Википедија

Францес Перкинс

Францес Перкинс (рођена Фани Корелија Перкинс; 10. април 1880[1][2], Бостон, Масачусетс – 14. мај 1965, Њујорк) била је америчка заговорница радничких права која је радила као четврти секретар за рад Сједињених Држава од 1933. до 1945. године, најдуже на том положају. Чланица Демократске странке, Перкинс је била прва жена која је икада служила у председничком кабинету. Као лојални присталица свог дугогодишњег пријатеља, председника Френклина Д. Рузвелта, помогла је да питања рада буду важна у новој коалицији Њу дил. Била је један од два члана Рузвелтовог кабинета који су остали на функцији током целог његовог председничког мандата (други је био секретар унутрашњих послова Харолд Л. Икес).

Францес Перкинс
Лични подаци
Датум рођења(1880-04-10)10. април 1880.
Место рођењаБостон, Масачусетс, САД
Датум смрти14. мај 1965.(1965-05-14) (85 год.)
Место смртиЊујорк, САД
Породица
СупружникПол Вилсон
Четврти секретар за рад Сједињених Држава
1933 — 1945.
Комисија за државну службу Сједињених Држава
1945 — 1953.

Њена најважнија улога била је у развоју политике социјалне сигурности 1935. године. Такође је помогла у формирању владине политике за рад са синдикатима, иако јој многи синдикални лидери нису веровали. Њено одељење за рад помогло је у посредовању у штрајковима преко Службе за помирење Сједињених Држава. Перкинс се бавила бројним питањима рада током Другог светског рата, када је квалификована радна снага била од виталног значаја за привреду, а жене су прелазиле на послове које су раније обављали мушкарци.[3]

Младост

уреди

Фани Корелија Перкинс је рођена у Бостону, у Масачусетсу, у породици Сузан Еле Перкинс (рођена Бин; 1849–1927) и Фредерика Вилијама Перкинса (1844–1916), власника канцеларијског предузећа (оба њена родитеља су пореклом из Мејна).[4] Фани Перкинс је имала једну сестру, Етел Перкинс Харингтон (1884–1965).[5] Породица је можда водила своје корене до колонијалне Америке, а жене су имале традицију рада у области образовања.[6] Већи део детињства провела је у Вустеру у Масачусетсу. Фредерик је волео грчку књижевност и ту љубав је пренео на Фани.[5]

Перкинсова је похађала класичну средњу школу у Вустеру. Дипломирала је хемију и физику на колеџу Маунт Холиок 1902. Док је похађала колеџ Маунт Холиок, Перкинсова је открила прогресивну политику и покрет за право гласа.[7] Именована је за председницу разреда.[8] Један од њених професора била је Ана Меј Соул, која је препоручила студентима да обиђу фабрику да би проучавали услове рада;[9] Перкинсова се сећала важног утицаја ове посете.[10]

Рана каријера и касније образовање

уреди

Након колеџа, Перкинс је била на разним наставничким позицијама, укључујући предавање хемије од 1904. до 1906. у школи Фери Хол (сада Лејк Форест академија), школи за девојке у Лејк Форесту, у Илиноису.[11] У Чикагу је волонтирала у раду са сиромашнима, укључујући Хал Хаус, где је радила са Џејн Адамс.[10] Променила је име из Фани у Францес[12] када се придружила Епископској цркви 1905.[13] Године 1907. преселила се у Филаделфију и уписала Вортон школу Универзитета Пенсилваније да би изучила економију и провела је две године у граду радећи као социјални радник.[14] Убрзо након тога, преселила се у Гринич Вилиџ у Њујорку, где је похађала Универзитет Колумбија и постала активна у покрету за право гласа. У знак подршке покрету, Перкинс је присуствовала протестима и састанцима, и залагала се за ту ствар на ћошковима улица. Магистрирала је економију и социологију на Колумбији 1910.[15][16]

1910. године Перкинс је стекла углед у целој држави као шеф њујоршке канцеларије Националне лиге потрошача[17] и енергично лобирала за боље радно време и услове. Такође је предавала као професор социологије на Аделфи колеџу.[18] Следеће године била је сведок трагичног пожара у фабрици "Троугао" (Triangle Shirtwaist Factory), кључног догађаја у њеном животу.[19] Фабрика је запошљавала стотине радника, углавном младих жена, али су недостајале противпожарне степенице. Када се зграда запалила, многи радници су безуспешно покушали да побегну кроз прозоре.[20] Само годину дана раније, ове исте жене и девојке су се бориле за 54-часовну радну недељу и друге бенефиције које је Перкинс заговарала. Погинуло је сто четрдесет и шест радника. Перкинс је за губитак окривила слабо законодавство.[21]

