Вилијам Окамски

(преусмерено са William of Ockham)

Вилијам Окамски, такође Окам, од лат. Gulielmus Occamus;[9][10] (око 12851347) је био енглески филозоф схоластике и фрањевачки фратар.[11] Као фрањевац живот је посветио крајњем сиромаштву. Познат је по принципу званом Окамова оштрица. Сматра се једним од највећих логичара свих времена.[12]

Вилијам Окамски
William of Ockham.png
Пуно имеВилијам Окамски
Датум рођењаоко 1288.
Место рођењаОкам
Енглеска
Датум смрти1347. или 1348.
Место смртиМинхен
Немачка
ШколаМертон колеџ[1]
ЕпохаСредњи век
РегијаХришћанска филозофија, Оксфордски универзитет[2][3]
Школа филозофијесхоластика[4]
Интересовањаметафизика, теологија, епистемологија, логика, етика, политика
ИдејеОкамова оштрица, номинализам, емпиризам[5]

БиографијаУреди

Рођен је око 1285. године у селу Окам, на југу Енглеске. Придружио се фрањевцима још док је био јако млад и најпре је образован код фрањеваца у Лондону, а онда на Оксфорду. Није завршио студије у Оксфорду[13], али током тога периода и непосредно након тих година написао је већину филозофских и теолошких дела по којима је постао познат.

Његове идеје су брзо постале контроверзне. Многи научници сматрају да га је папа Јован XXII 1324. позвао у Авињон под оптужбом за јерес и да је провео четири године у кућном притвору. Алтернативна теорија каже да је око 1324. отишао да предаје филозофију у Авињону на престижној фрањевачкој школи и да несугласице нису избиле пре 1327. године.[14] Након 9. априла 1328. поглавар фрањевачког реда Михајло из Чезене је замолио Вилијама Окамског да проучи разлике између фрањевачке и папске доктрине о апостолском сиромаштву. Фрањевци су одржавали свој ред као сиромашни ред. Сматрали су да су Христос и апостоли били сиромашни. То је био централни део њихове доктрине, а папа и доминиканци се нису слагали са тим. Вилијам Окамски је прочавајући доктринарне разлике фрањеваца и папске доктрине утврдио да је папа јеретик.[13] Пре него што је то објавио, напустио је Авињон 26. маја 1328. године, заједно са Михаилом из Чезене и неколико других фратара. Папа га је оптужио због јеретичког учење о сиромаштву Христа и апостола. Окам и одбегли фрањевци су тражили заштиту Светог римског цара Лудвига IV Баварског. У Минхену и Пизи заступа тезу да папа није непогрешив јер је изнад њега ауторитет Библије. Вилијам Окамски је изопштен из цркве, али његова филозофија није никад службено забрањена. Преостали део живота је провео пишући о политичким питањима. После смрти Михаила из Чезене постао је 1342. вођа мале групе фрањевачких дисидената на двору Лудвига IV Баварског. Окам је преминуо или 10. априла 1347. или, вероватније, 9. априла 1348. године у фрањевачком манастиру у Минхену, Баварска.[15] Папа Иноћентије VI га је посмртно рехабилитовао 1359. године.

УчењеУреди

 
Quaestiones in quattuor libros sententiarum

Вилијам Окамски пориче схоластички однос вере и ума, односно филозофије и теологије. Наука и вера су хетерогени. Научно истраживање се мора усмерити ка збиљи а искуство прихватити као извор сваке спознаје. Окам на томе гради разлику између спознаје и објаве. Захтева слободу филозофског истраживања, као и религиозног уверења и живота. Сматра да црква треба бити слободна верска заједница, а теологија се треба ослањати само на веру, а не на доказе ума.

НоминализамУреди

Виљем Окамски је био пионир номинализма, а неки га сматрају и оцем епистемологије и модерне филозофије. Бранио је позиције да постоји само појединачно, а не над-индивидуалне универзалије или форме и да су универзалије само продукт апстракције људског мозга и да заправо не постоје само по себи. Понекад се сматра и концептуалистом, јер су номиналисти сматрали да универзалије имају имена, тј. речи, које постоје уместо реалних универзалија. Концептаулисти све то сматрају менталним концептом, тј, имена су имена концепата, који постоје само у мислима.

Окамова оштрицаУреди

 
Цртеж Виљама Окамског (14. век)

Дао је значајан допринос модерној науци својим принципом за објашњења и стварање теорија, познатим као Окамова оштрица. Окамова оштрица значи да за објашњење неког феномена треба претпоставити што је могуће мање претпоставки, елиминишући, тј. одсецајући као оштрицом оне претпоставке, које не доприносе предвиђањима хипотезе или теорије. Када више различитих теорија има једнаку могућност предвиђања, принцип препоручује да се уведе што је могуће мање претпоставки и да се постулира са што је могуће мање хипотетичких ентитета.

