Кан (титула)

Кан (или хан) је назив за сувереног или војног владара, широко коришћен од стране Монголаца који су живели на северу Кине и средњовековних туркијских племена. Понекад се преводи као „краљ”. Најпознатији ханови су били из монголске Златне хорде, установитељ Џингис-кан и његов унук Кублај-кан.

Бугарски кан Омуртаг

Титулу кан (Канас у Биги) носили су и бугарски владари све до 864, када Борис I преузима хришћанство и прима титулу кнез.

Данас се оригинални назив хан преводи као кан, а њихово имање канат (или ханат).

Етимологија

Порекло термина је спорно и непознато. Он је вероватно позајмљена реч из руанруанског језика. Према Вовину (2007, 2010) термин потиче од каган (што значи цар или врховни владар) и касније је коришћен у неколико језика, посебно на туркијском и монголском.

Туркијско и прамонголско порекло сугерисали су бројни научници, укључујући Рамстета, Шираторија, Синора и Доерфера, а наводно су га први употребили Сјанби.

Према Вовину, реч *qa-qan „велики-кан“ (*ка- за „велики“ или „врховни“) је неалтајског порекла, али је уместо тога повезана са јенисејским *qεʔ „велики“ или „истакнути“. Порекло самог кана је теже према Вовину. Он наводи да се порекло речи кан не налази ни у једном реконструисаном прајезику и да су га туркијски народи, Монголи, Кинези и Корејанци широко користили са варијацијама од кан, хан и хван. Могуће је да постоји веза са јенисејским речима *киј или *кај што значи „владар”.

Можда је немогуће доказати ултиматно порекло титуле, мада Вовин наводи: „Дакле, изгледа да је прилично вероватно да се крајњи извор речи каган и кан може пратити уназад до Сионг-ну и Јенисејана“.

Историја

„Кан“ се први пут сусреће као титула у Сјанбијској конфедерацији за њиховог поглавара између 283. и 289. године. Рурани су вероватно били први људи који су користили титуле каган и кан за своје цареве. Међутим, руски лингвиста Александар Вовин (2007) верује да је термин каган настао међу народом Сјунгну, који је говорио јенисејски језик (према Вовину), а затим се проширио по језичким породицама. Након тога, Плави Туркијци су усвојили титулу и пренели је у остатак Азије. Средином шестог века Иранци су поштовали „Кагана – краља Туркијаца“.

Разни монголски и туркијски народи из централне Азије дали су титули нову важност након периода Монголског царства (1206–1368) у Старом свету, а касније су титулу „кан“ донели у Северну Азију, где су је касније усвојили локални становници. Каган се сматра каном канова. То је била титула кинеског цара, цара Тајцунга од Танга (Небески каган, владао од 626. до 649) и наследника Џингис-кана изабраних да владају Монголским царством почевши од 1229. Сам Џингис-кан се помињао само као кан (каган) постхумно. На пример, Монгке Кан (владао 1251–1259) и Огедеј Кан (владао 1229–1241) би били „Кагани“, али не и Чагатај кан, кога су Курултаји нису прогласили владаром Монголског царства.

Владари и династије каната

Главни чланак: Канат

Владајући канови

Један од најранијих значајних примера таквих кнежевина у Европи била је Дунавска Бугарска (вероватно и Стара Велика Бугарска), којом је владао кан најмање од 7. до 9. века. Титула „кан“ није посведочена директно у натписима и текстовима који се односе на бугарске владаре – једина слична до сада пронађена титула, Канасубиги, налази се искључиво у натписима три узастопна бугарска владара, односно Крума, Омуртага и Маламира (деда, син и унук). Полазећи од сложених, невладарских титула које су биле потврђене међу бугарским племићким сталежима, као што су кавхан (вицехан), тархан и боритархан, научници изводе титулу кан за раног бугарског вођу – ако је тамо постојао вицехан (кавкан), вероватно био и „пун” кан. Упоредите такође и превођење имена раног бугарског владара Пагана као Καμπαγάνος (Кампаганос), што је вероватно резултат погрешног тумачења „Кана Пагана“, у такозваном Бревијаријуму патријарха Нићифора.

