4. гардијски механизовани корпус
Четврти гардијски механизовани корпус (рус. 4-й гвардейский механизированный корпус) био је јединица у саставу оклопних и механизованих трупа Црвене армије, оружане силе Совјетског Савеза, која је постојала од јануара 1943. до јуна 1946. године. Од формирања је имао почасни назив гардијски, а недуго по формирању, за заслуге у борбама, добио је и назив стаљинградски (рус. Сталинградский).
| Четврти гардијски механизовани корпус | ||||
|---|---|---|---|---|
 | ||||
| Постојање | 9. јануар 1943 — јун 1946. | |||
| Део |  Црвене армије | |||
| Ангажовање | ||||
| Војне почасти | стаљинградска од 27. јануара 1943. | |||
| Одликовања |
| |||
| Команданти | ||||
| Командант | Трофим Танасчишин (1943—1944) Владимир Жданов (1944—1946) | |||
| Начелник штаба | Владимир Жданов (1943—1944) Владимир Чиж (1944—1946) | |||
Корпус је формиран од дотадашњег 13. тенковског корпуса, фомираног априла 1942, а након завршетка Великог отаџбинског рата преформиран је у 4. гардијску механизовану дивизију. За заслуге у току рата, корпус је одликован Орденом црвене заставе, Орденом Суворова другог реда и Орденом Кутузова другог реда.
Ратни пут корпуса
уредиТринаести тенковски корпус, који је формиран априла 1942, изгубио је у току Стаљинградске битке је толико тенкова да је новембра 1942. реорганизован у механизовани корпус, али је и даље задржао назив 13. тенковски корпус. Наредбом Народног комесара за одбрану Совјетског Савеза генералисимуса Јосифа Стаљина 9. јануара 1943. Тринаести тенковски корпус је преименован у Четврти механизовани корпус, који је због херојства својих бораца у борбама против окупатора награђен почасним називом гардијски. Наредбом Народног комесара одбране, 27. јануара 1943. награђен је и почасним именом стаљинградски.
Средином јануара 1944. корпус је укључен у састав Трећег украјинског фронта и прикључен 8. гардијској армији за Никопољско-Криворожску офанзиву. Корпус је подржавао пробој бокова 46. и 8. гардијске армије, са циљем заузимања железничког чвора Апостолово, повезивања са снагама Четвртог украјинског фронта и одсецањае немачке трупе у Никопољски мостобран. Током офанзиве корпус је помогао да се ослободе Никопољ и Апостолово, за шта је 13. фебруара 1944. награђен Орденом Црвене заставе за „узорно извршење борбених задатака“. За помоћ у ослобођењу Одесе, корпус је 20. априла 1944. одликован Орденом Суворова другог реда.
Током офанзиве за ослобођење Одесе, 31. марта 1944. погинуо је командант корпуса генерал-потпуковник Трофим Танасчишин, након чега га је заменио дотадашњи начелник Штаба генерал-мајор Владимир Жданов, који је командовао корпусом до краја рата.
Нападајући заједно са 7. механизованим и 18. тенковским корпусом у Јаши-кишињевској офанзиви, током августа 1944, корпус је учествовао у опкољавању и уништењу велике групе немачких снага од осамнаест дивизија. За ову акцију је 7. септембра 1944. корпус награђен Орденом Кутузова другог реда. Почетком септембра корпус је прешао на југ у Бугарску. Посебно се истакао током Београдске операције — 9. октобра 1944. 160 тенкова почело је да напредује у маршу од Видина (северозападна Бугарска) до мостобрана на Морави. Корпус је 11. октобра завршио поход и концентрисао се на рејону Паланка – Петровац – Табаловац, одакле је 12. октобра ујутро прешао у офанзиву на Тополу–Младеновац–Београд. У рано јутро 14. октобра 1944. тенкови корпуса пробили су се до јужног предграђа Београда, након чега је вођена седмодневна жестока битка за ослобођење главног града Југославије. За учешће у овој операцији 214 припадника корпуса добило је југословенска одликовања, а командант Жданов је проглашен за народног хероја Југославије.
Корпус је крајем октобра 1944. пребачен у састав Другог украјинског фронта, у чијем се саставу налазио до фебруара 1945. године. Потом је сукцесивно прикључен 46. армији од 1. новембра, коњичко-механизованој групи Плијева од 28. новембра, 6. гардијској тенковској армији од 23. децембра и 7. гардијској армији од 26. јануара 1945. током Будимпештанске операцију. Последњу борбену акцију водио је током напредовања у јужну Чехословачку на Хрону северно од Естергома, а крајем фебруара је повучен у предњу резерву. Корпус је потом 15. априла прешао у резерву Врховне команде, у којој је остао до краја рата. За ратне заслуге одликовано је 16.500 припадника корпуса, док је њих 19 проглашено за хероје Совјетског Савеза.
Хероји Совјетског Савеза
уреди
Укупно деветнаест бораца и старешина 4. гардијског механизованог корпуса проглашено је за Хероје Совјетског Савеза.
