Трчање је метод земаљског покретања, које омогућава људима и животињама да се крећу јако брзо. Трчање је тип хода који карактерише ваздушна фаза, приликом које су стопала изнад земље, иако има изузетака.[1] То је у супротности са ходањем, код којег је једна нога увијек у контакту са земљом, ноге се углавном држе право, док је центар за гравитацију изнад свода стопала у стилу обрнутог клатна.[2] Карактеристична одлика тијела приликом трчања са тачке гледишта је промјена у кинетичкој и потенцијалној енергији у кораку, која се јавља истовремено, док се чување енергије испуњава помоћу гипких тетива и еластичности неактивних мишића.[3] Појам трчање може да се односи на било коју варијанту брзинског кретања, од џогинга до спринта.

Тркачи на маратону у Карлсбаду, 2013
Видео о трчању

Процијењено је да су преци модерних људи развили способност трчања прије око 2,6 милиона година, вјероватно са циљем да лове животиње.[4] Трчање у такмичарском смислу развило се на бројним религиозним фестивалима. Први запис о такмичењу у трчању датира са Талтанских игара у Ирској 1829 године прије нове ере,[5] док се трчање на Олимпијским играма нашло први пут 776 године прије нове ере. Трчање је описано као најдоступнији спорт.[6]

ИсторијаУреди

 
Сцена трчања, са Панатенејских игара из Античке Грчке, 333 године прије нове ере.

Сматра се да се људско трчање развило прије најмање четири и по милиона година након еволуције из мајмуна, као Аустралопитекус, рани предак људи, који је развио способност ходања исправно на двије ноге.[7]

Предложена теорија сматра да се еволуција трчања код првих људи развила кроз вјежбање лова на животиње, активног праћења и гоњења док плијен не постане превише изморен да би побјегао, подлегавши "гоњењу миопатије"; на тај начин су људи развили нухални лигамент, знојну жлијезду, ахилову тетиву, зглоб кољена и највећи стражњи мишић, на којима су промјене настале оваквим активностима.[8][9][10] Теорија која је прво предложена користила је компаративне физиолошке доказе и природне навике животиња док трче, указујући вјероватноћу ове активности као успјешног метода лова. Будући докази са посматрања са посматрања модерних вјежби лова такође указују на ову вјероватноћу.[10][11] Судећи по Серсу (страна12) научна истраживања скелета обезбиједили су будуће доказе за ту теорију.[12]

Такмичарско трчање развило се на религиозним фестивалима у неколико области, као што су Грчка, Египат, Азија и Источноафричком рифту у Африци. Талтанске игре, ирски спортски фестивал, у част бога Талтјуа, датирају од 1829 године прије нове ере и оне су једне од најранијих такмичења на којима се појавило трчање.[5] Поријекло трчања на античким олимпијским играма и маратона умотано је у митове и легенде, а прво забиљежено такмичење у трчању на античким играма датира из 776 године прије нове ере.[13]

... Претпостављам да су сунце, мјесец, земља, звијезде и небо, које су и даље богови многих варвара, једини богови познати по домороцима Хеленима. Гледајући то да су се они увијек кретали и трчали, због њихове тркачке природе, звали су их боговима или тркачима.

— Сократ у платоу Цратилус [14]

ОписУреди

 
Едвард Мајбриџова фотосеквенца.

Трчећи ход се може подијелити у двије фазе у односу на доњи екстремитет: став и замах.[15][16][17][18] Они се даље могу подијелити на апсорпцију, погон, почетни замах и терминални замах. Због континуиране природе трчања, ниједна тачка се не претпоставља да је почетак. Међутим, ради једноставности, претпоставиће се да апсорпција и ударац ногом означавају почетак циклуса трчања у тијелу које је већ у покрету.

Удар стопалаУреди

Удар стопала се јавља када плантарни дио стопала успостави почетни контакт са тлом. Уобичајени типови удараца стопалима су типови удараца прстима, средњим дијелом стопала и петом.[19][20][21] Њих карактерише иницијални контакт прстију, брида и пете стопала истовремено. За то вријеме зглоб кука пролази кроз екстензију из максималног савијања од претходне фазе замаха. За правилно апсорбовање силе, зглоб кољена је потребно да буде савијен при удару стопала, а глежањ треба да буде мало испред тијела.[22] Удар ногом започиње фазу апсорпције, јер се силе из почетног контакта ослабљују кроз доњи екстремитет. Апсорпција сила се наставља како се тијело пребацује из ударца стопала у средину услед вертикалног погона са ножног прста током претходног циклуса хода.

