Теодор из Тарса
Теодор (602 – 19. септембар 690), познат као Теодор из Тарса, али и Теодор Кентерберијски[1], био је осми кентерберијски архиепископ (надбискуп), познат по својим реформама цркве у Енглеској и по оснивању школе у Кентерберију.
| Теодор Кентерберијски | |
|---|---|
 Теодор из Тарса, православна икона | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 602. |
| Место рођења | Тарс, Византијско царство |
| Датум смрти | 19. септембар 690. |
| Место смрти | Кентербери, Краљевина Кент |
| кентерберијски надбискуп | |
| Године | 668 - 690. |
| Претходник | Вигхард |
| Наследник | Бертвалд |
Теодоров живот се може поделити на период пре његовог доласка у Британију и период његовог понтификата који је провео као кентерберијски надбискуп. О периоду који је провео у Британији сведоче Црквена историја енглеског народа (лат. Historia ecclesiastica gentis anglorum) Пречасног Бида и Житије Св. Вилфрида (лат. Vita Sancti Wilfrithi) Стефана из Рипона. Међутим, Макл Лапиџ и Бернард Бишхоф су недавно реконструисали ранији период Теодоровог живота захваљујући проучавању текстова који су настали у Кентерберијској школи.
Живот пре одласка у Енглеску
уредиТеодор је био грчког (византијског) порекла и рођен је у Тарсу у малоазијској области Киликији која је у црквеном погледу била подређена Цариградској патријаршији[2] . У време његовог детињства Византија је водила тешке ратове против Сасанидске Персије. Персијанци су 613-614. заузели Антиохију у Сирији, Дамаск и Јерусалим. Када је Теодор био дечак од једанаест или дванаест година Тарс су освојили Персијанци. Постоје доказиј да је Теодор био упознат са персијском културом[3]. Највероватније је да се школовао у Антиохији где је деловала чувена егзергетска школа којој се Теодор приклонио[4] Теодор је познавао и сиријску културу, језик и књижевност тако да се сматра да је можда путовао у Едесу у Месопотамији.[5]
Иако су Византинци могли да живе под персијском влашћу, Теодор је напустио Тарс најкасније 637. када су његово родно место запосели муслимански Арапи. Ако није напустио Тарс и раније, Теодор је 637. имао тридесет и пет година.[6] Пошто је отишао на византијску територију Теодор се посветио студијама у Цариграду, где је проучавао астрономију, рачунање, астрологију, медицину, римско право, грчку реторику и филозофију.[7]
Нешто пре седме деценије 7. века Теодор је отпутовао на запад, у Рим, где је живео у заједници источних монаха, вероватно у манастиру посвећеном Св. Анастасију.[8] У то време, своје познавање грчке интелектуалне баштине, обогатио је упознавањем латинске књижевности, духовне и световне.[9] Синод у Витбију (664) потврдио је одлуку англосаксонске цркве да следи Рим. У време када је Теодор имао шездесет и шест година 667. кентерберијска архиепископска столица је била упражњена. Вигхард, који је био изабран за надбискупа, изненада је умро. Папа Виталијан је Вигхарда упутио краљу Кента Егберту и краљу Нортамбрије Освију. Како је Вигхард преминуо, Хадријан из Кентерберија, касније опат манастира Св. Августина, препоручио је Теодора за новог архиепископа. Теодор је био рукоположен за кентерберијског надбискупа (архиепископа) у Риму 26. марта 668. године. Затим је у Хадријановом друштву послат у Енглеску где је стигао 27. маја 669. године.
Кентерберијски надбискуп
уредиТеодор је извршио смотру цркве у Енглеској, посветио је нове епископе (бискупе) за дијецезе којима су архипастири годинама недостајали[10], а затим је сазвао синод у Хертфорду. Циљеви скупа били су да се усклади начин рачунања датума Ускрса, учврсти ауторитет епископа, правила везана за лутајуће монахе, редовно сазивање синода, забрани живот у конкубинату и сл[11]. Теодор је такође предложио да се пространа дијецеза Нортамбрија подели на мање епископије. Овај предлог изазвао је сукоб са епископом Јорка Вилфридом кога је управо Теодор поставио на то место. Теодор је збацио и протерао Вилфрида 678. године и затим извео планирану поделу дијецезе. Међутим, сукоб је окончан тек 686-687. године.
Убрзо је Елфвин, краљ Деире и брат Егфрита Нортамбријског, убијен у бици са владарем Мерсије (679). Теодор је интервенисао како би спречио распламсавање рата. Нортамбрија и Мерсија су склопиле мир, а краљ Мерсије Етелред морао је да плати крвнину (weregild) као одштету за убиство Елфвина[12].
Кентерберијска школа
уредиТеодор и Хадријан су у Кентерберију основали школу, у којој су држана предавања и на грчком и на латинском, што је довело до златног доба англосаксонске учености[10].
- Привукли су бројне ученике, у чије умове су усипали воде свеобухватног знања дан за даном. Осим што си их подучавали Светом Писму, упућивали су их и у поезију, астрономију, рачунање датума Ускрса... Била су то најсретнија времена откако су се Енглези населили у Британији.
Теодор је такође подучавао црквену музику[10] и увео је различите текстове, знања о источним свецима и сасвим је могуће да је на Западу увео и Литанију Свим светима, важну литургијску новину[13]. Понешто од Теодорових тумачења сачувано је у библијским коментарима које су записали и прикупили његови ученици у Кентерберијској школи[14]. Неизмерно је значајан текст познат под именом Laterculus Malalianus који је недавно приписан Теодору[15]. Годинама занемарен, текст је поново откривен у последњој деценији 20. века. Показало се да садржи бројне занимљиве детаље који одражавају Теодорова искуства образовања и подвизавања на Средоземљу[16]. Одломци из учења Теодора и Хадријана сачувани су и у Лајденском глосару[17].
