Отворите главни мени
Лого 14. ванредног конгреса Савеза комуниста Југославије 1990. године

Четрнаести (ванредни) конгрес Савеза комуниста Југославије одржан је од 20. до 22. јануара 1990. године, у београдском центру „Сава“. Присуствовали су делегати из свих република и покрајина, као и партијска делегација ЈНА. Тадашњи председник Председништва ЦК СКЈ био је Милан Панчевски из Македоније.[1]

На конгресу су се највише сукобиле српска и словеначка делегација. Први су се залагали за увођење система „један човек - један глас“, тј. за централизовање Југославије. Словенци су, међутим, предлагали конфедерацију партије и државе. Сви предлози словеначке делегације, коју је предводио Милан Кучан, били су одбијени. Истовремено, српски предлози су прихватани већином гласова.

После два дана рада и оштрих вербалних сукоба, делегација СК Словеније напустила је, 22. јануара увече, конгресну дворану центра „Сава“. Одмах након тога, шеф делегације СК Србије, Слободан Милошевић, предложио је да конгрес настави рад и пређе на доношење одлука. Међутим, томе се оштро супротставила делегација СК Хрватске. Они су саопштили да ће, уколико се то буде десило, и они напустити конгрес. Њима су се придружиле делегације СК Македоније и СК Босне и Херцеговине.

Милан Панчевски закључио је рад конгреса и рекао да ће он наставити рад. Али се то у наредним данима није десило. Тиме је, након 45 година, прекинута владавина СКЈ. Овај догађај био је један од кључних у распаду СФРЈ.[2]

Садржај

Број учесникаУреди

 
Председништво Четрнаестог (ванредноги) конгреса Савеза комуниста Југославије у великој сали Сава центра, 20. јануара 1990. године

.

Број изабраних делегата

Изабраних делегата конгреса било је 1.457, и то:

То је све укупно чинило 1.655 делегата Конгреса.[3]

Број учесника 1. пленарне седнице

Према извештају Верификационе комисије, поднесеном након 1. пленарне седнице, у раду конгреса учествовало је 1.601 делегат са правом гласа.[4][5]

Број учесника 2. пленарне седнице

Нас почетку 2. пленарне седнице, у раду конгреса учествовало је 1.612 делегата са правом гласа.[6]

ИзвориУреди

  1. ^ Davor Pauković: Posljednji kongres Saveza komunista Jugoslavije, suvremene TEME, (2008.) God. 1, Br. 1
  2. ^ Jović, B. (1996.): Poslednji dani SFRJ, Izvodi iz dnevnika, Beograd: Politika
  3. ^ Danas , 30.1.1990: 8
  4. ^ Slobodna Dalmacija 21.1.1990: 5;
  5. ^ Politika, 21. 1.1990: 1).
  6. ^ Vjesnik, 23.1.1990.: 5.

ЛитератураУреди

  • Bilandžić, D. (1999.): Hrvatska moderna povijest, Zagreb: Golden marketing
  • Cohen, L. J. (1993): Broken Bonds: The Disintegration of Yugoslavia, Boulder-San Francisco-Oxford: Westview Press
  • Duka, Z. (2005.): Račan – biografija, Zagreb: Profil
  • Goldstein, I. (2003.): Hrvatska povijest, Zagreb: Novi Liber
  • Jović, B. (1996.): Poslednji dani SFRJ, Izvodi iz dnevnika, Beograd: Politika
  • Jović, D. (2003.): Jugoslavija – država koja je odumrla, Zagreb: Prometej
  • Milosavljević, O. (2004.): Antibirokratska revolucija 1987-1989. godine, u: Fleck, H.G., Graovac, I. (ur.)
  • Dijalog povjesničara/istoričara, 8, Zagreb: Zaklada Friedrich Naumann
  • Milošević, S. (1989.): Godine raspleta, Beograd: BIGZ
  • Osnovni pravci djelovanja SKH na reformi društva i SK, Naše teme, 1990 (3-4): 602-622
  • Pauković, D. (2008.): Predizborna kampanja u Hrvatskoj 1990. u svjetlu hrvatskog i srpskog novinstva,
  • Časopis za suvremenu povijest, 2008(1): 13-31
  • Ramet, S. P. (2005.): Balkanski Babilon. Raspad Jugoslavije od Titove smrti do Miloševićeva pada, Zagreb: Alinea
  • Silber, L., Little, A. (1996.): Smrt Jugoslavije, Opatija: Otokar Keršovani

Спољашње везеУреди