Википедија

Шарлах

Инфективна болест
(преусмерено са Scarlet fever)

Шарлах (лат. scarlatina) или скарлетна грозница je опасна, заразна и јако прилепчива болест која настаје као последица инфекције сојем пиогеног стрептокока (Streptococcus pyogenes) који лучи неку од изоформи стрептококног пирогеног егзотоксина (СПЕ А, Б или Ц).[1] У току 18. и почетком 19. века шарлах је био тешка, па и смртоносна болест, али, услед, за сада необјашњеног, пада вируленције узрочног микроорганизма у тридесетим годинама 20. века, као и због модерне терапије, то је сада, углавном, лака дечија болест. Знаци и симптоми укључују упалу грла, грозницу, главобољу, отечене лимфне чворове и карактеристичан осип.[1] Осип је црвен и осећа се попут брусног папира, а језик може бити црвен и квргав.[1] Најчешће погађа децу између пет и 15 година.[1]

Шарлах
Синонимискарлетна грозница
скарлатина[1]
скарлетина[2]
Упала језика код особе оболеле од шарлаха
СпецијалностиИнфективна болест
СимптомиУпала грла, грозница, главобоље, оток лимфних чворова, карактеристичан осип[1]
КомпликацијеГломерулонефритис, реуматична болест срца, артритис[1]
Време појаве5–15 година старости[1]
УзроциСтрептококни фарингитис, стрептококалне инфекције коже[1]
Дијагностички методМикробиолошке културе грла[1]
ПревенцијаХигијена руку, не дељење личних предмета, држање подаље од болесних људи[1]
ЛечењеАнтибиотици[1]
ПрогнозаТипично добра[3]
Осип од шарлаха
Црвени образи и бледе области око уста услед шарлаха
Карактеристични црвени образи и осип од шарлаха

Скарлетна грозница погађа мали број људи који имају стрептококни фарингитис или стрептококне инфекције коже.[1] Бактерију обично шире људи који кашљу или кијају.[1] Такође се може проширити када особа додирне предмет на коме су бактерије, а затим додирне уста или нос.[1] Карактеристични осип настаје због еритрогеног токсина, супстанце коју производе неке врсте бактерија.[1][4] Дијагноза се типично потврђује култивисањем микроба грла.[1]

Према подацима из 2020. године не постоји вакцина.[5] Превенција је често прање руку, не дељење личних предмета и држање подаље од других људи када су болесни.[1] Болест се лечи антибиотицима који спречавају већину компликација.[1] Исходи од шарлаха су обично добри ако се лечи.[3] Дуготрајне компликације као резултат шарлаха укључују болести бубрега, реуматске болести срца и артритис.[1] Почетком 20. века, пре него што су антибиотици постали доступни, то је био водећи узрок смрти деце.[6][7] Антитоксин је произведен пре антибиотика; међутим, никада није направљен у довољним количинама, и не може се користити за лечење било које друге болести као што то могу антибиотици.

Било је знакова резистенције на антибиотике, и недавно је дошло до избијања епидемија у Хонгконгу 2011. и у Великој Британији 2014. године, са порастом учесталости од 68% у Великој Британији током четири године до 2018. Једно истраживање објављено у октобру 2020. показало је да инфекција бактерије са три вируса довела је до јачих сојева бактерије.[5]

Дефиниција и препознавање болести

уреди

Шарлах је акутна заразна болест из групе стрептококоза. Болест почиње нагло, са знацима температуре, гушобоље и појавом ситне, зрнкасте макулопапуларне оспе на кожи и слузокожи. Оспа може бити праћена тачкастим крварењима, која су уочљива на местима прегиба, као што су врат, лакат, препоне и струк. Оспе на лицу нема. Ишчезавање оспе праћено је перутањем коже, карактеристичном појавом за шарлах.

Уколико се болест не лечи на време, као компликација може настати запаљење великих зглобова и срчаног мишића, познато под именом реуматска грозница. Дијагноза овог обољења поставља са на основу епидемиолошке анкете, карактеристичне зрнасте оспе и налаза инфективног агенса у брису ждрела.

Инфективни агенс

уреди

Инфективни агенс је бактерија Streptococcus pyogenes, која има преко осамдесет различитих типова. Способност лучења еритрогеног токсина, одговорност за појаву оспе код шарлаха, значајна је за ову бактерију.

Streptococcus pyogenes је отпоран у спољашњој средини, а у биолошком материјалу, на пример испљувку, може се одржати неколико недеља.

Инкубациони период

уреди

Код шарлаха инкубациони период кратак, 1 — 3 дана, а некада може бити и дужи.

Резервоар заразе

уреди

Резервоар заразе су болесник од шарлаха и клицоноша. Заразност зависи од времена примењене терапије. Уколико се лечење примени одмах, заразност се скраћује на један до два дана. Супротно, заразност је дуга и траје обично десет дана код болесника. Код клицоноша заразност траје до три недеље.