Као последица овог пожара, Перкинс је напустила положај у њујоршкој канцеларији Националне лиге потрошача и, на препоруку Теодора Рузвелта, постала извршни секретар Комитета за безбедност града Њујорка, формираног ради побољшања сигурности против пожара.[13][22] Као део Комитета за безбедност, Перкинс је истраживала још један значајан пожар у фабрици Фриман у Бингамтону у Њујорку, у којем су погинуле 63 особе. 1912. године[23] она је била кључна у томе да њујоршко законодавство усвоји „54-часовни“ закон који је ограничавао број радних сати за жене и децу.[24][25] Перкинс је тражила да се гласа за закон, охрабрујући предлагаче, укључујући Френклина Д. Рузвелта.

Брак и лични живот

уреди

1913. године Перкинс се удала за њујоршког економисту Пола Колдвела Вилсона.[6] Задржала је девојачко презиме јер није желела да њене активности у Албанију и Њујорку утичу на каријеру њеног супруга, тада секретара градоначелника Њујорка.[6] Своје право да задржи девојачко презиме бранила је на суду.[26] Пар је имао ћерку Сузану рођену у децембру 1916.[27] Мање од две године касније, Вилсон је почео да показује знаке менталне болести.[27] Често је био институционализован због менталне болести током остатка њиховог брака.[28] Перкинсова је мало смањила свој јавни живот након рођења ћерке, али се вратила након појаве мужевљеве болести да би издржавала своју породицу.[29] Према биографкињи Кирстин Дауни, Сузана је такође показивала "манично-депресивне симптоме".[30][31] Перкинс је делила дом у Џорџтауну са старом пријатељицом Мери Хариман Рамзи, која је основала Јуниорску лигу 1901, све до Мерине смрти 1934. Касније је Перкинс делила дом са Керолајн О'Деј, демократском конгресменком из Њујорка.[3][32]

Повратак на посао у Њујорк

уреди

Пре него што се преселила у Вашингтон, Перкинс је обављала различите функције у влади државе Њујорк. Стекла је поштовање од политичких лидера у држави. Гувернер Ал Смит ју је 1919. године додао у Индустријску комисију државе Њујорк.[13] Њена номинација је наишла на протесте и произвођача и радника, који нису сматрали да Перкинс представља њихове интересе.[33] Смит је стао уз Перкинсову као некога ко би могао да буде глас за жене и девојке у радној снази и за њен рад у истражном одбору фабрике Вагнер.[33] Избор Перкинсове је потврђен 18. фебруара 1919. године, када је постала једна од првих жена комесара у Њујорку, и почела је да ради у Њујорку.[34][35] Став који је потврдио државни Сенат учинио је Перкинсову једним од три комесара који надгледају индустријски кодекс, и супервизором бироа за информације и статистику и бироа за посредовање и арбитражу.[35] Ова позиција је имала плату од 8.000 долара (еквивалентно 116,000 долара године 2018.), чиме је Перкинсова постала најплаћенија жена у влади државе Њујорк.[36] Шест месеци након обављања њеног посла, њен колега комесар Џејмс М. Линч назвао је њен допринос „непроцењивим“ и додао „ради посла који је госпођица Перкинс обавила, уверен сам да би више жена требало да буде постављено на високе положаје широм одељења државе".[35]

1929. године, новоизабрани гувернер Њујорка, Френклин Рузвелт, именовао је Перкинсову за инаугурационог комесара за индустрију државе Њујорк.[37][38] Као комесар, Перкинс је надгледала агенцију са 1.800 запослених.[6]

Пошто је заслужила сарадњу и поштовање различитих политичких фракција, Перкинс је помогла да се Њујорк стави у први ред прогресивних реформи. Проширила је фабричка истраживања, смањила радну недељу за жене на 48 сати и заговарала законе о минималној плати и осигурању за случај незапослености. Она је енергично радила на томе да се стане на крај дечјем раду и да се обезбеди безбедност за раднице.[13]

Кабинетска каријера

уреди
 
Секретар за рад Перкинс на насловној страни часописа Time (14. август 1933.)
 
