Хиперкинетички поремећај

Хиперактивни поремећај
Хиперактивни поремећај
	PET скен: упоређење неуротипичног и ADHD мозга
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалност	психијатрија, child and adolescent psychiatry
МКБ-10	F90
МКБ-9-CM	314.00, 314.01
OMIM	143465
DiseasesDB	6158
MedlinePlus	001551
eMedicine	med/3103 ped/177
Patient UK	[https://patient.info/doctor/attention-deficit-hyperactivity-disorder-pro attention-deficit-hyperactivity-disorder-pro Хиперкинетички поремећај]
MeSH	D001289
	[уреди на Википодацима]

Хиперкинетички поремећај (хиперактивни поремећај (недостатка пажње), енгл. attention deficit hyperactivity disorder; ADHD, AD/HD, ADD) стање је за које је карактеристичан врло висок степен моторичке активности као манифестација врло високе активности ума. ADHD се сматра поремећајем. Mноги људи с ADHD-ом су врло интелигентни и изразито маштовити.

Неуклапање у уобичајена правила друштва око њих их чини на неки начин непогоднима, те постоје лекови који могу делимично умањити симптоме. Ти лекови делују на мозак осталих људи као стимуланси. Један пример лека за ADHD је Риталин. Примена Риталина у САД је врло раширена.

ADHD ретко нестаје после пубертета и код већинe људи остаје цели живот. За њих се може рећи да су „прави“ хиперактивни људи.

Велики број познатих научника, уметника и глумаца имао је ADHD. Алберт Ајнштајн, Томас Едисон, Бил Гејтс, Волфганг Амадеус Моцарт, Леонардо да Винчи, Ван Гог, Салвадор Дали, Алфред Хичкок, Стивен Спилберг, Том Круз, Џим Кери и Вил Смит само су неки од њих.

Из свега наведеног произлази чињеница да су многи хиперактивни људи корисни чланови заједнице, али им је и даље потребна подршка, терапија и понекад лекови који ће им помоћи да регулишу симптоме.

Поремећај хиперактивности дефицита пажње је повезан са другим неуроразвојним и менталним поремећајима, као и неким непсихијатријским поремећајима, који могу изазвати додатне проблеме, посебно у савременом друштву. Иако се људи са овим поремећајем боре да се усредсреде на задатке за које нису посебно заинтересовани да заврше, они су често у стању да одрже неуобичајено продужен и интензиван ниво пажње на задатке које сматрају занимљивим; ово се често назива хиперфокус.^[1]

Симптоми поремећајa пажње и хиперактивности је подељен у три типа у зависности од симптома:^[2]

1. Претежно непажљив тип укључује симптоме:

- потешкоће у одржавању пажње на задацима који не пружају висок ниво стимулације или захтевају трајни ментални напор;

- недостатак пажње на детаље;

- непажљиве грешке у школским или радним задацима;

- тешкоће у планирању и организовању времена и активности;

- често се чини да не слуша када му се директно говори и да машта;

- губљење ствари; - заборав у свакодневним активностима;

- има потешкоћа да се сети да заврши предстојеће дневне задатке.^[3]

2. Претежно хиперактивни/импулсивни тип, укључује симптоме:

- прекомерна моторна активност која не одговара узрасту;

- често трчи около, има потешкоћа да мирно седи без кретања (деца);

- осећај физичког немира, осећај нелагодности услед тишине или мирног седења (одрасли);

- врпољење или тапкање рукама или ногама; - склоност ка реаговању без размишљања или разматрања ризика и последица (импулзивне одлуке);

- претерано причање; тешкоће са чекањем на ред у разговору и прекидањем саговорника.^[4]

3. Комбиновани тип укључује симптоме оба претходна типа, при чему ниједан од њих јасно не преовлађује. Ова врста хиперкинетичког поремећаја се сматра најчешћим.

