Хулван
Хулван (персијски: حلوان) био је древни град на планинама Загрос у западном Ирану, смештен на улазу прелаза Пајтак, који се данас идентификује са селом Сарпол-е Захаб.
| Хулван حلوان | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава |  Иран |
| Покрајина | Керманшах |
| Становништво | |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 34° 16′ 31″ С; 45° 30′ 42″ И / 34.2754° С; 45.5118° И |
| Временска зона | UTC+3:30, Иранско стандардно време |
  Хулван Хулван на карти Ирана | |
| Позивни број | 021 |
Историја уреди
Каснија арапска традиција, како је записао Ел Табари, сматрала је град основан у време Сасанида који датира из времена Кавада I (владао је 488–496, 498–531), али је далеко древније: познато је још од асирских времена као Халману, лежао на граници између Вавилоније и Медије.[1] Селеукидима је био познат као Хала (грчки: Χαλα) и био је главни град округа Халонитис (Χαλωνιτις).[1][2][3] Према Диодору Сикулу, име потиче од насељавања грчких заробљеника из Боеотије од стране цара Ксеркеса, који су основали град Целонеја или Келонаи (Κελωναι).[3]
Под Сасанидским царством, округ Хулван звао се [Хусрав] Шад Пероз ("радост Шусрава победника"), а сам град вероватно Пероз Кавад ("победнички Кавад"). После муслиманског освајања Персије, речи су арабизоване и постале су познате као: [Хусрав] Шадх Фируз и Фируз Кубад. Иако је, као и остали делови Медије, припадао четврти (куст) севера, под Хозројем II (в. 590–628) био је укључен у четврт Запада, заједно са Месопотамијом, пошто су сасанидски владари почели да користе Планине Загрос као летње одмаралиште и да се повлаче далеко од престонице Ктесифона који се налазио на месопотамијској равници.[4]
Након битке код Кадисије 636. године, последњи сасанидски владар, Јездигерд III (в. 632–651), за време лета се из Ктесифона склонио у Хулван.[1][5] Након још једног тешког пораза у бици код Џалуле 637. године, Јездигерд је напустио Хулван и крене ка источним провинцијама свог царства,[6][7] а град је пао у руке Арапа који су га прогонили под вођством Џарир ибн Абдалаха Баџалија 640. године.[8] Почетком 640-их, град је био од стратешког значаја као погранични пролаз између месопотамијске низине и Иранске висоравни која је још увек била под контролом Сасанида, трупе су биле организоване у виду гарнизона, укључујући персијске браниоце (Кхамра), који су ту били насељени под рашидунским калифима .[4]
У раном исламском периоду, све до 10. века, град се описује као "напредан град у плодном округу који даје много плода" (Л. Локхарт).[1] Налазио се на путу ка Хорасану, и био је први град провинције Џибал на који се наилазило када се кретало путем на исток до Багдада.[9] Ипак, као и у време Сасанида, био је кључно место повезивања са месопотамијском низијом (Савад).[10] Под Муавијом I (в. 661–680) постала је главни град западног Џибала (Мах ел Куфа).[10]
Према путнику из 10. века Ибн Хавкалу, град је био упола мањи од Динавара, а његове куће су биле изграђене од камена и цигле. Иако је клима била топла, било је доста пољопривредних култура, шипак и смокве су обилно расли. Према Худуд ел Аламу из 10. века, смокве у граду сушене су и увелико извожене, док Ел Мукадаси додаје да је град био окружен зидом са осам капија, а да је поред џамије била и јеврејска синагога.[11]
Град је такође био седиште провинције у којој се налазила митрополија Цркве Истока између 8. и 12. века.
На прелазу из 11. века, градом је управљала полу-независна династија Аназид, све док их Какујиди нису протерали.[1][12] Турци Селџуци су га преотели и спалили 1046. године, док је земљотрес 1049. године завршио разарање града. Иако обновљен, никад није повратио свој некадашњи просперитет, а сада је мало село Сарпол-е Захаб.[1]
Референце уреди
- ^ а б в г д ђ Lockhart 1986, стр. 571–572.
- ^ Huart 2013, стр. 10.
- ^ а б Шаблон:Cite DGRG
- ^ а б Morony 2005, стр. 141.
- ^ Zarrinkub 1975, стр. 12–13.
- ^ Zarrinkub 1975, стр. 13.
- ^ Morony 2005, стр. 192–193.
- ^ Zarrinkub 1975, стр. 19.
- ^ Le Strange 1905, стр. 62–63, 191, 227–228.
- ^ а б Morony 2005, стр. 142.
- ^ Le Strange 1905, стр. 191.
- ^ Busse 1975, стр. 297–298.
Извори уреди
- Busse, Heribert (1975). „Iran under the Būyids”. Ур.: R.N. Frye. The Cambridge History of Iran, Volume 4: From the Arab Invasion to the Saljuqs. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 250—304.
- Huart, Clément (2013) [1927]. Ancient Persia and Iranian Civilization. Routledge. ISBN 1136199802.
- Шаблон:Lands of the Eastern Caliphate
- Lockhart, L. (1986). „Ḥulwān”. The Encyclopedia of Islam, New Edition, Volume III: H–Iram. Leiden, and New York: BRILL. стр. 571—572. ISBN 90-04-08118-6.
- Morony, Michael G. (2005). Iraq After the Muslim Conquest. Gorgias Press LLC. ISBN 1593333153.[мртва веза]
- Zarrinkub, Abd al-Husain (1975). „The Arab conquest of Iran and its aftermath”. Ур.: Frye, R. N.; Fisher, William Bayne; Gershevitch, Ilya; et al. The Cambridge History of Iran, Volume 4: From the Arab Invasion to the Saljuqs. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 1—56. ISBN 0-521-20093-8.