Конгресмен Теодор Пејзер и Перкинс стоје иза председника Рузвелта док потписује Вагнер-Пајзеров акт (6. јун 1933.)

Године 1933. Рузвелт је позвао Перкинсову да је замоли да се придружи његовом кабинету. Перкинс је Рузвелту представила дугу листу програма рада за које ће се борити, од социјалног осигурања до минималне плате. „Ништа слично овоме никада раније није урађено у Сједињеним Државама“, рекла је она Рузвелту. "Знате то, зар не?" [39] Сложивши се да је подржи, Рузвелт је номиновао Перкинс за секретара за рад. Номинација је наишла на подршку Националне лиге жена гласача и Женске странке.[40] Америчка федерација рада критиковала је избор Перкинсове због уоченог недостатка веза са радом.[40]

Као секретар, Перкинс је надгледала Министарство рада. Перкинс је остала на тој позицији 12 година, дуже од било ког другог секретара за рад.[41] Она је такође постала прва жена која је била на позицији у кабинету у Сједињеним Државама, чиме је постала прва жена која је ушла у председничку линију наследства.[42] О избору жене у владу се причало у четири претходне администрације, а Рузвелт је био први који је то урадио.[43] Рузвелт је био сведок њеног рада из прве руке током њиховог боравка у Албанију.[43] Уз неколико изузетака, председник Рузвелт је доследно подржавао циљеве и програме секретарке Перкинс.

 
Председник Рузвелт потписује Закон о социјалном осигурању 14. августа 1935, са Перкинсовом међу онима који су присуствовали потписивању[44]

Као секретар за рад, Перкинс је играла улогу у Њу дил-у помажући у писању закона. Као председавајућа Председничког комитета за економску безбедност, била је укључена у све аспекте његових саветодавних извештаја.[13] Њен најважнији допринос је био да помогне у дизајнирању Закона о социјалном осигурању 1935.[45][46]

Као секретар за рад, Перкинс је створила Службу за имиграцију и натурализацију.[47] Настојала је да примени либералну имиграциону политику, али су неки од њених напора доживели одбијање, посебно у Конгресу.[47]

Као секретар за рад у Рузвелтовој администрацији, Францес Перкинс је отишла у Женеву између 11. и 18. јуна 1938. године. Она је 13. јуна одржала говор у Међународној организацији рада у којем је позвала ту организацију да да свој допринос опоравку светске привреде, избегавајући да буде увучена у политичке проблеме. Такође је бранила учешће Сједињених Држава у Међународној организацији рада, којој су се придружиле 1934.[48][50]

Године 1939. нашла се на удару неких чланова Конгреса јер је одбила да депортује комунистичког шефа Међународне уније западне обале и складишта, Харија Бриџиса. На крају, Бриџиса је ослободио Врховни суд.[51]

Са смрћу председника Рузвелта, Хари Труман је заменио Рузвелтов кабинет, именујући Луиса Б. Швеленбаха за секретара за рад.[52][53] Мандат Перкинсове као секретара престао је 30. јуна 1945. полагањем заклетве Швеленбаха.[53]

Каснији живот

уреди

Након њеног мандата као секретара за рад, 1945. године, Перкинс је замољена од стране председника Трумана да служи у Комисији за државну службу Сједињених Држава[54] што је она прихватила. На свом месту комесара, Перкинс се изјаснила против владиних званичника који захтевају да секретарице и стенографи буду физички привлачни, окривљујући праксу за недостатак секретара и стенографа у влади.[55] Перкинсова је напустила Комисију за државну службу 1952. када је њен муж умро.[54] Током овог периода, она је такође објавила мемоаре о проведеном времену у Рузвелтовој администрацији под насловом „Рузвелт којег сам познавала“ (1946.), који су обухватили њену личну историју са Френклином Рузвелтом, почевши од њиховог састанка 1910.[56]

Након своје каријере у државној служби, Перкинс је остала активна и вратила се на образовне позиције на колеџима и универзитетима. Била је наставник и предавач на Државној школи за индустријске и радне односе у Њујорку на Универзитету Корнел до своје смрти 1965. године, у 85. години. Одржала је и гостујућа предавања на другим универзитетима, укључујући две серије од 15 предавања на Институту за рад и индустријске односе Универзитета Илиноис 1955. и 1958.[57]

