Toзлуци су врста доколеница ношена у склопу српске народне ношње у XIX веку. Ове доколенице су још називане и дозлуци, дизлуци. Ношени су лети.

ПореклоУреди

Реч тозлуци је турског порекла. У Херцеговини су овакви одевни предмети познати под именом калчине и повезују се са ранијом ношњом наших коњаника. [1]Називани су и камашне од сукна.[2]

Тозлуци су пре свега били саставни део мушке народне ношње, али су их у Врању и неким другим местима носиле и жене, и тад су се називеле калчес и биле су нешто другачије украшене.[3]

У неким крајевима, попут на пример у Реснику, постоје сведочења да се овакве доколенице јављају први пут средином XIX века и да их доноси човек који се доселио из Далмације.

У другим крајевима, попут Сјеничко-Пештерске висоравни, остали су подаци да се после тридесетих година XX века, са све већом употребом панталона војничког кроја постепно напуштају и изобичавају.[4]

ИзгледУреди

Тозлуке су израђивале терзије, а и сами сељаци. Прављене су од белог, црног или црвеног сукна или од плаве чохе. Они тозлуци израђени од сукна често су били украшени гајтаном и готовим везом, док су чохани имали срму или везен гајтан.

Ради се о доколеницама, односно о комаду одеће који је покривао ноге од чланака до колена. Тозлуци су се закопчавали позади копчама или са стране пуцадама (у околини Рудника).[1] Разрез позади је био спајан на врху, испод самог колена у дужини 5-10 цм. Сужавале су се у доњем делу, ближе чланку. Неке верзије су биле продуженог капка и тај продужени део се називао пачалук.[3] Дизлуци са пачалуцима су били ношени преко чарапа, док су они без њих ношени испод чарапа.[2] Испод колена дизлуци су могле бити подвезивани подвезама - узаним пантљикама од вуне или памука.

Калчес или женски тозлуци, су били при врху разнобојно украшавани са већим бројем гајтана.

Тозлуци се помињу као обавезан део народне ношње XIX века у различитим крајевима Србије.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б Павловић, М. Ж. (1927). „Наша народна обућа”. Гласник Етнографског музеја у Београду. II: 68. 
  2. ^ а б Петровић, Драгољуб; Капустина, Јелена (2011). „Из лексике Качара”. Српски дијалектолошки зборник. LVIII: 79. 
  3. ^ а б Влаховић, Митар С. (1928). „Мушка ношња у београдској посавини”. Гласник Етнографског музеја у Београду. III: 85. 
  4. ^ Бјеладиновић, Јасна (1981). „Ношња у Сјеничко-Пештерској висоравни”. Гласник Етнографског музеја у Београду. 45: 116.