Википедија

Ђорђе Вуковић

Ђорђе Вуковић (Бања Лука, 1971) је универзитетски професор и српски књижевник, публициста, колумниста и политиколог. Као редовни професор политичке теорије запослен је на Факултету политичких наука Универзитета у Бањој Луци.

Ђорђе Вуковић
Лични подаци
Датум рођења27.09.1971.
Место рођењаБања Лука, СФР Југославија
ОбразовањеДоктор политичких наука, Факултет политичких наука Универзитета у Београду
Научни рад
ИнституцијаФакултет политичких наука Универзитета у Бањој Луци

Биографија

уреди

Рођен је 27. септембра 1971. године у Бањој Луци, гдје је завршио основну и средњу школу. На Филозофском факултету Универзитета у Бањој Луци дипломирао је журналистику, потом завршио магистарске студије из савремене социологије и стекао звање - магистра социолошких наука. На Факултету политичких наука Универзитета у Београду фебруара 2011. године одбранио је докторску дисертацију из области политичке културе и стекао звање - доктора политичких наука.

На академским студијама првог, другог и трећег циклуса предаје предмете: Политичка култура и политичка антропологија, Политички конфликти, Политичка аналитика и јавно мњење, Српска политичка мисао, Политички конфликти, Политике свакодневног живота и Политика у глобализованом свијету.

Аутор је научних књига: Идеолошки параграфи медијског извјештавања (Бања Лука, 2008), Темељи и развалине политичке културе (Бања Лука, 2011), Контекст политичке културе (Бања Лука, 2014), Предстража славе и плача, српско питање у БиХ прије и послије Југославије (Београд-Бања Лука, 2018), Културна упоришта политике, коаутор (Београд, 2018), Друштво у сумраку (Сарајево, 2018), Контекст политичке културе, допуњено и проширено издање (Бања Лука, 2020), Ослонац српски, ако једном заборавимо себе и нестанемо (Бања Лука, 2022) и Српска интелигенција између подаништва и отпадништва (2024), научни огледи.

Академска каријера

уреди
 
Портрет Ђорђа Вуковића (аутор: Борислав Брезо)

Од 2000. године на Филозофском факултету у Бањој Луци радио је као демонстратор, асистент и виши асистент, а потом на Факултету политичких наука биран у наставничка звања доцента и ванредног професора. У звање редовног професора политичке теорије изабран је 24. фебруара 2022. године. Члан је редакције научног часописа ФПН-а Политеиа и научног вијећа часописа Филозофског факултета Свеучилишта у Мостару. Обављао је дужност руководиоца Катедре за политикологију и члана Комитета за етичка питања Универзитета у Бањој Луци.[1] Године 2015. изабран је у Одбор за политичке науке Академије наука и умјетности БиХ.

Одлукама Наставно-научног вијећа ФПН-а Универзитета у Београду годинама је држао гостујућа предавања на додипломским и постдипломским студијама, а у оквиру Фондације др Зоран Ђинђић био је предавач неколико генерација полазника Регионалне школе политичке филозофије.[2] Сарађујући са Институтом за међународну политику и привреду из Београда, држао је уводна излагања и представљао научне и стручне радове на регионалним и међународним скуповима.[3] Као сарадник Института за политичке студије из Београда објавио је научну монографију, неколико оригиналних научних радова и приказа књига у часопису Национални интерес.[4] Учесник је многих научних конференција на просторима бивше Југославије, рецезент бројних књига и научних радова више запажених аутора из региона. Један је од аутора монографије од међународног значаја, објављеној у Сједињеним Америчким Државама 2016. године, која се бави савременим националним идентитетима.[5]

Вишегодишњи је предавач на политичким академијама и школама демократије Фондације Фриедрицх-Еберт-Стифтунг, као и школама интегритета Транспаренцy Интернатионал у Босни и Херцеговини. Као коментор, супервизор и стручни сарадник помогао је студентима из Атине, Граца, Падове и неколико регионалних универзитетских центара у научно-истраживачким пројектима и стицању академских звања.

Новинарство

уреди

Новинарством је почео да се бави почетком деведесетих у чувеном београдском часопису Студент, да би 1996. године у родној Бањој Луци основао и постао први главни и одговорни уредник Бањалучког универзитетског магазина БУМ, а 1998. године покренуо и уређивао алтернативни магазин Револт. Писао је за загребачке, сарајевске и београдске опозиционе листове, а неколико година имао редовне колумне на БИГ радију из Бање Луке. У издању "Бесједе" 2004. године објавио је збирку колумни Српски комарци на Нојевој барци (У чему је проблем, господо?).

