Džafar ibn Muhamed as-Sadik (arap. جَعْفَر ٱبْن مُحَمَّد ٱلصَّادِق; 700 ili 702–765), opšte poznat kao Džafar as-Sadik ili jednostavno as-Sadik (Istiniti), bio je muslimanski naučnik iz 8. veka.[4] On se smatra imamom i osnivačem Džafarske škole jurisprudencije među dvanaestnicima i ismailskim šiitima, i jedna je od glavnih figura u hanafskim i malikijskim školama sunske jurisprudencije.[5] On je bio naslednik kalifa Alija i Fatime bint Muhamed na strani svog oca, Muhameda al-Bakira, i Muhameda ibn Abu Bakra na majčinoj strani fimilije, Farve bint al-Kasim. Muhameda ibn Abi Bakra je uzgajio Ali, ali on nije bio njegov sin.[6] Ali je imao običaj da kaže: „Muhamed Ibn Ebu Bekr je moj sin, ali iz roda Abu Bakra”.[7] As-Sadik je šesti imam za dvanaestnike, i većina šiita ga priznaje kao imama, a u sunitskom islamu je poštovan kao prenosilac hadisa, stoga prominentni pravnik,[8] i mistik za sufiste. Uprkos svojim širokim opsezima u mnogim religijskim disciplinama, nijedno delo samog Džanara nje sačuvano.[9]

Džafar as-Sadik
6. imam dvanaestnika i 6. imam ismailskog šiizma
Arabic text with the name of Jafar ibn Muhammad and one of his titles, "Al-Sadiq"
Arapski tekst sa imenom Džafar ibn Muhameda i jednog od njegovih naslova, „as-Sadik”
Puno imeJaʿfar aṣ-Ṣādiq
جَعْفَر ٱلصَّادِق
Druga imenaJaʿfar ibn Muḥammad ibn ʿAli
Datum rođenja23. april 702[1]
Mesto rođenjaMedina, Hidžaz
 Omejadski kalifat
Datum nestankaAbasidski kalifat
Datum smrti25. Ševal 148/14. decembar 765
Mesto ukopaAl-Baki, Medina, sadašnja Saudijska Arabija
24°28′1″N 39°36′50.21″E / 24.46694° СГШ; 39.6139472° ИГД / 24.46694; 39.6139472
Aktivni period733–765
TitulaImam
SupružnikFatima bint Al-Husain'l-Atram
Hamida al-Barbarijah[3]
Deca10

As-Sadik je rođen bilo 700. ili 702 godine. On je nasledio položaj imama od svog oca sredinom svojih tridesetih godina. Kao šiitski imam, as-Sadik se držao izvan političkih sukoba koji su zahvatili region, izbegavajući brojne zahteve za podršku koji su dolazili od pobunjenika. Bio je žrtva uznemiravanja od strane abasidskih kalifa, a na kraju je, prema mišljenju šiitskih muslimana, otrovan po naredbi kalifa El Mansura. Pored povezanosti sa sunitskim školama sunitske jurisprudencije,[10] on je bio značajna figura u formulaciji šiitske doktrine. Smatra se da su tradicije zabeležene od as-Sadika mnogobrojnije od hadisa zabeleženih od svih drugih šiijatskih imama u zajedno.[11] Kao osnivač Džafarske sudske prakse, as-Sadik je takođe razvio doktrine o Nasu (božanski nadahnutoj dezignaciji svakog imama po prethodnom imamu), i Ismahu (nepogrešivosti imama), kao i onu o Ketmanu.[12][13]

Pitanje sukcesije nakon as-Sadikove smrti bilo je uzrok podele među šiitima koji su smatrali da je njegov najstariji sin Ismail (koji je navodno umro pre svog oca) sledeći imam, i onih koji su smatrali da je njegov treći sin Musa as-Kadim bio imam. Prva grupa je postala poznata pod imenom ismailci, a druga, veća grupa, nazvana je džafari ili dvanaestnici.[14][15]

