Отворите главни мени

Pju gradovi-države (ပျူ မြို့ပြ နိုင်ငံများ) su bili grupa gradova-država koji su postojali od 2. veka pne. do sredine 11. veka u današnoj Gornjoj Burmi (Mjanmar). Gradovi-države su delom bili osnovani usled migracije na jug naroda koji su govorili Tibetsko-burmanske jezike. Oni su najraniji stanovnici Burme o kojima postoje zapisi.[2] Ovaj hiljadugodišnji period, koji se često naziva Pju milenijumom, povezuje bronzano doba sa počecima perioda klasičnih dražava kad se pojavilo Pagansko kraljevstvo u kasnom 9. veku.

Pyu city-states

ပျူ မြို့ပြ နိုင်ငံများ
oko 2. veka pne–oko 1050.
Pju područje u crvenoj zoni
Pju područje u crvenoj zoni
StatusGrad
PrestonicaŠrikšetra, Halin, Beiktano, Majngmav, Binaka
Zajednički jeziciPju
Religija
Teravadski budizam, Mahajanski budizam, Vađrajanski budizam
GovernmentMonarhija
Istorijska eraKlasična antika
• Najranije Pju prisustvo u gornjoj Burmi
oko 2. veka pne
• Osnivanje Bekktana
oko 180. pne
• Konvertovanje Pju naroda u budizam
4. vek
• Počeci burmanskog kalendara
22. mart 638. [1]
• Osnivanje 2. Šrikšetranske dinastije
25. mart 739.
• Uspon Paganskog carstva
oko 1050.
Prethodnik
Naslednik
Praistorija Burme
Paganska dinastija

Садржај

IstorijaУреди

 
Bavbavgji pagoda u gradu Šrikšetra
 
Mjazedska stela na Pju pismu iz oko 1112. ili 1113. god.

Otkriveno je pet glavnih utvrđenih gradova-država i nekoliko manjih gradova u tri glavne navodnjavane regije Gornje Burme: dolina reke Mu, Kjaukse ravnice i Minbu regija, oko ušća reka Iravadi i Čindvin. Kao deo kopnenih trgovačkih puteva između Kine i Indije, Pju carstvo se postupno proširilo na jug. Halin, osnovan u 1. veku na severnom rubu Gornje Burme, bio je najveći i najvažniji grad dok ga oko 7. ili 8. veka nije zamijenila Šrikšetra (u blizini modernog Pjaja) na južnom rubu carstva. Dvostruko veća od Halina, Šrikšetra je bio najveći i najuticajniji Pju centar.

Milenijum stara civilizacija je propala u 9. veku kada su gradove-države uništile učestale invazije kraljevine Nandžao. Burmanci, koji su došli iz Nandžaoa, osnovali su garnizonski grad Bagan na ušću reka Iravadi i Čindvin.[3] Pju naselja su preživjela u Gornjoj Burmi sledeća tri veka, ali narod Pju se postupno apsorbovao u šireće Pagansko kraljevstvo. Pju jezik je još uvek postojao sve do kraja 12. veka, ali je do 13. veka Pju narod prihvatio burmansku etničku pripadnost. Istorije i legende Pjua su uključene u burmanske.

OdlikeУреди

Pju kultura je uveliko bila pod uticajem trgovine sa Indijom, te su oni prihvatili budizam, kao i druge kulturne, arhitektonske i političke koncepte koji su imali trajan uticaj na kulturu i političko uređenje Burme. Pju kalendar, temeljen na budističkom kalendaru, kasnije je postao burmanski kalendar (koji započinje 22. marta 638.). Najnovija istraživanja, iako još uvek nisu potvrđena, sugerišu kako je Pju pismo, utemeljeno na indijskom brahmanskom pismu, izvor je mon pisma kojim se piše burmanski jezik.

Tri delimično iskopana Pju grada, s njihovim zidinama od opeke i jarcima: Šrikšetra, Halin i Beiktano, su upisana na Uneskov spisak mesta svetske baštine u Aziji 2014. godine kao „drevni Pju gradovi”, jer svojim sistemom navodnjavanja u suvoj dolini reke Iravadi svedoče o naprednoj civilizaciji koja je cvetala više od 1000 godina.[4] Njihovi ostaci uključuju citadele-palate, nekropole i rane industrijske komplekse, ali i budističke stubove od opeke, te delove gradskih zidina i sistema navodnjavanja od kojih su neki delovi još u upotrebi, i koji naglašavaju današnje razvijeno poljoprivredno društvo.

Vidi jošУреди

GalerijaУреди

ReferenceУреди

  1. ^ Aung-Thwin (2005), p. 24
  2. ^ Hall 1960, стр. 8–10
  3. ^ Thant Myint-U, The River of Lost Footsteps--Histories of Burma, 2006, Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-16342-6.
  4. ^ Myanmar’s first site inscribed to World Heritage List na UNESCO-vim stranicama 22. 6. 2016. Preuzeto 14. 7. 2014.

LiteraturaУреди

  • Aung-Thwin, Michael (1996). „Kingdom of Bagan”. Ур.: Gillian Cribbs. Myanmar Land of the Spirits. Guernsey: Co & Bear Productions. ISBN 978-0-9527665-0-6. 
  • Aung-Thwin, Michael (2005). The mists of Rāmañña: The Legend that was Lower Burma (illustrated изд.). Honolulu: University of Hawai'i Press. ISBN 9780824828868. 
  • Charney, Michael W. (2006). Powerful Learning: Buddhist Literati and the Throne in Burma's Last Dynasty, 1752–1885. Ann Arbor: University of Michigan. 
  • Cooler, Richard M. (2002). „The Art and Culture of Burma”. Northern Illinois University. 
  • Hall, D.G.E. (1960). Burma (3rd изд.). Hutchinson University Library. ISBN 978-1-4067-3503-1. 
  • Harvey, G. E. (1925). History of Burma: From the Earliest Times to 10 March 1824. London: Frank Cass & Co. Ltd. 
  • Htin Aung, Maung (1967). A History of Burma. New York and London: Cambridge University Press. 
  • Hudson, Bob (март 2005), „A Pyu Homeland in the Samon Valley: a new theory of the origins of Myanmar's early urban system” (PDF), Myanmar Historical Commission Golden Jubilee International Conference, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 11. 2013 
  • Lieberman, Victor B. (2003). Strange Parallels: Southeast Asia in Global Context, c. 800–1830, volume 1, Integration on the Mainland. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-80496-7. 
  • Moore, Elizabeth H. (2007). Early Landscapes of Myanmar. Bangkok: River Books. ISBN 978-974-9863-31-2. 
  • Myint-U, Thant (2006). The River of Lost Footsteps--Histories of Burma. Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-16342-6. 
  • Stargardt, Janice (1990). The Ancient Pyu of Burma: Early Pyu cities in a man-made landscape (illustrated изд.). PACSEA. ISBN 9781873178003. 
  • Thein, Cherry (14. 11. 2011). „Pyu burial site discovered at Sri Ksetra”. The Myanmar Times. Архивирано из оригинала на датум 3. 2. 2012. 

Spoljašnje vezeУреди