ЛогикаУреди

У логици Окам је доста радио према ономе што ће касније бити познато као Морганови закони и што ће се сматрати тернарном логиком. У тернарној логици не постоји само тачно, нетачно, него постоје три вредности, а тај концепт ће поново бити разматран у математичкој логици задња два века. Његово учење о непотпуној индукцији претеча је касније теоријске обраде индукције у делу Франсиса Бекона.

ПолитикаУреди

Вилијам Окамски се сматра оним, који је значајно допринео развоју западних уставних идеја, посебно оних о ограниченој одговорној власти.

РадовиУреди

ФилозофијаУреди

  • Summa logicae (пре 1327), Paris 1448, Bologna 1498, Venice 1508, Oxford 1675.
  • Quaestiones in octo libros physicorum, (пре 1327), Rome 1637.
  • Summulae in octo libros physicorum, (пре 1327), Venice 1506.
  • Quodlibeta septem (пре 1327), Paris 1487.
  • Expositio aurea super totam artem veterem: quaestiones in quattuor libros sententiarum, Lyons 1495, Bologna 1496.
  • Major summa logices, Venice 1521
  • Quaestiones in quattuor libros sententiarum, Lyons, 1495.
  • Centilogium theologicum, Lyons 1495.

РелигијаУреди

  • Questiones earumque decisiones, Lyons 1483.
  • Quodlibeta septem, Paris 1487, Strassburg 1491.
  • Centilogium, Lyons 1494.
  • De sacramento altaris и De corpore christi, Strassburg 1491, Venice 1516.
  • Tractatus de sacramento allans

ПолитикаУреди

  • Opus nonaginta dierum (1332), Leuven 1481, Lyons 1495.
  • Dialogus*, (започето 1332) Paris 1476. Lyons 1495.
  • Super potestate summi pontificis octo quaestionum decisiones (1344).
  • Tractatus de dogmatibus Johannis XXII papae (1333–34).
  • Epistola ad fratres minores, (1334).
  • De jurisdictione imperatoris in causis matrimonialibus, Heidelberg 1598.
  • Breviloquium de potestate tyrannica (1346)
  • De imperatorum et pontifcum potestate [познат и као 'Defensorium'] (1348)

ПреводиУреди

Филозофски радовиУреди

  • Philosophical Writings, tr. P. Boehner, rev. S. Brown (Indianapolis, Indiana, 1990)
  • Ockham's Theory of Terms: Part I of the Summa logicae, translated by Michael J. Loux (Notre Dame; London: University of Notre Dame Press, 1974) [translation of Summa logicae, part 1]
  • Ockham's Theory of Propositions: Part II of the Summa logicae, translated by Alfred J. Freddoso and Henry Schuurman (Notre Dame: University of Notre Dame Press, 1980) [translation of Summa logicae, part 2]
  • Demonstration and Scientific Knowledge in William of Ockham: a Translation of Summa logicae III-II, De syllogismo demonstrativo, and Selections from the Prologue to the Ordinatio, translated by John Lee Longeway (Notre Dame, Indiana: University of Notre Dame, 2007)
  • Ockham on Aristotle's Physics: A Translation of Ockham's Brevis Summa Libri Physicorum, translated by Julian Davies (St. Bonaventure, New York: The Franciscan Institute, 1989)
  • Kluge, Eike-Henner W., "William of Ockham's Commentary on Porphyry: Introduction and English Translation", Franciscan Studies 33, pp. 171–254, JSTOR 41974891, and 34, pp. 306–382, JSTOR 44080318 (1973–74)
  • Predestination, God's Foreknowledge, and Future Contingents, translated by Marilyn McCord Adams and Norman Kretzmann (New York: Appleton-Century-Crofts, 1969) [translation of Tractatus de praedestinatione et de praescientia Dei et de futuris contigentibus]
  • Quodlibetal Questions, translated by Alfred J. Freddoso and Francis E. Kelley, 2 vols (New Haven; London: Yale University Press, 1991) (translation of Quodlibeta septem)
  • Paul Spade, Five Texts on the Mediaeval Problem of Universals: Porphyry, Boethius, Abelard, Duns Scotus, Ockham (Indianapolis, Indiana: Hackett, 1994) [Five questions on Universals from His Ordinatio d. 2 qq. 4–8]

