Бела Хамваш
Бела Хамваш (мађ. Hamvas Béla, Еперјеш, 23. марта 1897. – Будимпешта, 7. новембра 1968) био је мађарски писац и есејиста.[1] Хамвашова дела су углавном објављена након његове смрти и сви рукописи још нису доступни.
| Бела Хамваш | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 23. март 1897. |
| Место рођења | Еперјеш (Прешов), Аустроугарска |
| Датум смрти | 7. новембар 1968. (71 год.) |
| Место смрти | Будимпешта, Народна Република Мађарска |
Биографија уреди
Одрастао је у Братислави као дете протестантског свештеника. Отац му се бавио писањем и предавањем мађарске и немачке књижевности.[2] Године 1915. Бела уписује кадетску школу, и убрзо упознаје страхоте Првог светског рата на украјинском и италијанском фронту – два пута бива рањен, доживљава нервни слом и одбија да прими одликовање.
После рата породица се сели у Будимпешту где Хамваш од 1919. до 1923. студира немачки и мађарски. Првобитно се издржава новинарством радећи као есејиста и преводилац. Радове објављује у периодици, а 1927. се запошљава као библиотекар, где га затиче Други светски рат. Послом писца издржавао се само за кратко - пре рата Хамваша нису прихватали реакционари и клерикални кругови, а после рата комунисти. Током рата три пута бива мобилисан, 1942. је на руском фронту. Приликом опсаде Будимпеште 1945. дезертира, а једна граната уништава његов стан и у њему све рукописе и књиге које је сакупљао годинама. Ту је био велики број књига из разних области људског знања - филозофије, природних и друштвених наука, теорије уметности, психологије, као и пројекат „Стотину књига“ светске књижевности. Осим текстова објављених у периодици и књиге „Невидљиво збивање“ објављене 1943, једини, случајно сачувани рукопис из овог првог периода Хамвашевог рада је капитална Scientia sacra.[1]
Након рата, 1948. заједно са својом женом Каталином Кемењ објављује књигу Револуција у уметности, апстракција и надреализам у Мађарској и убрзо због својих ставова који се нису уклапали у Лукачев модел комунистичког културног ентузијасте, губи место библиотекара доспевајући на црну листу, чиме му је онемогућено објављивање књига и достојно запослење.[3]
Након овог понижења, Хамваш у положају који га је задесио види предност за усавршавање и не обазире се на спољашње догађаје. Између 1951. и 1964. године радио је као неквалификовани радник у хидроелектранама на Тиси, Иноти и Бокоду, у тешким условима. Ради је и као магационер, економ, земљорадник, помоћни физички радник, а истовремено даноноћно је радио на својим списима. Кад год је имао слободно време, преводио је са санскрита, хебрејског и грчког и писао о кабали, зену и суфизму. Између 1959. и 1966. завршио је „Патмос“, свој последњи велики рад.
Његов рад остао је у рукописима све до његове смрти. У новосадском часопису „Хид“ објављена су два његова есеја, „Дрвеће“ и „Орфеј“, а од 1976. и мађарски часописи полако почињу да објављују Хамвашеве есеје, па је 1987. у Печују објављена збирка његових есеја „Дух и егзистенција“.
Са 67 година је коначно добио пензију. Бела Хамваш је умро од хеморагијског можданог удара 1968. године. Сахрањен је у Сентендреу.
Године 1990. постхумно је добио мађарску награду Кошут.
Значајна дела уреди
Референце уреди
- ^ а б „Hamvas, Béla | Hrvatska enciklopedija”. www.enciklopedija.hr. Приступљено 2021-01-19.
- ^ Katarina Vuković (2018): Ko je Bela Hamvaš? Архивирано на сајту Wayback Machine (2. децембар 2018)
- ^ Paić, Žarko (1999). Sveti krug mudrosti/Béla Hamvas i misao zlatnoga doba. Zagreb: Ceres. стр. 169—179. ISBN 953-6108-80-1.
- ^ Хамвашева дела на српском језику
Спољашње везе уреди
- Званична презентација Беле Хамваша (језик: енглески) (језик: мађарски)
