Отворите главни мени

Халејева комета, службене ознаке 1P/Halley, једна је од најпознатијих комета у историји човечанства, која је сталан члан Сунчевог система. Названа је тако по астроному Едмунду Халеју који је у 18. веку проучавао записе о појављивању комете од 1456. до 1682. године и установио њену периодичност. Сама комета спада у скуп сјајних комета кратког периода и може се видети голим оком са Земље, али највише два пута у току једног људског живота,[9] пошто се јавља на сваких 74–79 година.[1][10][11][12] Просечан период обиласка износи 76 година, а мења се од 74 до 79 година. Побуђује нескривену радозналост и представник је те врсте небеских тела, иако по својствима није ништа посебно, тако да је сјајем надмашију друге комете. Проверени низ њених појава започиње 11. п. н. е., а завршава се 1986. године, укупно 27 појава. Сигурно је бивала запажена и пре (на пример 476. и 240. п. н. е.). SPK-ID је 1000036.[13]

Халејева комета (1P/Halley)
Халејева комета 8. марта 1986. године
Халејева комета 8. марта 1986. године
Откриће
Открио Едмунд Халеј
Датум открића 1758 (први предвиђени перихел)[1]
Орбиталне карактеристике
Афел 35,082 AU × 106 км
Перихел 0,586 AU
(задњи перихел: 9. фебруар 1986)
(следећи перихел: 28. јул 2061)[2] × 106 км
Екцентрицитет 0.96714
Средња аномалија 38,38°
Инклинација 162,26°
Сидерички период ротације 2,2 дана (52,8 h) (?)[3] сати
Физичке карактеристике
Средњи полупречник 11 km[1] км
Маса 2,2×1014 kg[4] × 1024 кг
Густина 0,6 g/cm3 (просек)[5]
0,2–1,5 g/cm3 (est.)[6] гр/цм3
Друга космичка брзина ~7.307 km/s км/сек
Албедо 0.04[7]
Привидна магнитуда 28,2 (у 2003.)[8]
Атмосфера
Путања Халејеве комете у плавој боји, у односу на путање Јупитера, Сатурна, Урана и Нептуна.

Креће се ретроградно (нагиб према равни еклиптике 162,262°) веома издуженом стазом (ексцентрицитет 0,967), па се Сунцу приближи на 0,586 астрономских јединица, односно удаљи на 35,082 астрономских јединица. Последњи је пут прошла је кроз перихел 9. фебруара 1986. Изблиза су је проучавале свемирске летелице Ђиото, Сакигаке, Суисеј и Вега. Снимак са Ђиота показује издужено језгро величине 7,2 km × 7,2 km × 15,3 km. Из врло тамног тла на осунчаној површини језгра избијали су млазови испарене материје (леда и прашине) у облику гејзира. Следећи пролаз очекује се 2061.[14]

ИсторијаУреди

Први записи о Халејевој комети сежу све до 240. године п. н. е. Кад су је видели у Кини и оптужили за смрт удовичке царице. Од тада она није ни једном прошла, а да то неко негде у свету није забележио. Вавилонци су је видели 164. и 87. п. н. е. Године 12. п. н. е. Римљани су веровали да она симболизује смрт војника и државника Марка Випсанија Агрипе. Године 295. Кинези су схватили да је комета коју су видели на истоку (како се примиче Сунцу) истоветна оном који су видели касније, истог месеца, на западу (како се удаљава од Сунца). Године 451. њој је приписана римска победа над хунским вођом Атилом, а 684. је оптужена за кугу. Ова се комета Земљи највише приближила 837, када се њен реп протезао преко половине неба. Године 1066. у Енглеској се норманско освајање и смрт краља Харолда II. у боју код Хејстингса приписани њеном утицају.

Године 1222. Џингис-кан, који је ову комету сматрао својим властитим звезданим гласником, и са својим је Монголима побио милионе људи, а корејски су проматрачи неба забележили да је реп комете био црвене боје. Јохан Кеплер ју је видео 1607. године. У септембру 1682. проматрао ју је и сам Халеј. Године 1910. је предвиђени поновни долазак Халејеве комете изазвао велику панику, поготово кад су новине јавиле да су у њеном репу откривени отровни гасови. У чланку објављеном на насловној страници, Њујорк тајмс је тврдио како је француски астроном Камиј Фламарион прорекао да ако Земља прође кроз реп комете, „гас цијаноген ће прожети сву атмосферу и можда уништити сав живот на планети“. Други су научници истицали да је реп комете тако неизрециво танак да чак и да је сав саздан од отровних гасова, то се не би ни осетило. Штета је, међутим, већ била учињена. Земља је заиста прошла кроз реп комете, али последица није било.

Године 1986. је комету посетила читава међународна армада свемирских сонди. Научници су се по први пут нашли у прилици да је проучавају из близине.

СвојстваУреди

Као и друге комете, и Халејева потиче из сферног роја милијарди комета које окружују Сунчев систем. Ортов облак, који је тако назван према холандком астроному Јану Орту, налази на раздаљини од око једне светлосне године од Сунца, те се веројатно састоји од сразмерно густог унутрашњег и ређег спољашњег облака. Повремено покоји облак међузвезданог гаса у пролазу из Ортовог облака избаци комету и тако она почиње свој полагани дуги пад према Сунцу. Комете Сунцу прилазе са свих страна. Неке од њих и елиптичним стазама тако дугим да им за један обилазак требају милиони година. Друге се, попут Халејеве комете, крећу по релативно кратким путањама.