Пропулзиона фазаУреди

Најновија истраживања, посебно у вези са расправом о удару стопала, фокусирала су се искључиво на фазе апсорпције у сврху идентификације и превенције повреда. Фаза погона трчања укључује кретање које почиње у средини све до одвајања ножних прстију.[16][17][23] Од модела пуне дужине корака, међутим, компоненте замаха и ударца стопала могу помоћи у погону.[18][24] Постављање за погон започиње на крају терминалног замаха док се зглоб кука савија, стварајући максимални опсег покрета за екстензоре кука да убрзају и произведу силу. Како екстензори кука прелазе из реципрочних инхибитора у примарне покретаче мишића, доњи екстремитет се враћа према земљи, иако му у великој мјери помажу рефлекс истезања и гравитација.[18] Фазе удара стопала и апсорпције јављају се након тога са двије врсте исхода. Ова фаза може бити само наставак замаха од рефлексне реакције истезања на флексију кука, гравитацију и лагано продужење кука ударцем пете, што мало доприноси апсорпцији силе кроз зглоб глежња.[23][25][26] Ударом средњег дијела предњег дијела стопала, оптерећење гастро-солеус комплекса од апсорпције шока послужиће као помоћ у плантарној флексији од средине до ножног прста.[26][27] Како доњи екстремитет улази у средину, прави погон започиње.[23] Екстензори кука настављају да се скупљају, уз помоћ убрзања гравитације и рефлекса истезања који преостаје од максималне флексије кука током фазе терминалног замаха. Проширење кука повлачи тло испод тијела, повлачећи тркача напријед. Током средишњег дијела, кољено би требало да буде у неком степену флексије кољена због еластичног оптерећења из апсорпционе фазе и фазе ударца стопала како би се сачувао замах унапријед.[28][29][30] Зглоб глежња је у дорсифлексији у овом тренутку испод тијела, било еластично оптерећен ударом средњег дијела предњег дијела стопала или се припрема за самосталну концентричну плантарну флексију.