Теолошки радовиУреди

  • The De sacramento altaris of William of Ockham, translated by T. Bruce Birch (Burlington, Iowa: Lutheran Literary Board, 1930) [translation of Treatise on Quantity and On the Body of Christ]

Политички радовиУреди

  • An princeps pro suo uccursu, scilicet guerrae, possit recipere bona ecclesiarum, etiam invito papa, translated Cary J. Nederman, in Political thought in early fourteenth-century England: treatises by Walter of Milemete, William of Pagula, and William of Ockham (Tempe, Arizona: Arizona Center for Medieval and Renaissance Studies, 2002)
  • A translation of William of Ockham's Work of Ninety Days, translated by John Kilcullen and John Scott (Lewiston, New York: E. Mellen Press, 2001) [translation of Opus nonaginta dierum]
  • Tractatus de principiis theologiae, translated in A compendium of Ockham's teachings: a translation of the Tractatus de principiis theologiae, translated by Julian Davies (St. Bonaventure, New York: Franciscan Institute, St. Bonaventure University, 1998)
  • On the Power of Emperors and Popes, translated by Annabel S. Brett (Bristol, 1998)
  • Rega Wood, Ockham on the Virtues (West Lafayette, Indiana: Purdue University Press, 1997) [includes translation of On the Connection of the Virtues]
  • A Letter to the Friars Minor, and Other Writings, translated by John Kilcullen (Cambridge: Cambridge University Press, 1995) [includes translation of Epistola ad Fratres Minores]
  • A Short Discourse on the Tyrannical Government, translated by John Kilcullen (Cambridge: Cambridge University Press, 1992) [translation of Breviloquium de principatu tyrannico]
  • William of Ockham, [Question One of] Eight Questions on the Power of the Pope, translated by Jonathan Robinson[16]

ИзвориУреди

  1. ^ Spade, Paul Vincent (ed.). The Cambridge Companion to Ockham. Cambridge University Press, 1999, p. 18.
  2. ^ Spade, Paul Vincent (ed.). The Cambridge Companion to Ockham. Cambridge University Press, 1999, p. 20.
  3. ^ He has long been claimed as a Merton alumnus, but there is no contemporary evidence to support this claim and as a Franciscan, he would have been ineligible for fellowships at Merton (see G. H. Martin and J. R. L. Highfield, A History of Merton College, Oxford: Oxford University Press, 1997, p. 53). The claim that he was a pupil of Duns Scotus at Oxford is also disputed (see Philip Hughes, History of the Church: Volume 3: The Revolt Against The Church: Aquinas To Luther, Sheed and Ward, 1979, p. 119 n. 2).
  4. ^ Walker, L. (1912). "Voluntarism". In Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. Retrieved 27 September 2019 from New Advent.
  5. ^ Longeway, John (2007). Demonstration and scientific knowledge in William of Ockham: a translation of Summa logicae III-II : De syllogismo demonstrativo, and selections from the prologue to the ordinatio. University of Notre Dame. стр. 3. »Ockham may reasonably be regarded as the founder of empiricism in the European tradition.« 
  6. ^ „Anselm of Canterbury (1033–1109)”, Internet Encyclopedia of Philosophy, 2006, Приступљено 10. 11. 2017 
  7. ^ Jaegwon Kim, Ernest Sosa, Gary S. Rosenkrantz (eds.), A Companion to Metaphysics, Wiley-Blackwell, 2009, p. 164: "Buridan, Jean."
  8. ^ Summa Logicae (c. 1323), Prefatory Letter, as translated by Paul Vincent Spade (1995).
  9. ^ Jortin, John. Remarks on Ecclesiastical History, Volume 3. p. 371.
  10. ^ Johann Jacob Hofmann. Lexicon universale, historiam sacram et profanam omnis aevi omniumque... p. 431.
  11. ^ There are claims also that he was born in Ockham, Yorkshire but it is now accepted that his birth place was in Surrey. See Wood, Rega (1997). Ockham on the Virtues. Purdue University Press. стр. 3, 6—7n1. ISBN 978-1-55753-097-4. 
  12. ^ „The Calendar”. The Church of England (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-27. 
  13. ^ а б Spade, Paul Vincent. „William of Ockham”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Stanford University. Приступљено 22. 10. 2006. 
  14. ^ Knysh, George, Biographical rectifications concerning Ockham's Avignon period. Franciscan Studies 46, pp. 61-91.
  15. ^ Knysh, George. Ockham Perspectives, Ukrainian Academy of Arts and Sciences in Canada, Winnipeg. 1994. стр. 28–29.
  16. ^ „Jonathan Robinson”. individual.utoronto.ca. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди