Википедија

Вуду

Вуду, такође познат као Водун у Бенину и Водоу у Хаитију је назив који се примењује за сродне религије и култове који свој корен имају у анимистичко-спиритистичкој традицији западне Африке.[1]

Вуду церемонија на Хаитију

Корен му се може наћи међу Фон-Ewe народом западне Африке, у земљи која се данас зове Бенин, а некад је била позната као Краљевина Дахомеј, где Водун представља националну религију с више од 7 милиона следбеника. Долази од водун, Фон-Ewe ријечи за духа.

Уз Фон и дахомејске традиције које су остале у Африци, развиле су сродне вуду традиције у Новом свету као последица трансатлантске афричке трговине робљем.

Осим Бенина, афрички Водун и сродни култови се могу пронаћи у Тогоу, Гани, Доминиканској Републици, Порторику, Куби, Бразилу, Хаитију и на Зеленортским Острвима. На америчком континенту дошло је до стапања вуду традиција с католицизмом. На Куби се Фон традиције називају La Regla Arara, док су у Бразилу међу бившим робовима еволуирале у Jeje Vodun.

Вуду се често, захваљујући утицају популарне културе у 20. веку, повезује с црном магијом, па је с временом постојао колоквијални синоним за њу.

Теологија и пракса

уреди
 
Вуду пијаца у Ломеу, Того, 2008.

Вуду космологија се усредсређује на вуду духове и друге елементе божанске суштине који управљају Земљом, хијерархијом која се креће од главних божанстава која управљају силама природе и људским друштвом до духова појединачних потока, дрвећа и стена, као и десетине етничких водуа, бранилаца одређеног клана, племена или нације. Воду су центар верског живота. Уочене сличности са римокатоличким доктринама, као што је посредовање светаца и анђела, омогућиле су воду да изгледа компатибилно са католичанством и помогло је у стварању синкретичких религија као што је хаићански вуду. Присталице такође наглашавају обожавање предака и сматрају да духови мртвих живе раме уз раме са светом живих, при чему свака породица духова има своје женско свештенство, понекад наследно када се традиција преноси од мајке до ћерке.

Обрасци обожавања прате различите дијалекте, духове, обичаје, песме и ритуале. Божански Створитељ, који се различито назива Маву или Маху, је женско биће. Она је старија жена, и обично мајка која је нежна и опраштајућа. Она је такође виђена као бог који поседује све друге богове, чак и ако не постоји храм у њено име, људи настављају да јој се моле, посебно у временима невоље. У једној традицији родила је седморо деце. Сакпата: вуду Земље, Ксевиосо (или Ксебиосо): вуду грома, такође повезан са божанском правдом,[2] Агбе: вуду мора, Гу: вуду од гвожђа и рата, Аге: вуду пољопривреде и шума, Јо: вуду ваздуха и Легба: вуду непредвидивог.[3]

Створитељ отелотворује двоструки космогонијски принцип чији су Маву месец и Лиза сунце женски и мушки аспект, често приказани као деца близанци Створитеља.[4] Лиза је бог сунца који доноси дан и топлоту, а такође снагу и енергију. Маву, богиња месеца, која пружа хладноћу ноћи, мир, плодност и кишу. Да би се ово сажето приказало, пословица каже „Када Лиза казни, Маву опрашта.[5]

Легба се често представља као фалус или као човек са истакнутим фалусом. Познат као најмлађи син Мавуа, он је поглавар свих божанстава вудуа;[6] у његовом дијаспорском приказу, Легба се верује да је веома стар човек који хода на штакама.[7] Пошто је стар, види се као мудар, али када се види као дете он је бунтовник. Само кроз контакт са Легбом постаје могуће контактирати друге богове, јер је он чувар на вратима духова.[8] Дан, који је Мавуов андрогени син, представљен је као змија дуге, и требало је да остане са њом и да делује као посредник са њеним другим креацијама. Као посредник између духова и живих, Дан одржава равнотежу, ред, мир и комуникацију.

Други популарни лоа, или духовни ентитети, укључују Азаку који влада пољопривредом, Ерзули има власт над љубављу и Огуну који је задужен за рат, одбрану и који стоји на стражи.[9]

Сва творевина се сматра божанским и стога садржи моћ божанског. Тако се схватају лекови као што су биљни лекови и објашњава свеприсутну употребу светских предмета у верским ритуалима. Вуду талисмани, звани „фетиши”, су предмети као што су статуе или осушени делови животиња или људи који се продају због својих лековитих и духовно подмлађујућих својстава. Конкретно, то су објекти у којима живе духови. Ентитети који насељавају фетиш су у стању да обављају различите задатке у складу са својим степеном развоја. Фетиш објекти се често комбинују у изградњи „светилишта”, која се користе за изазивање специфичних вудуа и њихових повезаних моћи.[10]

Западноафрички култ Водуна и хришћанска литургија

уреди

На 10. јубиларној конференцији млађих теолога и студената докторских студија која је одржана 28. фебруара – 1. марта 2020. у Јегри у Мађарској[11] Адечина Самсон Такпе је одржала предавање на тему „Западноафрички Водун култ и хришћанска литургија. Поређење у хришћанској перспективи”.[12][13]

Демографија

уреди

Око 17% становништва Бенина, око 1,6 милиона људи, следи вуду. (Ово не обухвата друге традиционалне религије у Бенину.) Поред тога, многи међу 41,5% становништва које себе називају „хришћанима“ практикују синкретизовану религију, која се не разликује од хаићанског вудуа или бразилског кандомблеа; заиста, многи од њих потичу од ослобођених бразилских робова који су се населили на обали близу Виде.[14]

У Тогу, око половина становништва практикује аутохтоне религије, од којих је вуду далеко највећи, са око 2,5 милиона следбеника; међу народом Еве у Гани може бити још милион вуду следбеника, јер 13% од укупне популације Гане од 20 милиона чине та етничка група, а 38% Ганаца практикује традиционалну религију. Према подацима са пописа, око 14 милиона људи практикује традиционалну религију у Нигерији, од којих већина Јоруба практикује ифу, али није доступна конкретна анализа.[14]

Европски колонијализам, праћен неким од тоталитарних режима у западној Африци, покушали су да потисну вуду као и друге традиционалне религије.[15] Међутим, пошто су вуду божанства рођена у сваком клану, племену и нацији, а њихово свештенство је кључно за одржавање моралног, друштвеног и политичког поретка и темеља предака у свом селу, ови напори нису били успешни. Недавно су постојали потези да се врати место вудуа у националном друштву, као што је годишња Међународна вуду конференција која се одржава у граду Вида у Бенину од 1991. године.[16]

Референце

уреди
  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 70. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ Ojo, J.O (1999). Understanding West African Traditional Religion. S.O. Popoola Printers. стр. 63. ISBN 978-978-33674-2-5. 
  3. ^ Anthony B. Pinn (2017-10-15). Varieties of African American Religious Experience: Toward a Comparative Black Theology. Fortress Press. стр. 7. ISBN 978-1506403366. 
  4. ^ Anthony B. Pinn (2017-10-15). Varieties of African American Religious Experience: Toward a Comparative Black Theology. Fortress Press. стр. 5. ISBN 978-1506403366. 
  5. ^ Parrinder, Edward (2014). West African Religion; a Study of the Beliefs and Practices of Akan, Ewe, Yoruba, Ibo, and Kindred Peoples. Wipf & Stock. 
  6. ^ Herskovits, Melville J, and Frances S. Herskovits. Dahomean Narrative: A Cross-Cultural Analysis. , 1958. Print. pg. 139-140
  7. ^ Ferère, Gérard (1978). HAITIAN VOODOO: ITS TRUE FACE. Caribbean Quarterly. 
  8. ^ Owusu, Heike (2003). Voodoo Rituals: a User's Guide. Sterling. 
  9. ^ Kuss, Malena (2007). Music in Latin America and the Caribbean. Austin, TX: Universe of Music. 
  10. ^ Landry, Timothy (2016). „Incarnating Spirits, Composing Shrines, and Cooking Divine Power in Vodún”. Material Religion. 12: 50—73. S2CID 148063421. doi:10.1080/17432200.2015.1120086. 
  11. ^ [https://web.archive.org/web/20210826053812/https://enseignementscatholiques.over-blog.com/2021/08/adechina-samson-takpe-pretre-catholique.html Архивирано на сајту Wayback Machine (26. август 2021)
  12. ^ "West African Vodún Cult and Christian Liturgy. Comparison in a Christian perspective"
  13. ^ Samson Takpe Архивирано на сајту Wayback Machine (26. август 2021), “Vodún cult and Christian Liturgy. Comparison in a Christian perspective”, in: Kiss Gábor (ed), Abstracts of the 10th Jubilee Conference of Junior Theologians and Doctoral Students, Eger, 28 February – 1 March 2020, Budapest. 2020. ISBN 978-615-5586-55-2. стр. 137-139., here: 138-139.
  14. ^ а б „CIA Fact Book: Benin”. Cia.gov. Приступљено 2014-08-10. 
  15. ^ Oswald, Hans-Peter (2009). Vodoo. Books on Demans. 
  16. ^ Forte, Jung Ran (2010). Percy C. Hintzen; Jean Muteba Rahier; Felipe Smith, ур. Vodun Ancestry, Diaspora Homecoming, and the Ambiguities of Transnational Belongings in the Republic of Benin. Global Circuits of Blackness: Interrogating the African Diaspora. University of Illinois Press. стр. 183. ISBN 978-0-252-07753-1. 

Литература

уреди
  • Ajayi, J.F. and Espie, I (1967). Thousand Years of West African History. Ibadan: Ibadan University Press. .
  • Akyea, O.E. "Ewe." New York: (The Rosen Group, 1988).
  • Ayivi Gam l (1982). Togo Destination. High Commissioner for Tourism. Republic of Togo. .
  • Bastide. R. (1971). African Civilizations in the New World. New York: Harper Torchbooks. .
  • Decalo, Samuel. "Historical Dictionary of Dahomey" (Metuchen, N.J: The Scarecrow Press, 1976).
  • Deren, Maya (1953). Divine Horsemen: The Living Gods of Haiti'. London: Thames and Hudson. .
  • "Demoniacal Possession in Angola, Africa". Journal of American Folk-lore. Vol VI., 1893. No. XXIII.
  • Ellis, A.B. (1965). Ewe-Speaking Peoples of the Slave Coast of West Africa. Chicago: Benin Press. .
  • Fontenot, Wonda. L. "Secret Doctors: Enthnomedicine of African Americans" (Westport: Bergin & Garvey, 1994).
  • Hazoum ‚ P (1990). Doguicimi. The First Dahomean Novel. Washington, DC: Three Continents Press. .
  • Herskovits, M.J. and Hersovits, F.S. Dahomey: An Ancient West African Kingdom. Evanston, IL: Northwestern University,
  • Hindrew, Vivian M.Ed., Mami Wata: African's Ancient God/dess Unveiled. Reclaiming the Ancient Vodoun heritage of the Diaspora. Martinez, GA: MWHS.
  • Hindrew, Vivian M.Ed., Vodoun: Why African-Americans Fear Their Cosmogentic Paths to God. Martinez, GA. MWHS:
  • Herskovits, M.J. and Hersovits, F.S (1933). An Outline of Dahomean Religious Belief. Wisconsin: The American Anthropological Association. .
  • Hurston, Zora Neale. "Tell My Horse: Voodoo And Life In Haiti And Jamaica." Harper Perennial reprint edition, 1990.
  • Hyatt M. H (1973). Hoodoo-Conjuration-Witchcraft-Rootwork. Illinois: Alama Egan Hyatt Foundation. , Vols. I-V.
  • Journal of African History. 36. (1995) pp. 391–417.Concerning Negro Sorcery in the United States;
  • Language Guide (Ewe version). Accra: Bureau of Ghana Languages,
  • Maupoil, Bernard. "La Geomancie L'ancienne des Esclaves" (Paris: L'université de Paris, 1943).
  • Metraux, Alfred. "Voodoo In Haiti." (Pantheon reprint edition, 1989)
  • Newbell, Pucket. N. "Folk Beliefs of the Southern Negro". S.C.: Chapel Hill, 1922.
  • Newell, William, W. "Reports of Voodoo Worship in Hayti and Louisiana," Journal of American Folk-lore, 41–47, 1888. p. 41-47.
  • Barreiro, Daniel, Garcia, Diego. "Nuit: una vision de la continuidad ancestral (spanish edition)". Montevideo, Uruguay, 2014
  • Pliya, J. (1970). Histoire Dahomey Afrique Occidental. Moulineaux: France. .
  • „Slave Society on the Southern Plantation”. The Journal of Negro History.  Vol. VII-January, 1922-No.1.
  • Anderson, Jeffrey (2008). Hoodoo, Voodoo, and Conjure: A Handbook. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 978-0313342219. 
  • Anderson, Stacey (25. 8. 2014). „Voodoo Is Rebounding in New Orleans After Hurricane Katrina”. Newsweek. Приступљено 2. 5. 2021. 
  • Armitage, Natalie (2015). „European and African Figural Ritual Magic: The Beginnings of the Voodoo Doll Myth”. Ур.: Ceri Houlbrook; Natalie Armitage. The Materiality of Magic: An Artifactual Investigation into Ritual Practices and Popular Beliefs. Oxford: Oxbow. стр. 85–101. ISBN 978-1785700101. 
  • Bragg, Rick (18. 8. 1995). „New Orleans Conjures Old Spirits Against Modern Woes”. The New York Times. Приступљено 8. 5. 2021. 
  • Crockett, I'Nasah (2018). „Twentieth-Century Voodoo: Black Culture, Cultural Geographies, and the Meaning of Place”. Ур.: Dennis Waskul; Marc Eaton. The Supernatural in Society, Culture, and History. Philadelphia: Philadelphia University Press. стр. 152—170. ISBN 978-1439915257. 
  • Fandrich, Ina J. (2007). „Yorùbá Influences on Haitian Vodou and New Orleans Voodoo”. Journal of Black Studies. 37 (5): 775—791. JSTOR 40034365. S2CID 144192532. doi:10.1177/0021934705280410. 
  • Ferguson, Josh-Wade (2016). „"Traded it off for that Voodoo Thing": Cultural Capital and Vernacular Debt in Disney's Representation of New Orleans”. The Journal of Popular Culture. 49 (6): 1224—1240. doi:10.1111/jpcu.12486. 
  • Green, Tara T. (2012). „Voodoo Feminism through the Lens of Jewell Parker Rhodes's Voodoo Dreams” (PDF). Women's Studies. 41 (3): 282—302. S2CID 144748485. doi:10.1080/00497878.2012.655135. 
  • Gordon, Michelle (2012). „"Midnight Scenes and Orgies": Public Narratives of Voodoo in New Orleans and Nineteenth-Century Discourses of White Supremacy”. American Quarterly. 64 (4): 767—786. JSTOR 4231284. S2CID 143787706. doi:10.1353/aq.2012.0060. 
  • LeBlanc, Amanda Kay (2018). „"There's Nothing I Hate More than a Racist:" (Re)centering Whiteness in American Horror Story: Coven”. Critical Studies in Media Communication. 35 (3): 273—285. S2CID 148841474. doi:10.1080/15295036.2017.1416418. 
  • Long, Carolyn Morrow (2002). „Perceptions of New Orleans Voodoo: Sin, Fraud, Entertainment, and Religion”. Nova Religio: The Journal of Alternative and Emergent Religions. 6 (1): 86—101. JSTOR 10.1525/nr.2002.6.1.86. doi:10.1525/nr.2002.6.1.86. 
  • O'Neill Schmitt, Rory; Hartel O'Neill, Rosary (2019). New Orleans Voodoo: A Cultural History. Charleston, SC: The History Press. ISBN 978-1467137997. 
  • Osbey, Brenda Marie (2011). „Why We Can't Talk to You about Voodoo”. The Southern Literary Journal. 43 (2): 1—11. S2CID 159807747. doi:10.1353/slj.2011.0001. 
  • Tallant, Robert (1983) [1946]. Voodoo in New Orleans. Macmillan. 
  • Touchstone, Blake (1972). „Voodoo in New Orleans”. Louisiana History: The Journal of the Louisiana Historical Association. 13 (4): 371—386. JSTOR 4231284. 

Спољашње везе

уреди
 
Вуду на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вуду&oldid=28491213”