Бечки књижевни договор

Бечки књижевни договор је историјски споразум јужнословенских књижевника којим је ударен темељ заједничком српскохрватском језику,[1] као и савременим књижевним језицима: бошњачком, хрватском и српском, који су настали на његовим основама. Бечким књижевним договором је као основа за заједнички књижевни језик Јужних Словена узет народни говор Босне и Херцеговине (источнохерцеговачки дијалекат) и Дубровника (дубровачки говор), карактеристичан по штокавском наречју и ијекавском изговору.[2]

Унгархасе, Беч, 19. вијек.

Договор је постигнут у Бечу (Аустријско царство) 28. марта 1850. године[1] између осморице јужнословенских књижевника, држављана Аустријске монархије, од којих су петорица били Хрвати, двојица Срби и један Словенац.[3] Циљ окупљених језикословаца је био да се национални књижевни језици што је више могуће приближе, јер су сматрали да су сви јужни Словени један народ и стога треба да имају један књижевни језик:

Знајући да један народ треба једну књижевност да има и по том са жалости гледајући како нам је књижевност раскомадана, не само по буквици него и по језику и правопису, састајали смо се овијех дана да се разговоримо како бисмо се, што се за сад више може, у књижевности сложили и ујединили.[4]
— Бечки књижевни договор

Позадина

уреди
 
Франц Миклошич

Бечки књижевни договор је настао током израде службене политичке и правне терминологије за словенске народе аустријске царевине. Рад на изради те терминологије финансирало је министарство монархије, а плод тога рада требало је да олакша разумијевање у правним стварима на словенском југу царевине.[3] И уштеду административних трошкова превођења на разне језике и дијалекте.[5]

Иницијатор рада на терминологији је био Франц Миклошич, царски библиотекар и посланик у скупштини царевине[3], који је позвао представнике Срба и Хрвата да седну за сто и да се договоре.

Главни потписник споразума са српске стране био је Вук Стефановић Караџић, а са хрватске Иван Мажуранић.[6] Као полазиште за српски или хрватски односно српскохрватски, послужио им је штокавски дијалекат, тачније говор Босне и Херцеговине и Дубровника. Сматра се да је „јужно наречје“, иако се највећим дијелом налазило изван граница Аустријске монархије, усвојено као основе књижевнога језика добрим делом захваљујући дугогодишњем залагању Вука Караџића.[3] О самом састанку је мало познато, а верује се да је одржан у стану Вука Караџића на Унгаргасе 362 или у Герловићевој крчми.[5]

Један од потписника, Иван Кукуљевић, период бечког договора описује као доба када је „Хрватска спавала у дубоком сну“, „сва интелигенција једино латински говорила“, „у женском друштву једини језик био њемачки“, а аристократија своје синове слала у Мађарску да уче мађарски.[5]

Садржај

уреди
 
Вук Караџић

Окупљени јужнословенски писци и лингвисти су закључили:[1]

  • да не ваља мијешати нарјечја и градити ново којега у народу нема, него је боље од народнијех нарјечја изабрати једно, да буде књижевни језик.
  • да књижевно наречје буде јужно наречје, односно штокавско нарјечје и ијекавског изговора, из разлога што највише народа тако говори, што су готово све народне пјесме у њему спјеване и што је стара дубровачка књижевност у њему списана.[4]

Бечким књижевним договором су усвојена и нека начела за нормирање будућег заједничког језика:

  • да се на онијем мјестима гдје су два слога пише ије, а гдје је један слог, да се пише је или е или и, како гдје треба (нпр. бијело, бјелина, мрежа, донио).
  • да и књижевници источнога вјерозакона врате х свуда гдје му је по етимологији мјесто.
  • да х на крају именица у роду множине не треба писати (нпр. земаљах, отацах).
  • да се пред р, гдје само собом слог чини, не пише ни а ни е, већ само р нека стоји (нпр. прст уместо перст).

Објављивање

уреди

Текст Књижевног договора објавио је први Људевит Гај у својим Народним новинама 1850. године, број 76.[1]

Потписници

уреди
 
Иван Мажуранић

Потписници Бечког књижевног договора су:[1]

Хрватски представници су били задовољни постигнутим договором јер је то било признање ренесансној дубровачкој књижевности, а Срби јер је представљао признање њиховој епској поезији.[6]

Последице

уреди
Зато молимо све књижевнике, који управо желе срећу и напредак народу својему, да би на ове мисли наше пристали и по њима дјела своја писали.[4]
— Бечки књижевни договор

Ради приближавања књижевног језика, хрватски писци су изашли у сусрет одричући се кајкавштине и усвајајући штокавско наречје за књижевно, а српски књижевници напуштањем славено-сербског језика.[7] Након тога, ради приближавања два писма, извршене су реформе латинице и ћирилице по фонетском принципу.[8] Дотадашњи дијалекти Хрвата чакавски и кајкавски потиснути су у дијалекте другога реда у односу на устоличење штокавског говора као заједничког за Србе и Хрвате.[9] У Србији је народни говор увођен уз велико противљење Српске православне цркве.

 
Димитрије Деметер

Двије године након бечког договора Деметер као технички уредник Гајевих Народних новина, чинећи крај језичкој расправи Караџића и Клуна, између осталога, вели:

Будимо задовољни тиме да нам је у новие вриеме за руком пошло књижевни језик оних који се данас за Сербље држе, с језиком оних који се Хрватима називају, тако изједначити, да није међу једнима и другима изван писменах у битности баш никакове разлике, тако да кои је вјешт читању у обим писменима, може исто тако зване херватске као и сербске књиге сматрати као своје, будимо тиме задовољни, рекох, а за остало да нас неболи глава.[5]

Славни филолог Ватрослав Јагић, пишући о правопису, године 1864. вели да су Бечки књижевни договор начинили „најизврснији синови нашега народа, којима се и данас домовина поноси“.[3] Људевит Гај је говорио: „Поносимо се и хвалимо Богу Великому, сто ми Хрвати с братјом Сербима један књижевни језик имамо.”[6]


Референце

уреди
  1. ^ а б в г д Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 48. 
  2. ^ Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић (стр. 320), НОЛИТ, Београд, 1987.
  3. ^ а б в г д „Бечка кућа српскохрватска”. Архивирано из оригинала 02. 01. 2011. г. Приступљено 27. 02. 2011. 
  4. ^ а б в Бечки књижевни договор
  5. ^ а б в г „Бечка осморка”. Архивирано из оригинала 22. 01. 2013. г. Приступљено 27. 02. 2011. 
  6. ^ а б в „Причај српскохрватски да те цео свет разуме”. Архивирано из оригинала 14. 07. 2011. г. Приступљено 27. 02. 2011. 
  7. ^ Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић (стр. 318), НОЛИТ, Београд, 1987.
  8. ^ Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић (стр. 322), НОЛИТ, Београд, 1987.
  9. ^ „БОШЊАЦИ И ЊИХОВ ЈЕЗИК КРОЗ ИСТОРИЈУ”. Архивирано из оригинала 09. 03. 2014. г. Приступљено 27. 02. 2011. 

Види још

уреди

Спољашње везе

уреди