Rođenje, detinjstvo i mladostУреди

Džafar as-Sadik je rođen u Medini bilo u 80/699–700 ili 83/703–704. S očeve strane bio je pra-pra unuk Alije i Fatime. Njegova majka, Farva bint al-Kasim, bila je unuka Abu Bakra. Al-Sadik je bio prvi od šiitskih imama poreklom od oba Abu Bakra, prvog vladara Pravednog kalifata, i od Alija, prvog imama. Međutim, šiiti su verovali da su prethodni kalifi, preuzevši kontrolu nad Islamskim carstvom, nezakonito lišili Alija prestola i da je on pravi naslednik kalifata.[16] Tokom prvih četrnaest godina svog života obitavao je zajedno sa dedom Zajn al-Abedinom i bio svedok njegovog povlačenja iz politike. Takođe je primetio poštovanje koje su poznati medinski pravnici imali prema Zain al-Abedinu uprkos malom broju njegovih sledbenika.[17][18]

U kući svoje majke al-Sadik je takođe komunicirao sa svojim dedom Kasim ibn Muhamedom ibn Ebu Bakrom, koga su ljudi Medine poštovali kao poznatog tradicionalistu. U ovom periodu, Omejadska snaga je bila na vrhuncu, i detinjstvo al-Sadika se poklopilo sa rastućim interesovanjem stanovnika Medine za proročku nauku i tumačenja Kurana.[18]

ReferenceУреди

  1. ^ Gleaves, Robert. „JAʿFAR AL-ṢĀDEQ i. Life”. Encyclopedia Iranica. Приступљено 22. 2. 2015.  According to Gleaves, most sources give 702 as the year of his birth, but there are some which give 699 and others which give 705.
  2. 2,0 2,1 2,2 A Brief History of The Fourteen Infallibles. Qum: Ansariyan Publications. 2004. стр. 123. ISBN 978-964-438-127-0. 
  3. ^ A Brief History of The Fourteen Infallibles. Qum: Ansariyan Publications. 2004. стр. 131. ISBN 978-964-438-127-0. 
  4. ^ Jaffer-as-sadiq, Imam (3. 11. 2015). The Great Muslim Scientist and Philosopher Imam Jafar Ibn Mohammed As-Sadiq (as. CreateSpace Independent Publishing Platform. ISBN 9781519104762 — преко Google Books. 
  5. ^ Dissent on Core Beliefs: Religious and Secular Perspectives, Cambridge University Press, 2015, стр. 142, ISBN 9781107101524 
  6. ^ علامه مجلسی. بحارالانوار. 47. стр. 5. 
  7. ^ ابن ابی الحدید. شرح نهج البلاغه. 6. стр. 53. 
  8. ^ Gleaves, Robert. „JAʿFAR AL-ṢĀDEQ i. Life”. Encyclopedia Iranica. Приступљено 2. 2. 2015. 
  9. ^ Gleaves, Robert (5. 4. 2012). „JAʿFAR AL-ṢĀDEQ ii. Teachings”. Encyclopedia Iranica. 
  10. ^ Abdullah Anik Misra (14. 9. 2012). „Was Imam Ja'far al-Sadiq Sunni or Shi'i?”. Islamqa.org. Приступљено 18. 5. 2018. 
  11. ^ Tabatabai, Sayyid Muhammad Husayn (1997). Shi'ite Islam. Translated by Seyyed Hossein Nasr. SUNY press. стр. 68—69,179—181. ISBN 978-0-87395-272-9. 
  12. ^ Haywood, John A. „Jaʿfar ibn Muḥammad”. Encyclopædia Britannica. 
  13. ^ Tabåatabåa'åi, Muhammad Husayn (1981). A Shi'ite Anthology. Selected and with a Foreword by Muhammad Husayn Tabataba'i; Translated with Explanatory Notes by William Chittick; Under the Direction of and with an Introduction by Hossein Nasr. State University of New York Press. стр. 9—11, 42—43. ISBN 9780585078182. 
  14. ^ Campo, Juan E. (2009). Encyclopedia of Islam (Encyclopedia of World Religions). USA: Facts on File. стр. 386, 652, 677. ISBN 978-0-8160-5454-1. 
  15. ^ Armstrong, Karen (2002). Islam, A Short History. Modern Library; Rev Upd Su edition. стр. 56—57, 66. ISBN 978-0812966183. 
  16. ^ بلاذری, احمد بن یحیی. انساب الاشراف. 2. مؤسسه الاعلمی للمطبوعات. стр. 394. 
  17. ^ Lalani, Arzina R. (9. 3. 2001). Early Shi'i Thought: The Teachings of Imam Muhammad Al-Baqir. I. B. Tauris. стр. 31,78. ISBN 978-1860644344. 
  18. 18,0 18,1 Jafri, Syed Husain Mohammad (2002). The Origins and Early Development of Shi'a Islam; Chapter 10. Oxford University Press. ISBN 978-0195793871. 