Као уредник и колумниста радио је у Гласу српском, а новинске колумне писао за: Нови прелом, Репортер, Бањалучке новине, Еуроблиц, Независне новине, Фокус, бијељински Екстра магазин, сарајевске Вечерње новине, београдски Принцип, НИН и Недељник. Колумне је писао и за бројне портале: Етрафика, Бука, Герила, Фронтал, Нови полис и Нова српска политичка мисао.

Члан Удружења новинара Републике Српске постао је 1996. године. Држао је стручна предавања на многим новинарским школама и радионицама, био ментор касније бројним новинарима и уредницима у РС и БиХ. Добитник је неколико признања за афирмисање медијских слобода, борбу за новинарску етику и демократска начела. У више наврата предсједавао је стручним жиријем за избор Новинар године.[6][7][8]

Књижевност

уреди

Поезију и кратке приче пише од ране младости. Поред пјесама за школске и омладинске часописе, писао је и за бањалучке рок групе. Аутор је стихова химне Кошаркашког клуба Борац.

Објавио је неколико збирки поезије: Неко теби сличан (1992), Молитва камених усана (1994), Избеглица из времена (1995) и Човјек надомак себе (2016), као и кратке приче Слепоочнице (1998), са преводом на њемачки Дие Сцхлафен (2001). Његове приче рецензирао је српски историчар књижевности и књижевни критичар, професор Мирослав Егерић, а превео познати српски књижевник чешког поријекла Златко Красни.

Уврштен је у неколико антологија националног и источноевропског књижевног стваралаштва, а пјесме и приче су му превођене на словеначки, пољски, енглески и њемачки језик. Објављивао је у књижевним часописима Путеви, Српска вила, Залог, Значења, Књижевна Крајина, Албум итд. Добитник је и неколико књижевних награда. [9]

У Удружење књижевника Републике Српске примљен је 15. јула 1995. године, као најмлађи члан.

Библиографија

уреди

Књиге

уреди
  • Неко теби сличан (1992), збирка пјесама
  • Молитва камених усана (1994), збирка пјесама
  • Избеглица из времена (1995), збирка пјесама
  • Слепоочнице (1998), кратке приче
  • Дие Сцхлафен (2001), кратке приче
  • Српски комарци на Нојевој барци (2004), радио колумне
  • Идеолошки параграфи медијског извјештавања (Бања Лука, 2008), научна монографија
  • Темељи и развалине политичке културе (Бања Лука, 2011) научни огледи
  • Контекст политичке културе (Бања Лука, 2014), научна монографија
  • Човјек надомак себе (2016), збирка пјесама
  • Предстража славе и плача, српско питање у БиХ прије и послије Југославије (2018), научна монографија
  • Културна упоришта политике, коаутор (Београд, 2018) научна монографија
  • Друштво у сумраку (Сарајево, 2018) научни огледи
  • Контекст политичке културе, допуњено и проширено издање (2020), научна монографија
  • Ослонац српски, ако једном заборавимо себе и нестанемо (Бања Лука, 2022), научни огледи
  • Српска интелигенција између подаништва и отпадништва (2024), научни огледи

Избор радова

уреди

Избор колумни

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Београду, Рачунски центар, Електротехнички факултет, Универзитет у. „проф. др Ђорђе Вуковић”. УНИБЛ (на језику: српски). Приступљено 2023-02-16. 
  2. ^ „НОВОСТИ”. Фондација Дјиндјиц (на језику: српски). Приступљено 2023-02-16. 
  3. ^ „Институт за међународну политику и привреду” (на језику: српски). 2022-11-02. Приступљено 2023-02-16. 
  4. ^ Дегордиан (http://www.degordian.com). „Ђорђе Вуковић”. Институт за политичке студије. Приступљено 2023-02-16. 
  5. ^ Савановиц, Александар (2017). „Дисцретион поwер: Тхе Цонститутионал цоурт оф Босниа анд Херзеговина ас а 'политицал цоурт'?”. ПОЛИТЕИА. 7 (14): 63—79. ИССН 2232-9641. дои:10.5937/политеиа0-15661. 
  6. ^ „Владимир Ковачевић изабран за НОВИНАРА ГОДИНЕ”. Српскаинфо (на језику: српски). Приступљено 2023-02-16. 
  7. ^ „Клуб новинара Бањалука: Данина Милаковић – новинар године” (на језику: бошњачки). Приступљено 2023-02-16. 
  8. ^ Срна (2018-05-23). „Огњену Матавуљу признање "Новинар године"”. Независне новине (на језику: српски). Приступљено 2023-02-16. 
  9. ^ Бањалука.цом (2014-02-20). „Промовисан нови књижевни часопис: "Приједорски потпис"”. Бањалука (на језику: бошњачки). Приступљено 2023-02-16. 

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Đorđe_Vuković&oldid=27819742”