Црногорославље
Црногорославље је екстремни облик црногорског религијског национализма. Први идеолог црногорославља, а уједно и творац самог термина, био је црногорски фашиста Секула Дрљевић (1884-1945), који је за вријеме Другог свјетског рата, током свог боравка у Независној Држави Хрватској,[1] усвојио клерофашистичку идеологију усташког покрета, по угледу на коју је потом уобличио и своје екстремистичке ставове о посебним религијским аспектима црногорског национализма.[2][3]
Полазећи од своје основне тезе о етничкој посебности Црногораца у односу на Србе, Дрљевић је заступао став о суштинској различитости "црногорског" православља не само у односу на српско православље, већ и у односу на Православље уопште, указујући тим поводом и на посебне расне аспекте, које је формулисао уз ослонац на тезу о несловенском, односно динарском пореклу етничких Црногораца. Тим поводом се изричито позивао на ставове Алфреда Розенберга, једног од најпознатијих нацистичких идеолога, који је по завршетку рата осуђен као ратни злочинац на Нирнбершком процесу. Поводећи се за таквим узорима, Дрљевић је у својим етнорелигијским конструкцијама отишао толико далеко да је 1944. године дословно писао: "Crnogorska crkva kroz sve vjekove nije bila ni u kakvoj zavisnosti od bilo koje pravoslavne crkve", наглашавајући: "Odlučna je činjenica, da Crnogorci imaju svoju religiju, svoje crnogoroslavlje i da su ostajući vjerni njemu vjerni samima sebi".[4][5]
Таквим писањем, Дрљевић је уобличио етнорелигијске крилатице на које су се касније позивали и многи други идеолози црногорског националистичког и аутокефалистичког покрета, што је дошло до посебног изражаја након стварања неканонске Црногорске православне цркве (1993). Од тог времена, на првобитни (Дрљевићев) концепт црногорославља надовезала су се и нека новија тумачења, која су проистекла из настојања појединих црногорских аутокефалиста да тај појам, који је поникао под окриљем клерофашизма, ослободе од тешког наслеђа прошлости и тиме га учине подобним за употребу у савременом јавном и политичком животу Црне Горе.[6][7][8][9][10]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Pajović 1971, стр. 75-89.
- ^ Терзић 2006, стр. 429-430.
- ^ Nedeljković 2007, стр. 274.
- ^ Drljević 1943, стр. 1.
- ^ Drljević 1944, стр. 162-166.
- ^ Zeković 2016, стр. 38.
- ^ CDM (2015): O crnogorskoj nacionalnoj i državnoj ideologiji dr Sekule Drljevića
- ^ ИН4С (2016): Секула Дрљевић није био ратни злочинац, али јесте био колаборациониста
- ^ ИН4С (2017): Црногорска православна црква из угла Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије
- ^ Antena M (2019): Iz istorije Crnogorske pravoslavne crkve
Литература уреди
- Drljević, Sekula (1943). „Crna Gora”. Graničar: Tjednik za Zemun i Sriem. 2 (50): 1.
- Drljević, Sekula (1944). Balkanski sukobi 1905-1941 (PDF). Zagreb: Putovi.
- Zeković, Sreten (2016). „Crnoj Gori je životno načelo - Crnogorstvo” (PDF). Prosvjetni rad. 47: 38.
- Nedeljković, Saša (2007). Čast, krv i suze: Оgledi iz antropologije etniciteta i nacionalizma. Beograd: Zlatni zmaj & Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta.
- Pajović, Radoje (1971). „Politička akcija Sekule Drljevića i njegova saradnja sa ustaškim vođstvom i njemačkim poslanstvom u Zagrebu (1943-1945)”. Časopis za suvremenu povijest. 3 (1): 75—89.
- Терзић, Славенко (2000). „Идеолошки корени црногорске нације и настанак црногорског сепаратизма”. Српска слободарска мисао. 1 (1): 181—198.
- Терзић, Славенко (2006). „Изневерени идентитет: Прилог разумевању идеолошких корена црногорског национализма” (PDF). Летопис Матице српске. 477 (3): 424—439.
Спољашње везе уреди
- „СПЦ старија од Црне Горе и „црногорославља””. Политика. 21. 1. 2020. Архивирано из оригинала 2. 2. 2021. г. Приступљено 18. 1. 2023.