Халејева комета се креће ретроградно, то јест у смеру казаљке на сату, док се планете крећу супротно. Њено језгро се окреће - то је заправо прљава грудва снега дуга око 15 km и широка око 10. Површина јој је ишарана брдима и долинама, а кора јој је тако тамна да је то једно од најцрнијих тела у Сунчевом систему, јер одбија само око 4% пристиглог светла. Кад се комета приближи Сунцу, џепови леда у језгру претварају се у гас, па излећу зајено са облацима прашине. Ти се гасови и прашина држе за језгро као магла те стварају кому (косу) комете која се шири и преко 100 000 km у свемир. Ова кома изгледа густо као дим, али је тако раширена да је пуних 300 милијарди пута ређа од ваздуха. Још је ређа ауреола водоника која окружује главу и протеже се милионима километара.

Када комета обавља свој небески обилазак, она плови против Сунчевог ветра, а гас и прашину мете у дуги реп протегнут иза комете. Без обзира да ли комета долази или одлази, реп јој је увек усмерен од Сунца. Реп је обично подељен у равне праменове бледомодрог гаса и закривљене праменове прашине, обојене у нијансу жутог, а сви они с временом мењају облик. У марту 1986. део се репа Халејеве комета се одломио и распао. У фебруару 1991. астрономи су са изненађењем открили да се Халејева комета, негде између путања Сатурна и Урана, необјашњиво посветлила. Можда је томе узрок закаснела ерупција гаса или непредвиђени ударац међупланетарног пирата, иако је ово последње мање веројатно зато што се то догодило у делу Сунчевог система с малим бројем небеских тела.

Следеће појављивање Халејеве комете у унутарњем Сунчевом систему предвиђа се 2061.

ГрађаУреди

Језгро Халејеве комете је размере 16x8x8 km. На површини комете се могу препознати узвишења, долине и кратери. Доста података о грађи комете је 1986. године дала је сонда Ђото, која се приближила комети на раздаљину од 600 km и фотографисала њено језгро. Језгро комете је саграђено од стена, леда и непознатог материјала. На површини комете налази се дебела, тамна кора непознатог хемијског састава.

Датуми проласкаУреди

Халејева комета је најближа сунцу следећих датума. Обично се може видети голим оком.

  • 240. п. н. е.
  • 164. п. н. е.
  • август 87. п. н. е.
  • октобар 12. п. н. е.
  • јануар 66.
  • март 141.
  • мај 218.
  • април 295.
  • фебруар 374.
  • јун 451.
  • септембар 530.
  • март 607.
  • октобар 684.
  • мај 760.
  • фебруар 837.
  • јул 912.
  • септембар 989.
  • март 1066.
  • Април 1145.
  • септембар 1222.
  • октобар 1301.
  • новембар 1378.
  • јуни 1456.
  • август 1531.

Метеорски ројевиУреди

Халејева комета је матично тело два метеорска роја: η-Акварида и Орионида.

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 „JPL Small-Body Database Browser: 1P/Halley” (11 January 1994 last obs). Jet Propulsion Laboratory. Приступљено 13. 10. 2008. 
  2. ^ Yeomans, Donald K. url=http://ssd.jpl.nasa.gov/horizons.cgi. „Horizon Online Ephemeris System”. California Institute of Technology, Jet Propulsion Laboratory.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ);
  3. ^ Peale, J. J.; Lissauer (1989). „Rotation of Halley's Comet”. Icarus. 79 (2): 396—430. Bibcode:1989Icar...79..396P. doi:10.1016/0019-1035(89)90085-7. 
  4. ^ Cevolani, A.; Bortolotti; Hajduk (1987). „Halley, comet's mass loss and age”. Il Nuovo Cimento C. Italian Physical Society. 10 (5): 587—591. Bibcode:1987NCimC..10..587C. doi:10.1007/BF02507255. 
  5. ^ Sagdeev, P. E.; Elyasberg; V. I. Moroz. (1988). „Is the nucleus of Comet Halley a low density body?”. Nature. 331 (6153): 240—242. Bibcode:1988Natur.331..240S. doi:10.1038/331240a0. 
  6. ^ Peale, S. J. (1989). „On the density of Halley's comet”. Icarus. 82 (1): 36—49. Bibcode:1989Icar...82...36P. doi:10.1016/0019-1035(89)90021-3. »densities obtained by this procedure are in reasonable agreement with intuitive expectations of densities near 1 g/cm3, the uncertainties in several parameters and assumptions expand the error bars so far as to make the constraints on the density uniformative ... suggestion that cometary nuclei tend to by very fluffy, ... should not yet be adopted as a paradigm of cometary physics.« 
  7. ^
  8. ^ „New Image of Comet Halley in the Cold”. European Southern Observatory. 1. 9. 2003. Приступљено 26. 2. 2018. 
  9. ^ Delehanty, M. „Comets, awesome celestial objects”. AstronomyToday. Приступљено 15. 3. 2007. 
  10. ^ Kronk, G. W. „1P/Halley”. cometography.com. Приступљено 13. 10. 2008. 
  11. ^ Yeomans, R. S.; Rahe; Freitag (1986). „The History of Comet Halley”. Journal of the Royal Astronomical Society of Canada. 80: 70. Bibcode:1986JRASC..80...62Y. 
  12. ^ Yeomans, D. K.; Kiang, T. (1. 12. 1981). „The long-term motion of comet Halley”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society (на језику: енглески). 197 (3): 633—646. Bibcode:1981MNRAS.197..633Y. ISSN 0035-8711. doi:10.1093/mnras/197.3.633. 
  13. ^ Шаблон:JPL, pristupljeno 7. veljače 2019.
  14. ^ Halejeva kometa, [1] "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2014.
  15. ^ Ajiki, R.; Baalke. „Orbit Diagram (Java) of 1P/Halley”. Jet Propulsion Laboratory Solar System Dynamics. Приступљено 1. 8. 2008. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди