Андроник Пермски

Андроник Пермски (рођ. Владимир Александрович Никољски, 13. август 1870, село Поводнево, Мишкински округ, Јарославска губернија — 7 (20) јуна 1918, Перм) — епископ Руске православне цркве, Архиепископ пермски и Кунгурдки; духовни писац, теолог[1].

Андроник Пермски
Лични подаци
Друга именаВладимир Александрович Никољски
Датум рођења13. август 1870
Место рођењасело Поводнево, Мишкински округ, Јарославска губернија,
Датум смрти7 (20) јуна 1918
Место смртиПерм,
Световни подаци
Канонизацијаод стране Руска православна црква
Беатификација2000.
Празник7.(20.) јун

Биографија

уреди

Рођен 1 (13.) августа 1870. године у породици чтеца при храму Преображења Господњег у селу Поводњева, Јарославска епархија. Године 1885. завршио је Угличку богословску школу, 1891. Јарославску богословију, а исте године ступио је у Московску духовну академију.

1 (13.) августа 1893. године замонашен је са именом Андроник, а 6. (18. августа 1893. године) замонашен у чин јерођакона. Године 1895. дипломирао је на Московској богословској академији као кандидат теологије за есеј „Древно црквено учење о Евхаристији као жртви у вези са питањем помирења“. 22. јула (3. августа) 1895. године хиротонисан је у чин јеромонаха.

Од 1895. помоћник инспектора Кутаиске богословије. Од августа 1896. био је наставник хомилетике, затим инспектор у Александровској мисионарској богословији у Ардону. 20. марта (1. априла) 1897. године, одлуком Светог Синода, „за марљиво и корисно служење у Богословији и честу проповед речи Божије“, уздигнут је у чин саборног јеромонаха Донске иконе. Богородице Московског манастира и одликован напрсним крстом.

Септембра 1897. именован је за члана мисије у Јапану. Путујући у Јапан кроз Италију, Грчку и Северну Америку заједно са архимандритом Сергијем (Страгородским), такође додељеним у мисију, упознао се са савременим стањем хришћанства – католичанством и православљем, посетио древне хришћанске светиње – катакомбе и гробове мученика, г. рушевине Колосеума. Касније је писао да је молитва на местима освећеним крвљу првих хришћанских мученика надахнула њега и архимандрита Сергија на подвижничку службу Цркви – да се постарају да „црквени почетак живота буде свети и потпуни почетак за све нас.”

Погоршање здравља узроковано потешкоћама у аклиматизацији, као и вест о очевој смрти, приморали су га да се врати у Русију. Од 5 (17) марта 1899. до 13 (25) јануара 1900. ректор Ардонске мисионарске богословије у чину архимандрита. Разрешен са дужности на захтев. На позив епископа уфског Антонија (Храповицког) дошао је у Уфу 1900. године. 16. октобра исте године, на захтев епископа Антонија (Храповицког), постављен је за ректора Уфске богословије, декана манастира епархије.

касније је постављен за викарног епископа Новгородске епархије, а касније је премештен у Омск, потом је постао Пермски архиепископ. Неуморни проповедник речи Божије организовао је сеоске парохије, помагао је сиромашнима и унесрећенима, улагао је велике напоре да припаднике старог обреда врати под окриље Свете Цркве.

Одмах после Октобарске револуције 1917. године бољшевици су донели закон о одвајању државе од Цркве и почели су прогони верника. Кад је у саборној цркви у Перму прочитана црквена посланица којом се протестовало због ових мера архиепископ Андроник је наложио архиђакону да објави анатему прогонитељима. Светац је одмах ухапшен заједно с викарним епископом Теофаном 4. јуна 1918. године и подвргнут суровим испитивањима за време којих није прозборио ни реч. Да би се избавили од јерарха бољшевици су га одвели у шуму и заповедили му да сам себи ископа гроб. По завршетку рада владика је узнео молитву Господу и легао је у ископану јаму. Мучитељи су одмах почели да га закопавају живог. Кад су закопали свеца до половине пуцали су у њега и насули земљу[2].

Кад је сазнао за то Синод је донео одлуку да упути у Перм специјалну комисију како би се открило шта се десило. Бољшевици су зауставили воз и убили све чланове црквене комисије. Кад су сељаци-мештани који су сахранили тела новомученика почели да их поштују као свеце власти су послали људе да ископају и спале тела убијених[3].

Канонизован за светаца Руске православне цркве у августу 2000. године. Православна црква га помиње 7.(20.) јуна.

Извори

уреди
  1. ^ Stepanov, Anatoliĭ; Ivanov, A. A., ур. (2008). Chernai︠a︡ Sotni︠a︡: Istoricheskai︠a︡ ėnt︠s︡iklopedii︠a︡ 1900-1917. Issledovanii︠a︡ russkoĭ t︠s︡ivilizat︠s︡ii. Moskva: Institut russkoĭ t︠s︡ivilizat︠s︡ii. ISBN 978-5-93675-139-4. 
  2. ^ „Свештеномученик Андроник, архиепископ Пермски и с њим пострадали”. Православие.RU. Приступљено 2024-05-31. 
  3. ^ Хрусталёв, Владимир М. (1996). Скорбный путь Михаила Романова: от престола до Голгофы : документы, материалы следствия, дневники, воспоминания (на језику: руски). Пушка.