У Корнелу је живела у кући Телурид где је била једна од првих жена која је постала чланица те реномиране интелектуалне заједнице. Кирстин Дауни, ауторка књиге Жена иза Њу дила: Живот Францес Перкинс, секретара за рад ФДР-а и његове моралне савести, назвала је своје време у Телурид кућу „вероватно најсрећнијом фазом њеног живота“.[58]

Перкинс је сахрањена на гробљу Глиден у Њукаслу, у Мејну.[59]

Наслеђе

уреди
 
Зграда Францес Перкинс је седиште Министарства рада Сједињених Америчких Држава у Вашингтону
 
Кућа Францес Перкинс, национална историјска знаменитост САД од 1991, у Вашингтону
 
Плоча у част Перкинсовој на аеродрому Логан у Бостону

Председник Џими Картер преименовао је седиште Министарства рада у Вашингтону узграду Францес Перкинс 1980.[60] Исте године Перкинс је награђена поштанском марком.[61] Њен дом у Вашингтону од 1937. до 1940. године, и њена породична кућа у Мејну су обе означене националним историјским знаменитостима.[62]

Центар Францес Перкинс је непрофитна организација са седиштем у Њукаслу, у Мејну.[63] Центар се налази у кући Францес Перкинс у Њукаслу, у држави Мејн, која је 2014. године проглашена националним историјским обележјем.[64]

Перкинс је и даље истакнута ученица колеџа Маунт Холиок, чији програм Францес Перкинс дозвољава „женама нетрадиционалног узраста“ (тј. старости 24 или више) да заврше диплому уметности. Има око 140 стипендиста сваке године.[65]