Симптоми се могу мењати током времена, тако да се могу мењати и типови. Када одрасту, већина људи показује мање симптома или научи да се носи са њима, али већина људи и даље има бар неке од симптома.^[5]

Дијагноза и терапија

Поремећај пажње може дијагностиковати психолог, психијатар или педијатар. Не постоји лек за АДХД јер није болест, али се особи може пружити медицинска и психолошка помоћ. Најчешће се старијој деци и одраслима прописују стимулативни лекови, али постоје и нестимулативне опције које се ређе прописују.^[6]^[7]

Извори

^ „ADHD and Hyperfocus”. www.understood.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-02-04.
^ „The 3 types of ADHD”. www.understood.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-02-04.
^ „What is ADHD?”. www.psychiatry.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-02-04.
^ „ICD-11 for Mortality and Morbidity Statistics”. icd.who.int. Приступљено 2023-02-04.
^ „Does ADHD Go Away?”. www.understood.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-02-04.
^ „Treatment of ADHD”. CHADD (на језику: енглески). Приступљено 2023-02-04.
^ „ADHD Medication Options: Stimulants, Nonstimulants & More”. ADDitude (на језику: енглески). 2011-04-18. Приступљено 2023-02-04.

Литература

Barkley, Russell A. (2005). Take Charge of ADHD: The Complete Authoritative Guide for Parents. New York: Guilford Publications.
Conrad, Peter (2006). Identifying Hyperactive Children. Ashgate.
Crawford, Teresa. I'm Not Stupid! I'm ADHD!.
Faraone, Stephen V. (2005). The scientific foundation for understanding attention-deficit/hyperactivity disorder as a valid psychiatric disorder. Eur Child Adolesc Psychiatry. 14. стр. 1—10.
Faraone, Stephen, V. (2003). Straight Talk about Your Child's Mental Health: What to Do When Something Seems Wrong. New York: Guilford Press.
Green, Christopher, Kit Chee (1994). Understanding ADD. Doubleday. ISBN 978-0-86824-587-4.
Hanna, Mohab. (2006). Making the Connection: A Parent's Guide to Medication in ADHD. Washington D.C.: Ladner-Drysdale.
Hartmann, Thom (2003). The Edison gene: ADHD and the gift of the hunter child. Rochester, Vt: Park Street Press. ISBN 978-0-89281-128-1.
Matlen, Terry. (2005). Survival Tips for Women with AD/HD. ISBN 978-1-886941-59-5.
Mellor, Nigel (2008). ADHD or Attention Seeking? Ways of Distinguishing Two Common Childhood Problems (PDF).
Attention Deficit Hyperactivity Disorder Handbook: A Physician's Guide to ADHD. Berlin: Springer. 2009. ISBN 978-1-4419-1396-8.
Ninivaggi, F.J. (септембар 1999). „Attention-Deficit/Hyperactivity Disorder in Children and Adolescents: Rethinking Diagnosis and Treatment Implications for Complicated Cases”. 63 (9). Connecticut Medicine: 515—521. PMID 10531701.
Southall, Angela (2007). The Other Side of ADHD:Attention Deficit Hyperactivity Disorder Exposed and Explained. Radcliffe Publishing Ltd. ISBN 978-1846190681. Приступљено 2. 5. 2009.
Alqahtani, Mohammed M. (2009 Oct 22). „The Comorbidity of ADHD in the General Population of Saudi Arabian School-Age Children.”. J Atten Disord. doi:10.1177/1087054709347195. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
Mohammed M.J. Alqahtani (2010 Mar 27). „Attention-deficit hyperactive disorder in school-aged children in Saudi Arabia.”. Eur J Pediatr. doi:10.1007/s00431-010-1190-y. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
„CG72 Attention deficit hyperactivity disorder (ADHD): full guideline” (PDF). NHS. 9. 3. 2009. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 3. 2010. г. Приступљено 8. 1. 2009.

ADHD код одраслих

Kelly, Kate, Peggy Ramundo (1993). You Mean I'm Not Lazy, Stupid or Crazy?! A Self-Help Book for Adults with Attention deficit Disorder. ISBN 978-0-684-81531-2.
Ratey, Nancy (2008). The Disorganized Mind: Coaching Your ADHD Brain to Take Control of Your Time, Tasks, and Talents. ISBN 978-0-312-35533-3.
Sarkis, Stephanie (2006). 10 Simple Solutions to Adult ADD: How to Overcome Chronic Distraction & Accomplish Your Goals. ISBN 978-1-57224-434-4.
Weiss, Lynn (2005). Attention Deficit Disorder in Adults (4th Edition: A Different Way of Thinking изд.). ISBN 978-1-58979-237-1.