Евроазија уочи монголских инвазија, в. АД 1200.

Титула кан је постала знаменита када је Монгол Темујин створио Монголско царство, највеће копнено царство у историји, којим је владао као Џингис-кан. Пре 1229. титула се користила за означавање вођа важних племена, као и племенских конфедерација (Монголско царство се сматрало највећом) и владара немонголских земаља. Непосредно пре смрти Џингис-кана, његови синови су постали канови у различитим доминионима (улусима) и та титула је очигледно постала неприкладна за врховног владара царства, јер му је било потребно узвишеније звање. Под утицајем културе Ујгура, Монголи су усвојили древну туркијску титулу кагана почевши од Огатај-кана 1229.

Друге употребе

Главни чланак: Кан (презиме)

Попут многих наслова, значење термина се такође проширило на југ у земље јужне Азије, и централноазијске нације, где је постало уобичајено презиме.

Кан и његови женски облици јављају се у многим личним именима, углавном без икаквог племства од политичке важности, иако је то и даље уобичајен део племићких имена. Посебно у Јужној Азији постао је део многих јужноазијских муслиманских имена, посебно када се тврди да је порекло Паштуна (такође познато као Авганистанско). Такође га користе многи муслимански Раџпути са Индијског потконтинента који су овим презименом наградили турскијске Могуле за њихову храброст.