Пут преноса

уреди

Болест се шири Флигеовим капљицама и пољупцем.

Улазно место

уреди

Улазно место је слузокожа горњих дисајних путева.

Осетљивост и отпорност

уреди

Осетљивост је општа. После прележане болести антитоксична отпорност обично је трајна.

Остале епидемиолошке карактеристике

уреди

Шарлах се ендемски јавља у градовима, а епидемије болести се региструју у дечјим колективима, нарочито у школама. Сезона пораста оболевања је јесење-зимски период године, који се поклапа и са формирањем дечјих колектива, односно са поласком у школу. У тим ситуацијама боравак у затвореном простору и близак контакт обезбеђују ширење шарлаха Флигеловим капљицама.

Мере спречавања

уреди

Примена хигијенских услова рада и живота у дечјим колективима може спречити појаву болести. Проветравање просторија колективног боравка у предшколским установама, школама и интернатима и откривање клицоноша Streptococcusa pyogenesa у њима основне су мере спречавања болести.

Мере сузбијања

уреди

Шарлах се сузбија обавезном пријавом, раним откривањем болесника и применом изолације и лечења. У односу на колектив, код лица из контакта са болесником откривају се клицоноше инфективног агенса.

Патофизиологија

уреди

Шарлах се обично шири путем ваздуха (удисањем), мада се може пренети додиром или кохабитацијом. Мада се нормално не сматра болешћу која се преноси храном, познато је да је дошло до епидемије шарлаха изазване инфицираном пилетином у Кини.[8]

Асимптоматско преношење се може јавити код 15–20% деце школског узраста. Инкубациони период је 1–4 дана.

Микробиологија

уреди

Сама болест је узрокована секрецијом пирогених ексотоксина из инфекционих Streptococcus бактерија.[9][10] Ексотоксин А (speA) је вероватно најбоље изучен међу тим токсинима. Он се преноси путем Бактериофага Т12 који се интегрише у стрептококални геном, одакле се токсин транскрибује. Сам фаг се интегрише у ген серинске тРНК на хромозому.[11]

Међународни комитет за таксономију вируса не ставља сам Т12 вирус у таксон. Вирус има дволанчани ДНК геном и са морфолошког становишта сматра се чланом Siphoviridae.

Ген speA jе клониран и секвенциран 1986 године.[12] Он садржи 753 базних парова и кодира протеин са 29.244 кило Далтона (kDa). Протеин садржи претпостављени 30 аминокиселина дуг сигнални пептид. Уклањање сигналне секвенце даје предвиђену молекулску тежину од 25,787 (kDa) излученог протеина. Промотер и место везивања рибозома (Шајн-Далгарно секвенца) се налазе испред гене. Терминатор транскрипције је лоциран 69 база ниже од кодона транслационе терминације. Карбоксилно терминални део протеина је екстензивно хомологан са карбоксилним терминусом Staphylococcus aureus ентеротоксина Б и Ц1.

Други стрептококални фагови, поред Т12, могу да носе speA ген.[13]

Пантон-Валентински леукоцидин

уреди

Пантон–Валентински леукоцидин (ПВЛ) је двокомпонентни цитотоксин чија мета су људски и зечији неутрофили, моноцити и макрофази.[14] Мање од 5% врста Staphylococcus aureus које имају PVL ген, производе овај токсин као фактор вируленције, и одговорне су за инфекције коже и пнеумонију,[15] и асоциране су са друштевено стеченом метицилинском отпорношћу.[16][17] ПВЛ је повезан са погоршаним манифестацијама коже и инфламаторним респонсом код деце са стафилококалним шарлахом.[18]