Ученици из Кентерберија били су именовани за опате бенедиктинских манастира по јужној Енглеској чиме је ширено Теодорово учење[18].
Теодор је учествовао и у раду других синода. У Хатфилду је у септембру 680. потврђена правоверност цркве у Енглеској по питању монотелитизма[19]. Синод у Твифолду код Алнвика у Нотамбрији је одржан око 684. године. Није извесно да ли се са сигурношћу Теодоровом руководству може приписати један покајни требник.
Теодор из Тарса преминуо је 690. године у својој осамдесет и осмој години пошто је дужност архиепископа обављао двадесет и две године. Сахрањен је кентерберијској цркви посвећеној Светом Петру.
Култ
уредиТеодор се као светац поштује 19. септембра у Римокатоличкој цркви, Англиканској цркви, Епископалној цркви (САД) и у православним црквама. У Кентерберију се такође обележава и 26. март, дан када је рукоположен за архиепископа.
Референце
уреди- ^ Farmer 2004, стр. 496–497
- ^ Bunson 2004, стр. 881; Bowle 1979, стр. 160; Bowle 1971, стр. 41; Ramsey 1962, стр. 2; Johnson & Zabel 1959, стр. 403
- ^ Lapidge 1995, Chapter 1: "The Career of Archbishop Theodore", pp. 8–9
- ^ Lapidge 1995, Chapter 1: "The Career of Archbishop Theodore", pp. 4
- ^ Lapidge 1995, Chapter 1: "The Career of Archbishop Theodore", pp. 7–8
- ^ Lapidge 1995, Chapter 1: "The Career of Archbishop Theodore", pp. 10
- ^ Lapidge 1995, Chapter 1: "The Career of Archbishop Theodore", pp. 17–18
- ^ Lapidge 1995, Chapter 1: "The Career of Archbishop Theodore", pp. 21–22
- ^ Bede & Plummer 1896, 4.1
- ^ а б в Bede & Plummer 1896, 4.2
- ^ Bede & Plummer 1896, 4.5 (Канони из Хертворда)
- ^ Bede & Plummer 1896, 4.21
- ^ Bischoff & Lapidge 1994, стр. 172.
- ^ Bischoff & Lapidge 1994
- ^ Stevenson 1995
- ^ Siemens 2007, стр. 18–28
- ^ Lapidge 2006, стр. 33, 87–88
- ^ Cantor 1993, стр. 164.
- ^ Collier & Barham 1840, стр. 250.
Литература
уреди- Lapidge, Michael (2006). The Anglo-Saxon Library. Oxford: Oxford University Press. стр. 33, 87–88. ISBN 978-0-19-923969-6.
- Bede; Plummer, Charles (1896). Historiam ecclesiastica gentis Anglorum: Historiam abbatum; Epistolam ad Ecgberctum; una cum Historia abbatum auctore anonymo. Oxford, United Kingdom: e Typographeo Clarendoniano.[мртва веза]
- Bischoff, Bernhard; Lapidge, Michael (1994). Biblical Commentaries from the Canterbury School of Theodore and Hadrian. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-33089-3.[мртва веза]
- Bowle, John (1979). A History of Europe: A Cultural and Political Survey. London, United Kingdom: Secker and Warburg.
- Bowle, John (1971). The English Experience: A Survey of English History from Early to Modern Times. London, United Kingdom: Weidenfeld and Nicolson.
- Bunson, Matthew (2004). OSV's Encyclopedia of Catholic History. Huntington, Indiana: Our Sunday Visitor Publishing. ISBN 978-1-59276-026-8.[мртва веза]
- Cantor, Norman F. (1993). The Civilization of the Middle Ages: A Completely Revised and Expanded Edition of Medieval History, the Life and Death of a Civilization. New York, New York: HarperCollins Publishers, Incorporated. ISBN 978-0-06-017033-2.
- Collier, Jeremy; Barham, Francis Foster (1840). An Ecclesiastical History of Great Britain (Volume 1). London, United Kingdom: William Straker.
- Earle, J. J.; Plummer, Charles (1899). Anglo-Saxon Chronicle. Oxford, United Kingdom.
- Farmer, David Hugh (2004). Oxford Dictionary of Saints (Fifth изд.). Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-860949-0.
- Haddan, Arthur West; Stubbs, William; Wilkins, David (1869). Councils and Ecclesiastical Documents Relating to Great Britain and Ireland, Volume 1. Oxford, United Kingdom: Clarendon Press.
- Johnson, Edgar Nathaniel; Zabel, Orville J. (1959). An Introduction to the History of Western Tradition, Volume 1. Ginn.
- Lapidge, Michael (1995). Archbishop Theodore: Commemorative Studies on his Life and Influence. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-48077-2.[мртва веза]
- Ramsey, Michael (1962). Constantinople and Canterbury: A Lecture in the University of Athens: 7 May 1962. S.P.C.K.
- Raine, James; Stephanus, Eddius (1879). „Vita Wilfridi Episcopi auctore Eddio Stephano”. The Historians of the Church of York and its Archbishops, Issue 71, Volume 1. London, United Kingdom: Longman & Co.
- Siemens, James R. (2007). „Christ's Restoration of Humankind in the Laterculus Malalianus, 14”. The Heythrop Journal. 48 (1): 18—28. doi:10.1111/j.1468-2265.2007.00303.x.
- Stevenson, Jane (1995). The 'Laterculus Malalianus' and the School of Archbishop Theodore. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-37461-3.[мртва веза]