Види још

• Каган
• Кавкан

Литература

• Karim, Abdul (2012). „Khan”. Ур.: Islam, Sirajul; Jamal, Ahmed A. Banglapedia: National Encyclopedia of Bangladesh (2nd изд.). Asiatic Society of Bangladesh. 
• Etymology OnLine
• Shiratori, Kurakichi (1926). „On the Titles KHAN and KAGHAN”. Proceedings of the Imperial Academy (на језику: енглески). 2 (6): 241—244. ISSN 0369-9846. doi:10.2183/pjab1912.2.241 . 
• KRADER, LAWRENCE (1955). „QAN-QAγAN AND THE BEGINNINGS OF MONGOL KINGSHIP”. Central Asiatic Journal. 1 (1): 17—35. ISSN 0008-9192. JSTOR 41926298. 
• Scott Latourette, Kenneth (1964). The Chinese, their history and culture. 1–2 (4th, reprint изд.). Macmillan. стр. 144. Приступљено 2012-02-08. „territories within his empire. He took the title "Heavenly Khan," thus designating himself as their ruler. A little later the Western Turks, although then at the height of their power, were badly defeated, and the Uighurs, a Turkish tribe, were detached from them and became sturdy supporters of the T'ang in the Gobi. The Khitan, Mongols in Eastern Mongolia and Southern Manchuria, made their submission (630). In the Tarim basin” 
• Drompp, Michael Robert (2005). Tang China and the collapse of the Uighur Empire: a documentary history. Brill's Inner Asian library. illustrated. 13. Brill. стр. 126. ISBN 978-90-04-14129-2. 
• Whittow, Mark. The Making of Byzantium, 600–1025, University of California Press, Berkeley, Los Angeles, 1996.
• Xue, Zongzheng (1992). A History of Turks. Beijing: Chinese Social Sciences Press. ISBN 7-5004-0432-8. .
• Zhou, Weizhou [1985] (2006). A History of Tuyuhun. Guilin: Guangxi Normal University Press. ISBN 7-5633-6044-1.
• de la Vaissière, Étienne (2017). „KHAGAN”. Encyclopaedia Iranica. 
• Margeret, J. (1983). The Russian Empire and Grand Duchy of Muscovy. University of Pittsburgh. стр. 111. ISBN 9780822977018. 
• de Madariaga, Isabel (2006). Ivan the Terrible. Yale University Press. ISBN 9780300143768. 
• Ivanics, Mária (2007). „Enslavement, Slave Labour, and the Treatment of Captives in the Crimean Khanate”. Ур.: Dávid, Géza; Pál Fodor. Ransom Slavery along the Ottoman Borders (Early Fifteenth-Early Eighteenth Centuries). Leiden: Brill. стр. 193—219. 
• Дворец крымских ханов в Бахчисарае
• Дубровин Н. Ф. Присоединение Крыма к России. В 4-х тт. — СПб.: Тип. Императорской Академии наук, 1885—1889.
• Возгрин В. Е. (1992). Исторические судьбы крымских татар. М.: Мысль. ISBN 5-244-00641-X. Архивирано из оригинала 2006-07-11. г. Приступљено 2020-06-01. 
• Гайворонский О. Созвездие Гераев. Краткие биографии крымских ханов. — Симферополь: Доля, 2003. — ISBN 966-8295-31-5
• Некрасов A. M. (1999). „Возникновение и эволюция Крымского государства в XV-XVI веках” (PDF) (2) (Отечественная история изд.): 48—58. 
• Зайцев И. В. (2010). „Крымское ханство: вассалитет или независимость?//Османский мир и османистика. Сборник статей к 100-летаю со дня рождения A.C. Тверитиновой (1910—1973)” (PDF) (Учреждение Российской академии наук, Институт востоковедения изд.): 288—297. 
• Гаркавец А. Н. (2007). „Codex Cumanicus: Половецкие молитвы, гимны и загадки XIII—XIV веков”. Кыпчакское письменное наследие. II. Алматы: КАСЕАН; Баур. стр. 63—120. 
• Зайцев И. В. (2016). „Где останавливались крымские послы в Москве и московские послы при дворе крымского хана в XVI веке?” (2). Институт истории имени Шигабутдина Марджани Академии наук Республики Татарстан: 35—51. 
• Хакимов Р. С. (2015). „Обращаясь к Средневековью, важно не смешивать татар и монгол” (на језику: руски) (1): 1. 
• В.В. Пенской (2010). „ВОЕННЫЙ ПОТЕНЦИАЛ КРЫМСКОГО ХАНСТВА В КОНЦЕ XV – НАЧАЛЕ XVII в?” (PDF) (2). ВОСТОК (ORIENS): 56—66. 
• Зайцев И. В. (2004). Между Москвой и Стамбулом (PDF). М.: Рудомино. Д. Д. Васильев. ISBN 5-7380-0202-4. 
• Соловьёв С. М. (1856). История России с древнейших времён. 6, Гл. 2. 
• Фадеева Татьяна Михайловная (2001). Тайны горного Крыма (Чуфут-кале и Успенский монастырь). Симферополь: Бизнес-Информ. 
• Герцен А. Г., Могаричев Ю. М. (1993). Крепость драгоценностей. Кырк-Ор. Чуфут-кале (PDF). Симферополь: Таврида. стр. 58—64. ISBN 5-7780-0216-5. 
• Фадеева Татьяна Михайловная (2007). Горный Крым (Гробница Джанике-ханым дочери хана Тохтамыша ). Симферополь: Бизнес-Информ. 
• Глаголев В. С. (2018). Религия Караимов (PDF). М.: Издательство ru:МГИМО-университет. 
• Домановский А. М. (2017). Секреты государственного устройства Крымского ханства: Куда ступит копыто ханского коня, то и принадлежит хану (PDF). 1. Харьков: ФОЛИО. стр. 11—16. 
• Gorshenina, Svetlana. (2014). L'invention de l'Asie centrale: histoire du concept de la Tartarie à l'Eurasie. Droz. ISBN 9782600017886. 
• Горский, А. А. (2010). Русское Средневековье. 1. М.: Олимп. стр. 40. ISBN 978-5271237867. Архивирано из оригинала 08. 03. 2021. г. Приступљено 06. 03. 2022. 
• К. А. Кочегаров (2008). Речь Посполитая и Россия в 1680-1686 годах: заключение Вечного мира (PDF). 1. М.: Индрик, Институт славяноведения Российской академии наук. доктор исторических наук Б. В. Носов. стр. 230. ISBN 978-5-85759-443-8. 
• Чокан Ч. В. (1984). Собрание сочинений в пяти томах. 1. Алматы: Издательство Академии наук Казахской ССР. 

Спољашње везе

• Garthwaite, Gene R. (2017). „KHAN”. Encyclopaedia Iranica.