвећени стари свети храстови. Светилиште је било ограђено дрвеном оградом, са два богато украшена улаза. Приступ је би дозвољен само онима који су намеравали да принесу жртву, али је светилиште било и уточиште свим прогоњеним. Храмови балтичких Словена најчешће су служили и као својеврсне ризнице. Постојао је обичај да се десети део добијеног ратног плена дарује светилишту, а у ризницама светилишта налазили су се златни и сребрни пехари, који су коришћени само у празничне дане. Чини се да су сва светилишта била ограђена плитким рововима или дрвеном оградом. Само је свештенику био дозвољен улаз у храм, а и он би притом морао да задржава дах како не би упрљао највећу светињу.

Свештеници Полапских СловенаУреди

О светилиштима и култним обредима који су у њима обављани старало се свештенство. Мања светилишта, посебно она под ведрим небом, опслуживао је само један свештеник, али за велике храмове везивао се већи број свештеника. Основна дужност свештеника састојала се у старању о добру племена, и то на тај начин што су они, тумачећи вољу племенског божанства, одлучивали о рату и миру или делили правду и водили дипломатске преговоре. Они су бринули и о ризницама светилишта. Како су све важне одлуке зависиле од свештенства, оно је често било моћније од племенских владара. Веома важно место у друштвеном животу дато је прорицању. Свештеници су прорицали помоћу пепела, воде, колача, укуса крви жртве или мокраће. Најутицајнија прорицања обављана су у Аркони, Ретри и Шверину, где је одлука о рату и миру доношена на основу понашања коња (в. Свантовид). При крају жетве обављан је у Аркони посебни ритуал по коме је свештеник узимао посуду из руку Свантовидовог кипа и, на основу количине течности садржане у њој, наговештавао родну или неродну годину. Затим је свештеник стављао испред идола колач од меда, велик колико и човек, склањао се иза њега и питао народ да ли га види. Ако би добио потврдан одговор, молио је да идуће године колач буде већи, односно да летина буде добра.

Види јошУреди