Поштовање

уреди

Године 2022, Францес Перкинс је званично додата у литургијски календар Епископске цркве са празником 13. маја.[66]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Faggie Perkins”. 1880 United States Census. FamilySearch.org. Архивирано из оригинала 26. 9. 2011. г. Приступљено 5. 6. 2011. „Birthplace: Ma; Age: 2 months; Head of Household: Fred Perkins; Relation: Daughter; Census Place: Boston, Suffolk, Massachusetts” 
  2. ^ „Volume 315, Page 132”. Massachusetts Vital Records, 1841–1910. New England Historic Genealogical Society. Приступљено 5. 6. 2011. „Fannie Coralie Perkins; 1880; Boston, Suffolk Co., Massachusetts; Birth”  (потребна претплата)
  3. ^ а б Downey, Kirstin. The Woman Behind the New Deal, 2009, p. 250.
  4. ^ „Faggie Perkins”. 1880 United States Census. FamilySearch.org. Архивирано из оригинала 26. 9. 2011. г. Приступљено 5. 6. 2011. „Birthplace: Ma; Age: 2 months; Head of Household: Fred Perkins; Relation: Daughter; Census Place: Boston, Suffolk, Massachusetts” 
  5. ^ а б „Graduate of Hull House and Former Associate of Jane Addams, She's a Careful Student of Sociology”. Evening Star. 5. 3. 1933. стр. 9. ISSN 2331-9968. Приступљено 24. 12. 2018. 
  6. ^ а б в г Parkhurst, Genevieve (19. 2. 1933). „Frances Perkins, Crusader”. Evening Star. стр. 4. ISSN 2331-9968. Приступљено 24. 12. 2018. 
  7. ^ Corrigan, Maureen (16. 4. 2009). „Frances Perkins, 'The Woman Behind the New Deal'”. NPR. Приступљено 24. 12. 2018. 
  8. ^ „Graduate of Hull House and Former Associate of Jane Addams, She's a Careful Student of Sociology”. Evening Star. 5. 3. 1933. стр. 9. ISSN 2331-9968. Приступљено 24. 12. 2018. 
  9. ^ Annah May Soule Papers Архивирано април 24, 2019 на сајту Wayback Machine, Mount Holyoke College Archives and Special Collections, South Hadley, MA.
  10. ^ а б „Her Life: The Woman Behind the New Deal”. francesperkinscenter.org. Приступљено 24. 12. 2018. 
  11. ^ „Her Life: The Woman Behind the New Deal”. francesperkinscenter.org. Приступљено 24. 12. 2018. 
  12. ^ „Collection: Frances Perkins collection | Mount Holyoke and Hampshire College archives”. aspace.fivecolleges.edu. 
  13. ^ а б в г д Kennedy, Susan E. "Perkins, Frances". American National Biography Online. Oxford University Press, Feb. 2000. Web. March 27, 2013.
  14. ^ „Frances Perkins”. National Park Service. 22. 3. 2021. Приступљено 27. 6. 2021. 
  15. ^ Downey, Kristin. The Woman Behind the New Deal. Anchor Books, 2010, pp. 11, 25.
  16. ^ Blumberg, Barbara. „Perkins, Frances”. Gale Reference Library. Gale. Приступљено 29. 11. 2020. 
  17. ^ „Frances Perkins Center | Her Life: The Woman Behind the New Deal” (на језику: енглески). Приступљено 2020-03-26. 
  18. ^ „Frances Perkins papers, 1895–1965”. www.columbia.edu. Архивирано из оригинала 15. 7. 2018. г. Приступљено 16. 7. 2009. 
  19. ^ „Cornell University – ILR School – The Triangle Factory Fire – Lecture by Frances Perkins”. trianglefire.ilr.cornell.edu. Приступљено 2018-07-31. 
  20. ^ „Frances Perkins”. aflcio.org. Приступљено 24. 12. 2018. 
  21. ^ „Young Woman Expert Probing Fatal Fire”. The Richmond palladium and sun-telegram. 20. 8. 1913. ISSN 2572-8911. Приступљено 26. 12. 2018. 
  22. ^ „Suffragette News”. The Cairo bulletin. 29. 7. 1912. стр. 2. ISSN 2381-3172. Приступљено 26. 12. 2018. 
  23. ^ „The Buffalo News 20 Apr 1912, page 8”. Newspapers.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-08-31. 
  24. ^ Parkhurst, Genevieve (19. 2. 1933). „Frances Perkins, Crusader”. Evening Star. стр. 3. ISSN 2331-9968. Приступљено 24. 12. 2018. 
  25. ^ „Frances Perkins Center | Her Life: The Woman Behind the New Deal” (на језику: енглески). Приступљено 2020-03-26. 
  26. ^ Parkhurst, Genevieve (19. 2. 1933). „Frances Perkins, Crusader”. Evening Star. стр. 4. ISSN 2331-9968. Приступљено 24. 12. 2018. 
  27. ^ а б Berg, Gordon (јун 1989). „Labor Hall of Fame: Frances Perkins and the flowering of economic and social policies”. www.findarticles.com. Архивирано из оригинала 18. 4. 2005. г. Приступљено 27. 12. 2018. 
  28. ^ Downey, Kirstin. The Woman Behind the New Deal, 2009, p. 2.
  29. ^ Karenna Gore Schiff (2005). Lighting the Way: Nine Women Who Changed Modern America. Miramax Books/Hyperion. ISBN 978-1-4013-5218-9. OCLC 62302578. 
  30. ^ Downey, Kirstin. The Woman Behind the New Deal, 2009, p. 380.
  31. ^ „Frances Perkins House (U.S. National Park Service)”. www.nps.gov. Приступљено 2019-01-05. 