Референце

уреди
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р „Scarlet Fever: A Group A Streptococcal Infection”. Center for Disease Control and Prevention. 19. 1. 2016. Архивирано из оригинала 12. 3. 2016. г. Приступљено 12. 3. 2016. 
  2. ^ Shorter Oxford English dictionary. United Kingdom: Oxford University Press. 2007. стр. 3804. ISBN 978-0199206872. 
  3. ^ а б Quinn, RW (1989). „Comprehensive review of morbidity and mortality trends for rheumatic fever, streptococcal disease, and scarlet fever: the decline of rheumatic fever.”. Reviews of Infectious Diseases. 11 (6): 928—53. PMID 2690288. doi:10.1093/clinids/11.6.928. 
  4. ^ Ralph, AP; Carapetis, JR (2013). Group a streptococcal diseases and their global burden. Current Topics in Microbiology and Immunology. 368. стр. 1—27. ISBN 978-3-642-36339-9. PMID 23242849. doi:10.1007/82_2012_280. 
  5. ^ а б Richardson, Holly (7. 10. 2020). „Scarlet fever is making a comeback after being infected with a toxic virus, researchers say”. ABC News (Australian Broadcasting Corporation). Приступљено 27. 11. 2020. 
  6. ^ Smallman-Raynor, Matthew (2012). Atlas of epidemic Britain : a twentieth century picture. Oxford: Oxford University Press. стр. 48. ISBN 9780199572922. Архивирано из оригинала 2017-02-14. г. 
  7. ^ Smallman-Raynor, Andrew Cliff, Peter Haggett, Matthew (2004). World Atlas of Epidemic Diseases. London: Hodder Education. стр. 76. ISBN 9781444114195. Архивирано из оригинала 2017-02-14. г. 
  8. ^ Yang, S. G.; Dong, H. J.; Li, F. R.; Xie, S. Y.; Cao, H. C.; Xia, S. C.; Yu, Z.; Li, L. J. (2007). „Report and analysis of a scarlet fever outbreak among adults through food-borne transmission in China”. Journal of Infection. 55 (5): 419—424. PMID 17719644. doi:10.1016/j.jinf.2007.07.011. 
  9. ^ Zabriskie, J. B. (1964). „The role of temperate bacteriophage in the production of erythrogenic toxin by Group A Streptococci”. Journal of Experimental Medicine. 119 (5): 761—780. PMC 2137738  . PMID 14157029. doi:10.1084/jem.119.5.761. 
  10. ^ Krause, R. M. (2002). „A Half-century of Streptococcal Research: Then & Now”. Indian Journal of Medical Research. 115: 215—241. PMID 12440194. 
  11. ^ McShan, W. M.; Ferretti, J. J. (1997). „Genetic diversity in temperate bacteriophages of Streptococcus pyogenes: identification of a second attachment site for phages carrying the erythrogenic toxin A gene”. J Bacteriol. 179 (20): 6509—6511. PMC 179571  . PMID 9335304. 
  12. ^ Weeks, C. R.; Ferretti, J. J. (1986). „Nucleotide sequence of the type A streptococcal exotoxin (erythrogenic toxin) gene from Streptococcus pyogenes bacteriophage T12”. Infect Immun. 52 (1): 144—150. PMID 262210. 
  13. ^ Yu, C. E.; Ferretti, J. J. (1991). „Molecular characterization of new group A streptococcal bacteriophages containing the gene for streptococcal erythrogenic toxin A (speA)”. Mol Gen Genet. 231 (1): 161—168. PMID 1753942. doi:10.1007/BF00293833. 
  14. ^ Prévost, G; Mourey, L; Colin, DA; Menestrina, G (2001). „Staphylococcal pore-forming toxins.”. Current topics in microbiology and immunology. 257: 53—83. PMID 11417122. doi:10.1007/978-3-642-56508-3_4. 
  15. ^ Lina, G.; Piemont, Y.; Godail-Gamot, F.; Bes, M.; Peter, M.-O.; Gauduchon, V.; Vandenesch, F.; Etienne, J. (1. 11. 1999). „Involvement of Panton–Valentine Leukocidin—Producing Staphylococcus aureus in Primary Skin Infections and Pneumonia”. Clinical Infectious Diseases. 29 (5): 1128—1132. PMID 10524952. doi:10.1086/313461. 
  16. ^ Voyich, Jovanka M .; Otto, Michael; Mathema, Barun; Braughton, Kevin R.; Whitney, Adeline R.; Welty, Diane; Long, R. Daniel; Dorward, David W.; Gardner, Donalard; Kreiswirth, Barry N.; DeLeo, Frank R. (15. 12. 2006). „Is Panton-Valentine Leukocidin the Major Virulence Determinant in Community-Associated Methicillin-Resistant Disease?”. The Journal of Infectious Diseases. 194 (12): 1761—1770. PMID 17109350. doi:10.1086/509506. 
  17. ^ Vandenesch, F; Naimi, T; Enright, MC; Lina, G; Nimmo, GR; Heffernan, H; Liassine, N; Bes, M; Greenland, T; Reverdy, ME; Etienne, J (август 2003). „Community-acquired methicillin-resistant Staphylococcus aureus carrying Panton-Valentine leukocidin genes: worldwide emergence.”. Emerging Infectious Diseases. 9 (8): 978—84. ISSN 1080-6040. PMC 3020611  . PMID 12967497. doi:10.3201/eid0908.030089. 
  18. ^ Lo, Wen-Tsung; Tang, Ching-Shen; Chen, Shyi-Jou; Huang, Ching-Feng; Tseng, Min-Hua; Wang, Chih-Chien (1. 10. 2009). „Panton‐Valentine Leukocidin Is Associated with Exacerbated Skin Manifestations and Inflammatory Response in Children with Community-Associated Staphylococcal Scarlet Fever”. Clinical Infectious Diseases. 49 (7): e69—e75. PMID 19725782. doi:10.1086/605580. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Класификација
Спољашњи ресурси
 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шарлах&oldid=27738353”