РеференцеУреди

  1. ^ „Gait selection in the ostrich: mechanical and metabolic characteristics of walking and running with and without an aerial phase”. rspb.royalsocietypublishing.org. 22. 5. 2004. Приступљено 22. 1. 2018. 
  2. ^ Biewener, A. A. 2003. Animal Locomotion. Oxford University Press, US. 1091. ISBN 978-0-19-850022-3. books.google.com
  3. ^ Cavagna, G. A.; Saibene, F. P.; Margaria, R. (1964). „Mechanical Work in Running”. Journal of Applied Physiology. 19: 249—256. PMID 14155290. 
  4. ^ Magazine, Discover (2006). „Born To Run – Humans can outrun nearly every other animal on the planet over long distances”. стр. 3. 
  5. 5,0 5,1 Alpha, Rob (2015). What Is Sport: A Controversial Essay About Why Humans Play Sports. BookBaby. ISBN 9781483555232. 
  6. ^ Soviet Sport: The Success Story. стр. 49, V. Gerlitsyn, 1987
  7. ^ „The Evolution of Human Running: Training & Racing”. runtheplanet.com. Приступљено 23. 1. 2018. 
  8. ^ Chen, Ingfei (мај 2006). „Born To Run:”. Discover. Приступљено 23. 1. 2018. 
  9. ^ Liebenberg, Louis (децембар 2006). „Persistence Hunting by Modern Hunter‐Gatherers”. Current Anthropology & The University of Chicago Press. JSTOR 10.1086/508695. 
  10. 10,0 10,1 Sears, Edward Seldon. Running Through the Ages. McFarland, 2001. Приступљено 23. 1. 2018. 
  11. ^ Carrier, David R., A. K. Kapoor, Tasuku Kimura, Martin K. Nickels, Satwanti, Eugenie C. Scott, Joseph K. So and Erik Trinkaus. „The Energetic Paradox of Human Running and Hominid Evolution and Comments and Reply”. The University of Chicago Press. doi:10.2307/2742907. Приступљено 23. 1. 2018. 
  12. ^ Walker, Alan; Leakey, Richard. The Nariokotome Homo Erectus Skeleton. Springer, 1993. стр. 414. Приступљено 23. 1. 2018. 
  13. ^ Spivey, Nigel (8. 6. 2006). The Ancient Olympics – Google Books. ISBN 978-0-19-280604-8. Приступљено 23. 1. 2018. 
  14. ^ „Cratylus”. classics.mit.edu. Приступљено 23. 1. 2018. 
  15. ^ Anderson, T (1996). „Biomechanics and Running Economy”. Sports Medicine. 22 (2): 76—89. PMID 8857704. S2CID 22159220. doi:10.2165/00007256-199622020-00003. 
  16. 16,0 16,1 Nicola, T. L.; Jewison, D. J. (2012). „The Anatomy and Biomechanics of Running”. Clinical Journal of Sport Medicine. 31 (2): 187—201. PMID 22341011. doi:10.1016/j.csm.2011.10.001. 
  17. 17,0 17,1 Novacheck, T.F. (1998). „The biomechanics of running”. Gait & Posture. 7 (1): 77—95. PMID 10200378. doi:10.1016/s0966-6362(97)00038-6. 
  18. 18,0 18,1 18,2 Schache, A.G. (1999). „The coordinated movement of the lumbo-pelvic-hip complex during running: a literature review”. Gait & Posture. 10 (1): 30—47. PMID 10469939. doi:10.1016/s0966-6362(99)00025-9. 
  19. ^ Daoud, A.I. (2012). „Foot Strike and Injury Rates in Endurance Runners: a retrospective study”. Medicine and Science in Sports and Exercise. 44 (7): 1325—1334. PMID 22217561. S2CID 14642908. doi:10.1249/mss.0b013e3182465115. 
  20. ^ Larson, P (2011). „Foot strike patterns of recreational and sub-elite runners in a long-distance road race”. Journal of Sports Sciences. 29 (15): 1665—1673. PMID 22092253. S2CID 12239202. doi:10.1080/02640414.2011.610347. 
  21. ^ Smeathers, J.E. (1989). „Transient Vibrations Caused by Heel Strike”. Proceedings of the Institution of Mechanical Engineers, Part H: Journal of Engineering in Medicine. 203 (4): 181—186. PMID 2701953. S2CID 36483935. doi:10.1243/PIME_PROC_1989_203_036_01. 
  22. ^ Davis, G.J. (1980). „Mechanisms of Selected Knee Injuries”. Journal of the American Physical Therapy Association. 60: 1590—1595. 
  23. 23,0 23,1 23,2 Hammer, S.R. (2010). „Muscle contributions to propulsion and support during running”. Journal of Biomechanics. 43 (14): 2709—2716. PMC 2973845 . PMID 20691972. doi:10.1016/j.jbiomech.2010.06.025. 
  24. ^ Ardigo, L.P. (2008). „Metabolic and mechanical aspects of foot landing type, forefoot and rearfoot strike, in human running”. Acta Physiologica Scandinavica. 155 (1): 17—22. PMID 8553873. doi:10.1111/j.1748-1716.1995.tb09943.x. 
  25. ^ Bergmann, G. (2000). „Influence of shoes and heel strike on the loading of the hip joint”. Journal of Biomechanics. 28 (7): 817—827. PMID 7657680. doi:10.1016/0021-9290(94)00129-r. 
  26. 26,0 26,1 Lieberman, D. (2010). „Foot strike patterns and collision forces in habitually barefoot versus shod runners”. Nature. 463 (7280): 531—535. Bibcode:2010Natur.463..531L. PMID 20111000. S2CID 216420. doi:10.1038/nature08723. 
  27. ^ Williams, D.S. (2000). „Lower Extremity Mechanics in Runners with a Converted Forefoot Strike Pattern”. Journal of Applied Biomechanics. 16 (2): 210—218. doi:10.1123/jab.16.2.210. 
  28. ^ Kubo, K. (2000). „Elastic properties of muscle-tendon complex in long-distance runners”. European Journal of Applied Physiology. 81 (3): 181—187. PMID 10638375. S2CID 10044650. doi:10.1007/s004210050028. 
  29. ^ Magness, S. (2010-08-04). „How to Run: Running with proper biomechanics”. Приступљено 3. 10. 2012. 
  30. ^ Thys, H. (1975). „The role played by elasticity in an exercise involving movements of small amplitude”. European Journal of Physiology. 354 (3): 281—286. PMID 1167681. S2CID 21309186. doi:10.1007/bf00584651. 

ЛитератураУреди


Спољашње везеУреди