LiteraturaУреди

  • Muhammed Al-Husain Al-Mudaffar, Imam Ja'far al-Sadiq.
  • Sayyid Mahdi as-Sadr, THE AHLUL-BAYT Ethical Role-Models.
  • Mohammad Hussein il Adeeb, The Brief History of the Fourteen Infallibales.
  • Fahd, Toufic (1968), „Ğa'far aṣ-Ṣâdiq et la Tradition Scientifique Arabe [Ja'far aṣ-Ṣâdiq and the Arabic Scientific Tradition]”, Ур.: Fahd, Toufic, Le Shî'isme Imâmite. Colloque de Strasbourg (6–9 mai 1968) (на језику: French), Paris: Presses Universitaires de France, стр. 131—142 
  • {cite book|last=Corbin|first=Henry|title=The History of Islamic Philosophy| year=2001|publisher=Kegan Paul International|others=Translated by Liadain Sherrard with the assistance of Philip Sherrard|location=London and New York|pages=6,31}}
  • Sharif, Mian Mohammad (1966). History of Muslim Philosophy, Vol 2. Germany: Allgauer Heimatverlag GmbH. стр. 906—907. 
  • 'Attar, Farid Al-din (1966). Nicholson, ур. Tadhkirat al-Auiiya. Превод: Arberry. London: Routledge. 
  • Al-Kulayni, Abu Ja’far Muhammad ibn Ya’qub (2015). Kitab al-Kafi. South Huntington, NY: The Islamic Seminary Inc. ISBN 9780991430864. 
  • Momen, Moojan (1985). An Introduction to Shi'i Islam. Yale University Press. стр. 39, 183. ISBN 978-0-300-03531-5. 
  • Madelung, W., The Sources of Ismāīlī Law, The University of Chicago Press, Journal of Near Eastern Studies, Vol. 35, No. 1 (Jan., 1976), pp. 29–40
  • Meri, Josef W. "Medieval Islamic Civilization: An Encyclopedia". Routledge, NY. 2005. ISBN 978-0-415-96690-0. стр. 409.
  • al-Husayn al-Muzaffar, Mohammed (1998). Imam Al-Sadiq. Translated by Jasim al-Rasheed. Qum: Ansariyan Publications. стр. 165—166, 230—247. ISBN 978-964-438-011-2. 
  • Donaldson, Dwight M. (1933). The Shi'ite Religion: A History of Islam in Persia and Irak. BURLEIGH PRESS. стр. 115,130—141. <
  • Muhammadi Reishahri, Muhammad (2010). Mizan al-Hikmah. 2. Qum: Dar al-Hadith. стр. 433. 
  • Muhammadi Reishahri, Muhammad (2010). Mizan al-Hikmah. 2. Qum: Dar al-Hadith. стр. 435. 
  • al-Shaykh al-Saduq (2006). Uyun Akhbar Al-Reza: The Source of Traditions on Imam Reza (a.s.) Vol. 2. Qomindex.htm: Ansariyan Publications. стр. 194. 
  • al-Tijani al-Samawi, Muhammad. To Be with the Truthful. 
  • Amir-Moezzi, Mohammad Ali (27. 9. 1994). The Divine Guide in Early Shi'ism: The Sources of Esotericism in Islam. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-2122-2. 
  • Amir-Moezzi, Mohammad Ali (2005). „Shiʿite Doctrine”. Encyclopaedia Iranica. Приступљено 7. 7. 2014. 
  • Amir-Moezzi, Mohammad Ali (2007). „Islam in Iran vii. The Concept of Mahdi in Twelver Shiʿism”. Encyclopædia Iranica. 
  • Amir-Moezzi, Mohammad Ali (15. 2. 2011). The Spirituality of Shi'i Islam: Belief and Practices. I.B. Tauris. ISBN 978-1-84511-738-2. 
  • Ayoub, Mahmoud (1984). The Qur'an and Its Interpreters, Volume 1. SUNY Press. ISBN 978-0-87395-727-4. 
  • Dungersi, Mohammed Raza. A Brief Biography of Imam Hasan bin Ali (a.s.): al-Askari. Bilal Muslim Mission of Tanzania. GGKEY:NT86H2HXN40. 

Spoljašnje vezeУреди