  32. ^ „The Preservation of LGBTQ Heritage (U.S. National Park Service)”. www.nps.gov (на језику: енглески). Приступљено 2022-06-22. 
  33. ^ а б „Frances Perkins Opposed as Industrial Official”. New-York tribune. 16. 1. 1919. стр. 7. ISSN 1941-0646. Приступљено 26. 12. 2018. 
  34. ^ „Miss Perkins to Begin Work for State To-day”. New-York tribune. 20. 2. 1919. стр. 11. ISSN 1941-0646. Приступљено 27. 12. 2018. 
  35. ^ а б в „New York's New Citizen Makes Good as an Officeholder and Paves the Way for Future Appointments”. New-York tribune. 3. 8. 1919. ISSN 1941-0646. Приступљено 27. 12. 2018. 
  36. ^ „Miss Frances Perkins”. The Pioche record. 21. 2. 1919. ISSN 2472-176X. Приступљено 27. 12. 2018. 
  37. ^ Our History – New York State Department of Labor Архивирано март 12, 2012 на сајту Wayback Machine. Labor.ny.gov (March 25, 1911). Retrieved on 2013-08-12.
  38. ^ Parkhurst, Genevieve (19. 2. 1933). „Frances Perkins, Crusader”. Evening Star. стр. 4. ISSN 2331-9968. Приступљено 24. 12. 2018. 
  39. ^ „The Woman Who Brought You the Weekend”. The Attic. Приступљено 5. 11. 2019. 
  40. ^ а б Associated Press (1. 3. 1933). „Green Hits Choice of Miss Perkins”. Evening Star. стр. A—3. ISSN 2331-9968. Приступљено 24. 12. 2018. 
  41. ^ Markoe, Lauren (28. 3. 2013). „FDR Labor Secretary Frances Perkins wins 'Lent Madness' tournament”. The Washington Post. ISSN 0190-8286. Приступљено 2. 3. 2018. 
  42. ^ „125 Influential People and Ideas: Frances Perkins”. Wharton Alumni Magazine. Wharton.upenn.edu. пролеће 2007. Архивирано из оригинала 13. 3. 2017. г. Приступљено 12. 3. 2017. 
  43. ^ а б „The New Cabient”. Evening Star. 5. 3. 1933. стр. 4. ISSN 2331-9968. Приступљено 24. 12. 2018. 
  44. ^ „History 1930”. Social Security Administration. 
  45. ^ Thomas N.Bethell (2005). „Roosevelt Redux”. American Scholar. 74 (2): 18—31. , a popular account.
  46. ^ G. John Ikenberry, and Theda Skocpol (1987). „Expanding social benefits: The role of social security.”. Political Science Quarterly. 102 (3): 389—416. 
  47. ^ а б Hernandez, Neil V. (2023). „Labor Secretary Frances Perkins Reorganizes Her Department's Immigration Enforcement Functions, 1933–1940: "Going against the Grain"”. Journal of Policy History (на језику: енглески). 35 (1): 33—67. ISSN 0898-0306. doi:10.1017/S0898030622000392. 
  48. ^ „Frances Perkins à l'OIT en 1938 geneveMonde.ch”. 25. 10. 2022. Приступљено 26. 1. 2023. 
  49. ^ genevemonde.ch
  50. ^ The Recording of this speech (in English) of June 13, 1938 was digitized by the genevaMonde.ch[49]
  51. ^ Gibbons, Chip (септембар 2016). „The Trial(s) of Harry Bridges”. Jacobin. Приступљено 2. 3. 2018. 
  52. ^ „Future Cabinet Changes Cited”. The Wilmington morning star. 14. 5. 1945. ISSN 0163-402X. Приступљено 27. 12. 2018. 
  53. ^ а б Associated Press (30. 6. 1945). „Four New Cabinet Members Take Oaths of Office Today”. Evening star. ISSN 2331-9968. Приступљено 27. 12. 2018. 
  54. ^ а б Breitman, Jessica. „Frances Perkins”. FDR Presidential Library & Museum. Приступљено 2. 3. 2018. 
  55. ^ „Boys Will Be Boys”. Evening Star. 29. 10. 1951. стр. A—2. ISSN 2331-9968. Приступљено 27. 12. 2018. 
  56. ^ Cooper, Andrea (26. 9. 2017). „American History Book Review: The Roosevelt I Knew”. HistoryNet. Приступљено 27. 12. 2018. 
  57. ^ Soderstrom, Carl; Soderstrom, Robert; Stevens, Chris; Burt, Andrew (2018). Forty Gavels: The Life of Reuben Soderstrom and the Illinois AFL-CIO. 3. Peoria, IL: CWS Publishing. стр. 42. ISBN 978-0998257532. .
  58. ^ „Discovering Frances Perkins”. ILR School. 24. 2. 2009. Приступљено 3. 4. 2016. 
  59. ^ "CAM Cover Story". Cornell Alumni Magazine.com (May 17, 1965). Retrieved on 2013-08-12.
  60. ^ „Frances Perkins: Trailblazer for Workers' Rights”. apwu.org. март 2006. Архивирано из оригинала 3. 12. 2008. г. Приступљено 3. 3. 2019. 
  61. ^ „Frances Perkins”. Women on Stamps: Part 1. National Postal Museum. 
  62. ^ „List of NHLs by State”. National Park Service. Приступљено 2. 3. 2019. 
  63. ^ „Frances Perkins Center Mission & Vision”. 
  64. ^ „Frances Perkins Center | Principal architect of the New Deal”. 
  65. ^ „Frances Perkins Program”. Mount Holyoke College. Приступљено 6. 7. 2012. 
  66. ^ „General Convention Virtual Binder”. www.vbinder.net. Архивирано из оригинала 13. 9. 2022. г. Приступљено 2022-07-22. 

Литература

уреди

Примарни извори

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Францес_Перкинс&oldid=28414380”